Naučnici su odavno utvrdili da muzika deluje na naša najdublja osećanja tako što suptilnim i pozitivnim vibracijama uspostavlja psihičku ravnotežu i stvara osećanje zadovoljstva.

Efikasan i najdelotvorniji način da se muzikom terapeutski deluje jeste muziciranje uživo pred osetljivim grupama dece i odraslih. To je praksa koju, u saradnji sa medicinskim ustanovama praktikuju mnogi muzičari u zemlji i inostranstvu. Među njima je i solo flautistkinja Beogradske Filharmonije STANA KRSTAJIĆ.

Kako i kada ste počeli da sarađujete sa decom iz osetljivih grupa?

Stana KrstajićSin mojih prijatelja, Damjan Diklić išao je u likovnu radionicu “Pohvala ruci”, za osobe sa Daunovim sindromom. Prvi put sam tamo otišla sama, ponela pikolo, flautu i alt flautu i pričali smo, svirala sam im i bilo mi je mnogo teško. Tada sam videla koliko oni dobro reaguju na muziku, koliko im se to dopalo. Zaključila sam da deca iskreno reaguju, bez predrasuda.

Dakle, počeli ste sami. Ko vam se, od kolega, kasnije pridružio?

Drugi put sam u “Pohvali ruci” svirala sa mojom sestričinom Dunjom Kalamir – violina, koja je tada imala 5 godina. Bilo je sjajno i deca su se međusobno dobro razumela. Onda sam odlučila da ih upoznam sa kraljicom instrumenata – harfom. Tada mi se pridružila Milena Stanišić. To je, naravno bio pun pogodak. Muzikom za flautu i harfu su se oduševili i svako od njih je želeo da malo svira na harfi i to je bilo fantastično. Milena i ja smo odlučile da počnemo redovno da dolazimo u “Pohvalu ruci” i da, makar jednom mesečno sviramo deci, a oni da, po svojoj volji slikaju i crtaju na muziku koju slušaju. Iz tih naših susreta, koji su bili od ujutru pa do ručka, iz zajedničkog rada smo izabrali muziku koja se njima najviše dopala, i snimile kompakt disk u studiju. Iz te prve godine saradnje, dakle, nastao je kompakt disk “Muzička slikovnica”. Polaznici likovne radionice “Pohvala ruci” i Milena i ja smo bili veoma srećni, napravili smo i zajedničku promociju. Nastavile smo i sledeće godine našu radionicu, iz koje je nastao sledeći kompakt disk “Muzika za uživanje”. Takođe, sa njihovim izvanrednim crtežima i slikama. Njihovi radovi su bili toliko dobri, da su mnogi likovni umetnici bili zapanjeni i oduševljeni, kao i stručna javnost. To su, ujedno bili i prvi snimljeni kompakt diskovi za harfu i flautu u Srbiji.

Postoji li još uvek likovna radionica “Pohvala ruci” i znate li gde su danas ta deca?

Nažalost, posle izvesnog vremena se ta likovna radionica zatvorila, oni više ne postoje. Sada ta naša deca, koja i nisu više deca po godinama, idu u razne druge dnevne boravke.

Da li ste sarađivali sa još nekom institucijom i kojom?

Stupila sam u kontakt i sa Mikijem Manojlovićem, koji je osnovao “Radionicu integracije” za rad sa slepim i slabovidim osobama. Tamo sam svirala Milenom Stanišić, Edinom Karamazovim, i Dunjom Kalamir, sa Anetom Ilić i kvartetom flauta Beogradske filharmonije. Bilo je to neverovatno iskustvo da svirate pred ljudima koji su slepi i slabovidi. Neverovatno je koliko mi imamo sužen vidik, mi koji vidimo, dok se ne susretnemo sa jednom takvom nemogućnošću. Kada sam svirala prvi put pred slepima, kompletan moj odnos prema nastupu kao takvom se promenio. Znači, ne možete ni na koji način, osim zvukom i emocijom da utičete.

Prvi put sam iskustvo takve vrste imala u bolnici, odnosno staračkom domu u Nemačkoj, kada sam videla kako u salu unose čoveka na krevetu, za koga sam mislila da mu život visi o koncu. Bilo mi je teško da sviram, misleći na to kako je taj čovek u teškom stanju, a on se posle koncerta još i zahvalio, rekavši da mu je bilo mnogo lepo. Mislim da je veoma važno svirati ljudima koji, iz nekog razloga nisu u stanju da dođu do koncertne dvorane, pa sam tako išla na Reumatološki institut, u Dom za odrasla invalidna lica na Bežanijskoj kosi itd.

I pristupačnost objekta je često prepreka…

koncertiSrećom, u Filharmoniji imamo lift, koji nam je poslužio mnogo puta. Zahvaljujući našem kolegi, basisti Aleksandru Saši Kulenoviću, i njegom pozivu, pre mnogo godina, da sviramo deci sa cerebralnom paralizom u Sokobanjskoj, počeli smo da se organizujemo, nas nekoliko koji smo odlazili da sviramo. Mnoge kolege, u različitim sastavima, išle su nekoliko puta godišnje u Sokobanjsku, a organizujemo i da deca i odrasli koji su korisnici kolica dođu kod nas. Kada sam prvi put otišla,  bilo mi je teško, ali tokom ovih godina, kako redovno idem kod njih, ne razmišljam više o tome šta oni ne mogu, već šta oni sve mogu i kako se raduju kada dođemo i sviramo. Nedavno smo Sanja Romić, oboistkinja, i ja posetile i svirale pred nekoliko devojčica i dečaka koje godinama pratim u Sokobanjskoj, a koja su sada u jedinoj namenski pravljenoj školi u Srbiji – “Milan Petrović” u Novom Sadu.

U kojoj meri imate podršku od Beogradske Filharmonije?

Srećna sam što Filharmonija vodi brigu o najmlađoj populaciji i već godinama imamo ciklus koncerata za decu, gde su deca sa invaliditetom dobrodošla. Filharmonija pruža veliku podršku kolegama koje se angažuju u humanitarnom radu.

Mnogi smatraju da je bavljenje klasičnom muzikom elitizam, šta vi mislite o tome?

Generalno, izuzetno sam protiv pogrešnog elitizma. A to znači da situacija u kojoj smo ide ka tome da će uskoro samo deca bogatih roditelja moći da idu u muzičku školu, da će sve ostalo morati da se plaća.  Ja sam za to da deca od najranijeg uzrasta imaju pristup svemu što je kvalitetno. Ne samo kvalitetnom sportu, nego i kvalitetnim pozorišnim predstavama i kvalitetnim muzičkim sadržajima, a ne da deca u trećem razredu osnovne škole misle da se Mocart piše sa dva Z, jer su okruzeni sportskim kladionicama. Jer, upravo su deca primer za to kako se samo srcem sluša, i kako su te predrasude to što mi deci napravimo posle. Važno je da svoj deci, bez obzira na problem koji imaju, pristupite na isti način – iskreno i otvoreno.

***

Solo flautistkinja Beogradske filharmonije Stana Krstajić aktivno nastupa sa orkestrom, ali i kao solista. U zemlji i inostranstvu nastupa sa svojim kamernim ansamblima – duo Floral, duo Diverso, duo Flutympanon, trio Singidunum, trio Donne di Belgrado. Mnogi kompozitori su joj posvetili svoja dela.

Irina Dukić

Irina Dukić

Irina Dukić je zaljubljenik u umetnost i kulturu. Veruje da muzika čini čuda, pa je, nakon više od decenije pevanja u horu, postala novinar koji uređuje radijske priloge o klasičnoj muzici. Misli da svet počiva na pojedincima, čvrsto motivisanim da doprinesu pozitivnim promenama u društvu. U cilju tih promena, veoma se interesuje za istraživanje u kojoj meri je kultura svima dostupna. Pored muzike, bavi se i kreativnim pisanjem. Od 2014. godine je Ivanova mama.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?