Nadomak najvećeg grada Južne Srbije, Niša, na samo petnaestak kilometara, svojom lepotom izdvajaju se dva sela – Donja Trnava i Donja Toponica. Od ukupno 1000 žitelja ova dva sela, mladi čine tek 15%, što morate priznati i nije neka cifra. Ako istoj dodamo veliku stopu nezaposlenosti pa shodno tome i migracije mladih za poslom i školovanjem, oni koji ostaju uključuju se u takav društveni život koji se svodi isključivo na kućne posete.

S obzirom da nam je Niš jako blizu, najmanji je problem sesti u bus i otići u grad na kafu ili piće sa društvom, devojkom… No, kako obično sve lepo ne može bez onog manje lepog, kući se morate uputiti već oko 22h jer tada polazi poslednji bus do sela, kada je inače noćni život u gradu tek na pomolu. I tako dok putujete do kuće, besni, jer ste skup morali napustiti ranije, naši prevoznici i oni koji su za to zaslužni poručuju samo jedno: „Laku noć, deco!“

Dobro, iako se nismo pomirili sa ovom činjenicom, i ako se i dalje borimo za učestalije i kasnije linije, teši nas činjenica da živimo u doba prosperiteta, bar kada je savremena tehnologija u pitanju. Tako, kada se rano vratimo kući, povežemo se putem interneta na socijalne mreže gde komuniciramo sa svetom do mile volje… ili sve dotle dok ne zakuca baba Dragica iz komšiluka i kaže: „Skidajte se od taj telefon, treba ćerku da si pozovem!“ Onda udarite diskonekt i sačekate da se ponovo oslobodi linja, jer baba Dragica nam je dvojnica, analogna centrala ne dozvoljava istovremenu mogućnost surfovanja internetom i telefoniranje. Internet je čudo, u to ne treba sumnjati! Moji drugovi i drugarice iz osnovne škole, uglavnom su otišli iz sela, pa smo obično putem Facebooka u kontaktu. To je najmanji problem jer  svih sedmoro imamo otvorene profile. Dalje, period restrikcija električne energije je iza nas. Danas imamo redovno struju, osim kada  dođe nevreme ili kiša navlaži žice i kablove, naročito noću, pa nam struju priključe tek ujutru. To i nije tako loše jer se obično porodično okupimo u dnevnoj sobi i igramo društvene igrice, najčešće „Na slovo, na slovo…“ i vreme nekako prođe.

Donja Trnava ima čak dve prodavnice koje su tik jedna uz drugu. One, za nas malde, a verujem i za sve meštane, imaju posebnu emotivnu vrednost. To nisu samo mesta gde obavljamo svakodnevnu kupovinu, već mesta gde se bliže međusobno upoznajemo, srećemo i razmenjujemo mišljenja i informacije iz sela, zemlje, sveta… Takođe, to su mesta na kojima se možemo sresti i zbližiti sa meštanima susedne nam Donje Toponice jer oni nemaju dragstor, pa su prinuđeni da kupuju ovde. Tako, naročito leti, zadruge, kako ih ovde popularno stariji meštani nazivaju iliti „for frend“ za mlade, predstavljaju repernu tačku društvenog života u selu.

Letnji meseci nisu tako strašni. Sela su nam bila najživlja za vreme bombardovanja 1999. godine. Vrlo, ali vrlo često se događalo da vam zaista zaboravljena lica zakucaju na vrata i kažu: „Dobar dan! Mi smo vaši rođaci, sećate nas se, naša prababa je iz vaše kuće?“ Sada nije tako uzbudljivo, ali je opet puno studenata, srednjoškolaca i radnika koji su poželeli da svoj letnji odmor i raspust provedu u svom zavičaju. Školski park i igralište budu puni. Zimi je malo veći problem, mnoge porodice iz razloga nedostatka ogreva, zagrevaju samo jednu prostoriju u kojoj borave, ne retko, čak i tri generacije. Ta zimska učmalost, naterala me je da nešto promenim…

Dok sam bio osnovac, važno mi je bilo da se igram, bilo gde i bilo sa kim. Trenirao sam i karate u klubu „Kobra“ u Donjoj Toponici. Kao srednjoškolac, osvrt na lokalnu zajednicu nije ni postojao, moja putanja je bila kuća i autobuska stanica. Sreća, pa većina nas, kada nam je najviše potreban izlazak, ima tetku, ujaka ili drugog rođaka u Nišu, pa može da prespava, za vozačke dozvole smo još uvek bili zeleni. Međutim, kada sam krenuo na fakultet, sve se promenilo. Shvatio sam da nam niko neće pomoći do te mere da se lepše i ispunjenije osećamo u lokalnoj zajednici do nas samih… Rešio sam da okupim ekipu, a to nije bilo lako. Na moj spisak se našlo petnaestak osoba, potencijalnih članova. Članova, ne znam ni ja sam čega, ali važno je da se udružimo i promenimo nešto na bolje. Tako i bi, okupismo se u školskom dvorištu na jednoj klupici u Donjoj Trnavi i ja iznesoh ideju. Nekima je u startu bila smešna, a neki su pomno slušali. Svi smo se složili da se zovemo „Kobra“, kao nekadašnji karate klub u kojem je većina nas, bar malo, trenirala. Odredili smo odmah i funkcije: predsednik, blagajnik, sekretar i naravno članarinu. Tek onda je nastao ogroman pritisak, napraviti plan i program koji će zadržati članove i napraviti neku pozitivnu priču. Kako se i očekuje, nakon uvoda, mnogi mladi su nam prilazili jer nisu imali gde da racionalno utroše svoje slobodno vreme. Te 2007. godine, na žalost mnogima je interent još uvek bio pojam, pa čak i kompjuter. Nekako su mladi imali više vremena i bili posvećeniji jedni drugima, a to nije bilo tako davno.

Milan Stojiljković

Milan Stojiljković

Lider omladinskog udruženja "Grupa Kobra" od 2007. godine. Nagrađen statuom "Rešivoje" za najboljeg omladinskog aktivistu u 2009. godini od strane Ministarstva za omladinu i sport i Evropskog pokreta u Srbiji. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Nišu 2011. godine. Živi u Donjoj Trnavi kod Niša. Nezaposlen je. U slobodno vreme bavi se rekreativno planinarenjem i biciklizmom.



  1. Ivana (Reply) on Monday 12, 2012

    Dok jedan deo Srbije ima privilegiju da kaze “Dobar dan, Evropo” kod drugih je ,na zalost, jos uvek “Laku noc, deco”! Vrlo realan tekst, bravo!

  2. tijana (Reply) on Monday 12, 2012

    Svaka cast ovakav entuzijazam kod mladih na zalost nije mnogo vidljiv u nasoj zemlji! svaki pomak koji pravite treba da podstakne i druge mlade ljude, koji postaju letargicni. da li imate akcije koje sprovodite i van svojih naselja? da li uspevate da nadjete donatore? jer ovo su prave stvai koji oni treba da podrzavaju i da neguju! vi ostavljate traga u vasoj zajednici

  3. Milan Stojiljković
    Milan Stojiljković (Reply) on Monday 12, 2012

    Hvala vam za komentare.

    Draga Tijana,
    u nastavku cete imati prilike da saznajete vise o samim aktivnostima Grupe i dostignucima koje je postigla… Aktivnosti su uglavnom bazirane na teritoriji sela Donja Trnava i Donja Toponica, ali sve vise je interesovanja mladih iz ostalih mesta, cak i van nase Opstine.
    Sto se tice donacija, uglavnom su dolazile od BCIF-a, Fonda za otvoreno drustvo i Ministarstva za omladinu i sport.
    Hvala jos jednom! 🙂

  4. Milan (Reply) on Monday 12, 2012

    “Shvatio sam da nam niko neće pomoći do te mere da se lepše i ispunjenije osećamo u lokalnoj zajednici do nas samih…”
    Po meni je ovo veoma upečatljiva rečenica u ovom tekstu.Treba poslužiti kao primer svima i svakome ko je nezadovoljan nečim.Možemo danima,nedeljama,mesecima da kritikujemo lokalne vlasti i političare kako gledaju samo sopstvene interese,i da se pritom samo nerviramo i rasipamo energiju uzalud.VOLJA da se počne od samog sebe i vera da se konkretnim (ponekad i mukotrpnim) radom može uticati na poboljšanje uslova života,ključ su uspeha.Potrebno je samo pokrenuti volju kod sebe…
    Bravo ! 🙂

  5. Nada B (Reply) on Monday 12, 2012

    Mnogo mi je zao sto imate problem sa autobusima. Treba da bude sram sve politicare koji su u gradskoj upravi i koji se bave ovim pitanjima jer mogu da vam pomognu, a do sada to nisu ucinili. Idu izbori pa se nadam da ce se bar sada “isprsiti”. Ukoliko se ne desi da vam pomognu, molim vas da mi se javite, mozda mogu da vam pomognem. I kada sami budete resili ovaj problem, verovatno ce se pozivati na to kako su vam pomogli. Sve politicare bi trebalo javno izvrgnuti ruglu jer toliko bezocno lazu da to prevazilazi sve granice strpljenja i hriscanskog prastanja. Slucajno sam procitala tekst o Donjoj Toponici i Donjoj Trnavi i mnogo mi se dopao. Posebno sam vezana za Donju Trnavu i iz privatnih razloga. Pozdrav

  6. Enriko (Reply) on Monday 12, 2012

    Veoma zanimljiv tekst koji oslikava kako mladi ljudi zaista zive na selu. Mnogo me zanima da li to sto su pokrenuli ima akceleratorski efekat, te bih molio autora da mi odgovori. Ako je tako, onda je to pun pogodak. Rado bih se preselio da zivim u takvoj sredini gde se oseca energija koja pokrece. Super je prica. Voleo bih da cujem da se lepe stvari tamo kod vas multiplikuju. Sve najbolje