fishNedavno je u medijima kružila zastrašujuća (da – zastrašujuća!) priča o devojčicama petog razreda jedne škole u Srbiji koje su pokrenule peticiju da izbace iz škole svoju drugaricu zato što ima retku bolest. Devojčica i njena mama su odlučile da sa pričom izađu u javnost i podele svoje iskustvo sa drugima, koji možda prolaze kroz nešto slično, a veruju da su sami i jedini.

Mama pomenute devojčice je zatražila da odeljenje ne menja učionice tokom nastave zato što to njoj predstavlja napor. Konkretno da konkretnije ne može biti. I tako je sve počelo. A šta su nastavnici, direktor, psiholog, pedagog radili za to vreme? Pokušavali su da devojčicu uguraju u nametnute okvire, da nju “edukuju”, umesto da kroz inkluzivne radionice za učenike, osoblje, roditelje od svoje škole naprave mesto za sve.

Da su aktivnosti podizanja svesti u školi redovno i na vreme održavane, možda bi neko postavio poneko pitanje na koje bi dobio odgovor, ali sam sigurna da bi svima bilo jasno zašto je neophodna ova mala reorganizacija, koja, što je najbitnije – nikoga ne ugrožava.

Direktor se pravdao da su sazvali vanredni roditeljski sastanak i da su učenice shvatile da su pogrešile, ali glavno pitanje je – odakle njima uopšte ideja da pokrenu takvu peticiju? Nemoguće je da niko u školi ili u domovima te dece nije bar u nekom trenutku čuo ili osetio kakav odnos one imaju prema svojoj drugarici iz odeljenja. Zašto niko nije reagovao odmah, a ne tek kada je akcija pokrenuta i kada je izašla u javnost?

Svaki roditelj oseća blagu nelagodu kada upisuje dete u (novu) školu. Kako će se dete snaći u novoj sredini, hoće li ga prihvatiti kako treba, kakvi će biti nastavnici, samo su neka od pitanja kojima se roditeljski um bavi. Ako se ovim pitanjima doda još i činjenica da dete ima invaliditet i retku bolest, dobija se lavirint prepun manjih i većih barijera i stereotipa, u čijem savlađivanju su roditelji i dete često prepušteni sami sebi. Mnogi ne znaju, a u nekim sredinama ni nemaju, kome da se obrate za pomoć niti gde da potraže neophodnu i adekvatnu podršku.

lavirintKažu da je i natprosečno inteligentnu decu neophodno podsticati i raditi sa njima i da mnoga od njih upravo zbog verovanja tipa “mogu ona to sama” i nisu ostvarila svoj pun potencijal. Dakle – podrška! Zbog nedostatka iste, i u 21. veku se dešava da dete sa invaliditetom pošalju u “specijalnu” školu ili prebace na vanredno obrazovanje. Posledica varednog školovanja je usamljenost i izolacija, razvoj u neprirodnoj atmosferi, pošto je dete uglavnom okruženo odraslima, koji ga, iz najbolje namere, često prezaštićuju, stvarajući stakleno zvono u kome ono živi. Detetu se tako oduzima prilika da od malih nogu uči da se bori za sebe, da stiče i neguje prijateljstva, raste i ući sa svojim vršnjacima, da prolazi kroz sve ono, lepo i ružno, što sa sobom nosi đačko doba.

Iako je “inkluzivno obrazovanje” danas poznat pojam, nekako je to i dalje na apstraktnom nivou tj. još uvek postoji doza zbunjenosti (u stilu “šta ćemo sad?”) kada se u školi pojavi dete sa invaliditetom.

Upis u redovnu školu nije kraj, već početak jednog važnog procesa od koga zavisi nečija čitava budućnost. Nije retkost da roditelji, pa i samo dete, budu razočarani stavovima nastavnika, koji su takvi zato što ne poznaju prirodu invaliditeta ili retke bolesti niti potencijale deteta, osećaju se prepušteni sami sebi, zbog čega su nesigurni u donošenju odluka. Deca, po prirodi otvorena za nova iskustva, često nemaju neophodnu pripremu za dolazak novog drugara, što dovodi do stvaranja otpora i diskriminatorskih stavova, dok dete sa invaliditetom ili retkom bolešću oseća da se razlikuje i da se ne uklapa u okruženje kreirano po merama većine, a ne svih. Zato su strah roditelja ili odbijanje deteta da ide u redovnu školu, donekle i opravdani, ali to nikako ne znači da ne treba istražiti razne opcije.

confusedKao posledica neinformisanosti, pre svega odrasli ponekad ne umeju adekvatno da odreaguju. Zašto bismo od dece očekivali drugačije ponašanje? Inkluzivno obrazovanje nije mrtvo slovo na papiru, već je, konkretno – pristupačan prevoz, rampa u školi, klupa prilagođena detetu sa invaliditetom, asistent koji će, pored nastavnika/profesora, o detetu brinuti i asistirati kada je to potrebno, prilagođeni program, uključujući i fizičko vaspitanje, učestvovanje roditelja u radu, a deteta sa invaliditetom u vannanastavnim aktivnostima, kao što su odlasci u pozorišta ili na ekskurzije, sve kroz timski rad i sa velikom istinom na umu – deca jesu različita, ali treba da imaju iste mogućnosti  dok su deca i kad odrastu.

childrenU ovakvom sistemu, porodica postaje manje izolovana, roditelji stiču nova iskustva sa drugim roditeljima, aktivno učestvuju u razvoju svoje dece i pozitivno utiču na njihovo dalje školovanje. Vremenom, čak i nesvesno dolazi do menjanja stavova prema osobama sa invaliditetom i sa retkim bolestima, dok dete sa invaliditetom stiče životne veštine koje su neophodne za uspešno i nezavisno funkcionisanje, uspostavlja različite odnose što je od velikog značaja za zdrav emocionalni i socijalni razvoj, uči se samostalnom životu, prihvata sebe i svoje sposobnosti, stiče samopouzdanje i samopoštovanje i dobija jednaku osnovu za dalje školovanje i život generalno kao i njegovi vršnjaci bez invaliditeta.

Sve počinje od najbližeg okruženja i škole.

Jelena Milošević

Jelena Milošević

Jelena Milošević je diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 2002. godine, a 2014. godine je završila i master studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Radi od kuće kao honorarni prevodilac za različite kilijente, a takođe je i aktivista pokreta osoba sa invaliditetom. U okviru pokreta se, osim prevođenja, bavi odnosima s javnošću i piše za nekoliko časopisa koje izdaju udruženja u zemlji i inostranstvu. Njeni tekstovi su objavljivani i u sklopu “Jeleninog kutka” u okviru medijske kampanje "Bolji smo zajedno", u casopisu Yellow Cab, magazinu Original, elektronskom časopisu "Presstiž" i strucnim casopisima CM i Hereticus .



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?