LGBTI karavanKada govorimo o metodama koje je potrebno koristiti da bi se na adekvatan način promovisala ljudska prava LGBTI osoba, prvo što svakome od nas (bilo da smo za ili protiv) padne na pamet je prajd. I sada, retki su oni koji neće imati mišljenje u vezi sa tim da li je prajd potreban LGBTI zajednici, da li ga je moguće u normalnim okolnostima održati u Srbiji, čak i da li je to adekvatan način da se ukaže na sve one izazove sa kojima se svi pripadnici i pripadnice ove zajednice suočavaju. Oni malo upućeniji u problematiku o kojoj govorimo bi svakako predložili još nekoliko metoda uz pomoć kojih je moguće raditi na poboljšavanju prava pripadnika i pripadnica LGBTI zajednice. Neki su u proteklim godinama oprobani sa više ili manje uspeha, neki nisu, i jedino možemo da se nadamo da će ih neko u budućnosti iskoristiti na pravi način. Ono što nikako nisam očekivao, a moguće da je krivica nedostatka kreativnosti kada sam ja u pitanju, jeste nešto što se zove „LGBTI karavan“. I sada, razmišljam koliko mi se lampica za ideje upalilo u trenutku kada mi je prijateljica iz organizacije Egal saopštila da je jedna od planiranih aktivnosti ove organizacije upravo jedan ovakav događaj.

Uzbuđen i samim nazivom događaja, u toku razgovora sam samo ćutao i slušao šta je to što su aktivisti i aktivistkinje te organizacije ovoga puta osmislili kako bi svoje napore za poboljšavanje kvaliteta života LGBTI osoba podigle na viši stupanj.

Prema njenim rečima, aktivisti i aktivistkinje ove organizacije shvatili su da se, od kada je počelo da se govori o pravima LGBTI osoba u Srbiji, najmanje o ovim temama govorilo u unutrašnjosti i da se događaji vezani za promociju ljudskih prava LGBTI osoba smeštaju uglavnom u Beograd i sporadično u Novi Sad i Niš. Ljudi u drugim gradovima u unutrašnjosti su sa ovom tematikom najčešće upoznati preko medija koji, kao što sam u jednom od prethodnih tekstova napisao, uglavnom senzacionalistički izveštavali o ovoj temi svih ovih godina. Ono što posebno zabrinjava kada je ova tvrdnja u pitanju, jeste činjenica da LGBTI osobe ne žive samo na teritoriji Beograda, Novog Sada i Niša. LGBTI osobe žive i u manjim gradovima i selima u Srbiji. Njima, na veliku žalost i štetu, nedostaju upravo sadržaji ovog tipa – sadržaji koji će informisati i edukovati građane i građanke, a samim pripadnicima i pripadnicama LGBTI zajednice pokazati da nisu sami i usamljeni u svojoj različitosti i jedinstvenosti. Da podrška postoji.

I podrška zaista postoji, a dokaz za to (između ostalih, kao da nam je potrebno još dokazivati) je upravo „LGBTI karavan“. Tada, pričala mi je ona, plan je bio da aktivisti i aktivistkinje ove organizacije posete deset gradova u unutrašnjosti Srbije, i u njima organizuju tribinu pod nazivom „Niko nije slobodan dok svi nismo slobodni“ na kojoj bi se razgovaralo na temu zaštite ljudskih prava LGBTI osoba.

I zaista, nedugo nakon što smo vodili ovaj razgovor, iz medija sam saznao da je najavljen događaj. I desilo se. „LGBTI karavan“ je krenuo kroz Srbiju. Aktivisti i aktivistkinje organizacije Egal su u periodu od 16. maja do 8. juna 2016. godine posetili deset gradova u unutrašnjosti i to: Apatin, Vrbas, Vrnjačku Banju, Inđiju, Novi Sad, Kragujevac, Kruševac, Niš, Svilajnac, Zrenjanin, i time realizovali najveću akciju ovog tipa na lokalu u Srbiji koju je sprovela neka organizacija civilnog društva koja u svom fokusu ima LGBTI zajednicu. Posećenost je, prema rečima organizatora bila na zavidnom nivou. Građani i građanke, među kojima i pripadnici i pripadnice zajednice, u unutrašnjosti mogli su da čuju sve o iskustvima pripadnika i pripadnica LGBTI zajednice iz prve ruke. Saznali su sve o metodama i koracima koje je potrebno preduzeti kada do diskriminacije i nasilja po osnovu seksualne orijentacije ili rodnog identiteta dođe. A mi se, kao pripadnici i pripadnice ove zajednice, možemo nadati da će u budućnosti ovaj događaj nastaviti da živi i da će doživeti duboku starost, postati veći i da će se u skladu sa potrebama LGBTI zajednice, a i ostalih građana i građanki Srbije, menjati i doživljavati preobražaj, a sa početnim ciljem da se poštuju prava svih bez obzira na seksualnu orijentaciju i doživljaj rodnog identiteta jer „Niko nije slobodan dok svi nismo slobodni“.

Marko Lumo

Marko Lumo

Diplomirani ekonomista, muzičar, pisac u pokušaju, aktivista (po opredeljenju). Borac (rečima) za ljudska prava svih, sa fokusom posebno usmerenim ka LGBTI osobama, rešen da svoju borbu podigne na lestvicu iznad, i kroz institucije pokuša da pomogne unapređivanju položaja LGBTI osoba. Od marta 2015. godine radi na projektu “Stvaranje tolerancije i razumevanja prema LGBT populaciji u srpskom društvu” koji sprovodi Kancelarija za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije. Rođen 1990. godine. Ksenijin ujak i Helin prijatelj.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?