Partnertstvo u negovanju Ljubavi

Poseta Konjičkoj policijiPrema jednoj od odrednica, inkluzivno obrazovanje je partnerstvonegovanje uzajamne podrške između škola i službi, institucija i udruženja iz lokalne zajednice.

Ako pođemo od premise da negovanje podrazumeva pokret iz mesta Ljubavi, onda je jasno da škola, inkluzivna škola, inkluzivno društvo moraju biti “mesta” umrežavanja svih u istoj misiji – davanja ljubavi drugima u meri u kojoj im je potrebna, u trenutku u kojem im je potrebna – na nebrojeno načina na koje se ljubav može dati…

Jedna sasvim jedinstvena priča – Srećni sunđeri, autorke Tereze Garsije Ramos (Životne vrednosti, Dajana Tilman, Dajana Hsu, Kreativni centar, 2007.) na najslikovitiji način govori o pružanju Ljubavi kao prirodnom, podrazumevajućem fenomenu koji donosi sreću onima koji je daju, ali i onima koji je primaju.

Srećni sunđeri

Nekada davno postojao je okean u kojem su živeli srećni sunđeri. Nije to bio bilo kakav okean, već Okean ljubavi. Razlog zbog kojeg su srećni sunđeri uvek bili srećni bio je taj što su uvek bili puni ljubavi.

Jednoga dana, jedan od sunđera približio se plićaku. Odlučio je da se igra s talasima i da se dokotrlja do obale. Konačno je stigao na obalu. I šta je ugledao? Devojčicu koja je sedela na pesku.

Činilo mu se da ona i ne primećuje divni okean, niti čisto plavo nebo, već da samo gleda u pesak. Nije bila naročito srećna. Sunđer je bio iznenađen što vidi toliko tužno lice po tako sunčanom danu. Pozdravio ju je: “Zdravo, devojčice. Kako si? Izgledaš nesrećno. Pričali su mi kako se devojčice i dečaci stalno smeju.”

Devojčica mu je skoro nevoljno odgovorila: “Ne. Mnogi od nas su tužni.” Pažljivo je pogledala u sunđer i rekla: ”Baš sam iznenađena što vidim jedan tako srećan sunđer! Odavno nisam videla tako srećno lice. Zbog čega si toliko srećan?”

Sunđer joj je odgovorio: “To je vrlo jednostavno. Pošto živim u Okeanu ljubavi, sunđeri poput mene stalno upijaju ljubav. Tu ljubav delimo jedni s drugima. A kada neki sunđer zaboravi da uzme ljubav, onda se dešavaju nezgode. Samo tada neki sunđeri postanu tužni ili ljuti.”

Devojčica se malo uspravila i nestrpljivo zapitala: ”Šta onda radite?”

“Pa”, odgovorio joj je sunđer, “tada svi sunđeri odlaze kod tužnog ili ljutog sunđera. Natopimo se ljubavlju, potom se iscedimo i damo ljubav onome ko je tužan ili ljut. To je lako!”

Devojčica reče: ”Mislim da bih volela da budem kao ti. Da li je moguće da se dečaci i devojčice ispune ljubavlju i budu srećni kao ti?” Sunđer joj odgovori: ”Naravno!”

A devojčica reče: ”Ali, ja nisam sunđer! Ja sam devojčica. Kako ja to mogu da uradim?”

Sunđer joj reče: ”To nije važno! Samo je potrebno da veruješ u ljubav. Ti si poput sunđera jer možeš da se potpuno ispuniš ljubavlju i možeš da daš ljubav drugima.

Devojčica je radosno uzviknula: ”To je sjajno! Nameravam to da radim!” Duboko je udahnula i vežbala ispunjavanje ljubavlju. Osmehnula se i rekla: “Istina je! Već se osećam srećnijom!”

Sunđer joj reče: ”Vidiš da je lako. Kada se radi o ljubavi, svi smo mi isti.

Srećna subota

U subotu 27. aprila 2012. – 26 učenica i učenika mog odeljenja u pratnji svojih najmilijih – roditelja, braće i sestara, posetilo je Policijsku brigadu, Četu konjanika i Konjički klub “Policajac” u Beogradu.

Dogovoreno je dvosatno edukativno druženje sa zaposlenima u okviru kojeg će učenici i ostali posetioci biti upoznati s radom konjičke policije, ulogom konja u policiji, kao i istorijatom ovog odeljenja policije. Ujedno, dogovorena je i poseta štali, hranjenje konja, demonstriranje veština koje poseduju konji konjičke policije i uzjahivanje konja.

S velikim nestrpljenjem i još većim uzbuđenjem okupili smo se u dvorištu zgrade Konjičke policije gde su nas dočekali naši domaćini, gospodin Dragan Novković i gospodin Zoran Živković.

Poseta Konjičkoj policiji - ispred zgrade

Uveli su nas u svečanu salu i približili nam način funkcionisanja ove, sasvim posebne službe, prikazali film o ulozi konjičke policije od prve formirane jedinice do današnjih dana, a onda i ispričali priču o pripremi/dresuri jednog konja za rad u policiji…

Poseta Konjičkoj policiji

Usledila je dugoočekivana poseta štali. Kao dobri gosti, konjima smo doneli šargarepe i jabuke. Isprva bojažljivo, a onda sve opuštenije i razdraganije, učenici su sa članovima svojih porodica mazili i hranili konje diveći se njihovoj lepoti.

Poseta Konjičkoj policiji - u stali

Odabrana grupa konja, spremno je sa policajkama i policajcima izvela niz pokaznih vežbi, fascinirajući nas svojom gracioznošću, snagom, poslušnošću… Uživali smo na najlepše!

Poseta Konjičkoj policiji - na poligonu

A, potom, kao šećer naposletku – usledilo je uzjahivanje konja i fotografisanje za nezaborav praćeno smehom.  Sva prisutna deca uzjahala su konje. Sreća je vrcala u iskrama… Nije bilo namrštenog lica. Policajke i policajci, deca, roditelji – razmenjivali su nebrojeno osmeha radujući se susretu  sa, odista, plemenitim životinjama – konjima koji su učinili da se osećamo srećno, zadovoljno, ispunjeno…

Poseta Konjičkoj policiji - deca na konjima

Bila je to, zaista SREĆNA subota u kojoj je ostvareno partnerstvo između službe Ministarstva policije Srbije i Osnovne škole. Bila je to, zaista, SREĆNA subota u kojoj je LJUBAV ispunila SVE prisutne, gde je jedini znak raspoznavanja bio ŠIIIIIIIIIIIROK OSMEH i glasan SMEH. Bila je to, zaista, SREĆNA subota u kojoj su SVI prisutni negovali jedni druge potvrđujući da je tako malo potrebno da SVI zasijamo na najlepše…

Sreća za poneti

Jedan od najuzbuđenijih učenika, te SREĆNE subote bio je moj učenik koji ima teškoće iz spektra autizma. Plašljivo, s dozom ustručavanja zakoračio je u štalu i posmatrao konje koje su drugi uveliko hranili. Nije mu se dopalo da ih i sam hrani, ali mi je pridržavao ruku dok sam ih ja hranila… Uživao je gledajući konje na poligonu dok su trčali. A, onda je došao trenutak da se uzjašu konji i naprave fotografije za nezaborav. Stao je u jedan od redova. Deca iz njegovog reda su se smenjivala, a on je posmatrao kako su se uspinjali, kako su se ponašali za sedlom, kako su silazili s konja… Deca koja su čekala na red, ali i ona koja su već uzjahala konja, prilazila su mu, mazila ga, grlila, ohrabrivala i bodrila rečima da i on to može, da nije strašno, da je divno… I, popeo se, pomalo nesigurno… Strah je bio vidljiviji kod mame, a on…za samo par trenutaka, imao je blažen izraz lica zadovoljnog dečaka, srećnog što je uzjahao konja. Jeeeeedva smo se nagovorili da sa konja treba da se, nakon nekog vremena i sjaše.

Nakon što smo se rastali, nadasve srećna mama, dojavila mi je da je njen sin tražio da ponovo jaše konje, da želi da trenira jahanje! Kada mu je, u šali, rekla da prvo mora malo da smrša kako bi mogao da jaše konje, naš dečak, inače ljubitelj hrane, izjavio je da želi na dijetu!?

Sreća za uzvratiti

Kako bi moji učenici razumeli/naučili/usvojili/poneli sa sobom da je zahvalnost drugome za lepo koje nam je učinio/podario/poklonio podrazumevajuća, svaki učenik je napisao ZAHVALNICU našim domaćinima izražavajući svoje mišljenje o događaju, opisujući sopstveni doživljaj i izražavajući zahvalnost za fenomenalno gostoprimstvo.

Ivana Vasiljević

Ivana Vasiljević

Profesorka razredne nastave iz Beograda. Diplomirala na Učiteljskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Deset godina živi život škole. Ide u četvrti razred. Ima 12 učiteljica i 15 učitelja. Aktivno učestvuje u različitim (pro)inkluzivnim projektima (ne)vladinog sektora koji se odnose na razvoj inkluzivne škole i društva od 2005. godine. Veruje u Deda Mraza!



  1. Natasa Milojevic (Reply) on Monday 11, 2012

    Divno je Ivana, upila sam deo srece.
    Veliki pozdrav, Nata

    • Ivana Vasiljević
      Ivana Vasiljević (Reply) on Monday 11, 2012

      Hvala ti Nato! 🙂

  2. Slavica Todorić (Reply) on Monday 11, 2012

    Savršen čas!