U prethodnom tekstu bilo je reči o tome kako radni tekst Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći određuje krug korisnika ovog veoma važnog prava.

Da se podsetimo: predviđena su dva vida pravne pomoći – primarna i sekundarna – pri čemu će primarna biti besplatna za sve, nezavisno od materijalnog stanja ili ličnih svojstava korisnika, dok će se pravo na sekundarnu pravnu pomoć priznavati samo licima koja ispune uslove iz člana 9. stav 2. Zakona.

Dakle, pravo na besplatnu primarnu pravnu pomoć imaće celokupno stanovništvo, dok će sekundarna biti pružana samo licima koja ispunjavaju uslove u pogledu sledećih okolnosti:

     1.) materijalno stanje tražioca i članova njegovog domaćinstva;

     2.) obaveze poštovanja interesa pravičnosti;

     3.) obaveze koje proističu iz potvrđenih međunarodnih ugovora Republike Srbije.

Interes pravičnosti kao uslov za ostvarivanje prava na sekundarnu pravnu pomoć je veoma dobar institut, koji omogućava pravnu zaštitu u najosetljivijim slučajevima, nezavisno od ispunjenja drugih uslova. U radnom tekstu Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći interes pravičnosti obuhvata skoro sve kriterijume ustanovljene presudom Evropskog suda za ljudska prava, u poznatom predmetu Airey v. Ireland iz 1979. godine (predstavka br. 6289/73). Obaveze koje proističu iz međunarodnih ugovora omogućavaju pravnu pomoć još u nekim slučajevima. Međutim, pogledajmo malo detaljnije prvi uslov, tj. materijalno stanje tražioca i članova njegovog domaćinstva.

Član 10. radnog teksta Zakona formulisan je na sledeći način:

Pravo na besplatnu sekundarnu pravnu pomoć ima fizičko lice koje s obzirom na svoje materijalno stanje i materijalno stanje članova svog domaćinstva, ne bi moglo da plati troškove pružanja pravne pomoći bez ugrožavanja sopstvenog izdržavanja i izdržavanja članova svog domaćinstva, kao i lica koja je po zakonu dužno da izdržava.

Pod članovima domaćinstva u smislu stava 1. ovog člana, podrazumevaju se supružnici, vanbračni partneri, deca, usvojenici, kao i drugi srodnici koji žive u zajednici sa tražiocem odnosno koje izdržava.

Osnov za utvrđivanje materijalnog stanja čine: pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima, redovna i povremena primanja, kao i drugi prihodi tražioca u trenutku podnošenja zahteva.

Smatra se da je materijalno stanje tražioca ugroženo u smislu stava 1. ovog člana, ako je tražilac korisnik usluga socijalne pomoći na osnovu odluke nadležnog organa u skladu sa propisima koji uređuju prava iz oblasti socijalne zaštite, ili ako prosečni mesečni dohodak po članu domaćinstva tražioca ne prelazi dvostruki iznos minimalnog nivoa socijalne sigurnosti, kao i ako se utvrdi da nužni rashodi tražioca premašuju prihode.

Prilikom utvrđivanja materijalnog stanja tražioca ne uzimaju se u obzir prihodi i imovina članova porodice koji u predmetu za koji tražilac podnosi zahtev za besplatnu pravnu pomoć, nastupaju kao suprotstavljene stranke u postupku.

Dakle, prema odredbi člana 10. stav 4. radnog teksta Zakona, smatra se da je materijalno stanje tražioca ugroženo ukoliko 1.) tražilac koristi usluge socijalne pomoći; 2.) prosečni mesečni dohodak po članu domaćinstva tražioca ne prelazi dvostruki iznos minimalnog nivoa socijalne sigurnosti; 3.) nužni rashodi tražioca premašuju prihode.

Uslovi pod 1. i 3. su nesporni. Međutim, šta to zapravo znači „ako prosečni mesečni dohodak po članu domaćinstva tražioca ne prelazi dvostruki iznos minimalnog nivoa socijalne sigurnosti? Koliko to tačno iznosi u novcu?

Pojam minimalnog nivoa socijalne sigurnosti bio je određen članom 11. Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana („Sl. glasnik RS“ br. 36/91,… i 115/2005). Problem sa tim Zakonom nalazi se u tome što je prestao da važi pre više od godinu dana, kada je stupio na snagu Zakon o socijalnoj zaštiti („Sl. glasnik RS“ br. 24/2011). Prema tome, prvi nedostatak navedene odredbe radnog teksta Zakona nalazi se u tome što se poziva na institut koji ne postoji u našem pozitivnom pravu.

Umesto ranijeg Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana, sada je na snazi Zakon o socijalnoj zaštiti. Ovaj zakon ne poznaje pojam minimalnog nivoa socijalne sigurnosti, ali predviđa nešto slično, što se naziva osnovicom za utvrđivanje novčane socijalne pomoći. Konkretnije, članom 87. stav 1. Zakona o socijalnoj zaštiti predviđeno je da osnovica za utvrđivanje visine novčane socijalne pomoći iznosi 6.050 dinara. Stavom 2. istog člana predviđeno je da se osnovica za utvrđivanje visine novčane socijalne pomoći usklađuje sa indeksom potrošačkih cena u prethodnih šest meseci, na osnovu statističkih podataka, dva puta godišnje, i to 1. aprila i 1. oktobra. U skladu sa tim, poslednje Rešenje o nominalnim iznosima novčane socijalne pomoći određuje da osnovica iznosi 6.744,00 dinara.

Dakle, ukoliko radni tekst Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći bude izmenjen tako što će pojam „minimalnog nivoa socijalne sigurnosti“ biti zamenjen „osnovicom za utvrđivanje novčane socijalne pomoći“, i ako pogledamo koliko to iznosi u novcu, tada će Zakon smatrati se da je materijalno stanje tražioca ugroženo ukoliko prosečni mesečni dohodak po članu domaćinstva tražioca ne prelazi iznos od 13.488,00 dinara.

Prema tome, ukoliko prosečni mesečni dohodak po članu domaćinstva tražioca prelazi 13.488,00 dinara, i iznosi, primera radi, 13.489,00 dinara, za takvog tražioca besplatne pravne pomoći više neće važiti automatska pretpostavka ugoženog materijalnog stanja.

Da li je dohodak od 13.489,00 dinara zaista dovoljan za finansiranje sudskih taksi i troškova angažovanja advokata u parničnom postupku, u situaciji kada najniža taksa iznosi 1.900 dinara (i to samo u parnicama gde vrednost predmeta spora ne prelazi 10.000,00 dinara, što je u praksi izuzetno retko), a angažovanje advokata po najnižoj tarifi iznosi 6.000,00 dinara za sastav jednog podneska i 7.500,00 dinara za pristup na jedno ročište? Svakako da nije.

Sudkse takse i troškovi angažovanja advokata su u sadašnjoj ekonomskoj situaciji previsoki i za ljude sa prosečnom zaradom, a kamoli za primaoce dohotka od 13.489,00 dinara. Na primer, u slučaju koji je analiziran u tekstu „Pristup sudu: pravo koje ima svako, ili poneko?“, oštećeni građanin će morati da predujmi novčani iznos od tri prosečne mesečne zarade u Republici Srbiji samo na ime sudskih taksi, kako bi pokrenuo i okončao parnični i izvršni postupak radi naknade nematerijalne štete izazvane teškom telesnom povredom. Odnosno, moraće da unapred plati iznos koji je 7,5 puta veći od osnovice za utvrđivanje socijalne pomoći. S obzirom da od 1. februara 2012. godine angažovanje advokata više nije samo pravo, već i obaveza, ta okolnost iziskuje dodatne novčane izdatke.

Iz tog razloga trebalo bi razmotriti mogućnost da se podigne ekonomski prag zakonske pretpostavke o ugroženom materijalnom stanju tražilaca sekundarne pravne pomoći, ili da se primeni neki drugi, fleksibilniji kriterijum. Istovremeno, mogla bi da se smanji opterećenost sistema besplatne pravne pomoći tako što primarna pravna pomoć više ne bi bila besplatna za svakog, nezavisno od materijalnog stanja ili ličnih svojstava korisnika, već samo za one pojedince koji nemaju sredstava za angažovanje advokata i plaćanje drugih troškova postupaka. Jedino na taj način možemo se približiti potpunom ostvarenju svrhe i smisla instituta besplatne pravne pomoći, odnosno ukloniti sve ekonomske prepreke za učestvovanje u pravnim postupcima.

Petar Stojanović

Petar Stojanović

Diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i specijalizacijom u oblasti pravnih aspekata korporativnog upravljanja. Pohađa master akademske studije na poslovno-pravnom modulu na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Član Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije.



  1. Milena (Reply) on Monday 4, 2012

    Čini mi se da ovde ima puno posla i za ekonomiste. Ponovo se postavlja pitanje ko sve učestvuje u stvaranju zakona. Mislim da je jako bitno i koliko država, ova naša takva kakva jeste, može da podnese. Da li bi viši prag za sekundarnu pomoć povukao, recimo, neke veće poreze, ili, na primer, više sudske takse ostalim strankama i sl. U svakom slučaju, mislim da bi onda moralo da se zakine negde drugde, odnosno nekom drugom. Opet, istina je da problemi ipak ne treba da se rešavaju preko leđa najugroženijih… Možda ideja sužavanja primarne pomoći radi proširenja sekundarne ipak ima smisla.