BeogradVolim da pokazujem moj Beograd prijateljima iz inostranstva. Osećam neko neobično uzbuđenje dok planiram gde bih mogla da ih odvedem, šta bi bilo zanimljivo da posete, kako sve uklopiti u tih nekoliko dana koliko ćemo provesti zajedno.

S druge strane, nije mi svejedno što ne mogu da im pokažem baš sve što bih volela. U Beogradu sam rođena i živim celog svog života, a već 25 godina kao korisnica kolica. Da me neko probudi usred noći, znala bih da nabrojim koja to mesta mogu lično pokazati prijateljima iz inostranstva. Kažem “lično”, pošto se uvek nađu oni koji se dobronamerno ponude da pomognu i pokažu mesta do kojih ne mogu da doprem zbog barijera, ali ja želim da svojim gostima i prijateljima pokažem grad u kome živim. Nije to specijalna potreba. Sigurno da se većina nas tako oseća.

I pored mnogo truda uloženog u obaranje ivičnjaka, postavljanje rampi i liftova i uopšte prevazilaženje arhitektonskih barijera, i dalje ima toliko predivnih i značajnih mesta koja su nepristupačna. Ovde ne govorim o avanturistima među osobama sa invaliditetom kojima je u redu da ih nose niz i uz stepenice ili da pokušavaju da se kreću po iskrivljenim, polomljenim raznoraznim kaldrmama, već o rasterećenom obilasku mesta koja su lepa, uređena, prijatna, gde ne morate da brinete da li ćete naleteti na neku arhitektonsku ili bilo koju drugu prepreku.

Prvo, hoteli. Da, novi hoteli su uglavnom pristupačni, ali i skupi za džep jednog prosečnog turiste, a čak i među takvima, ima onih gde se u liftove jedva uđe sa invalidskim kolicima.

Ima i onih renoviranih, u centru grada, nešto povoljnijih što se cena tiče. Ipak, mojim prijateljima se dogodilo da rezervišu “pristupačnu sobu” u jednom takvom, a onda ih je na recepciji dočekala neprijatna informacija da je zapravo rezervisana soba u nepristupačnom delu zgrade, a da ako žele sobu u pristupačnom delu, treba da doplate.

Osim toga, pokazalo se da do trpezarije ima stepenika, kao i da pored glavnih ulaznih vrata postoje još jedna, sa rampom ispred, ali su ta vrata zaključana. Trebalo je vremena da se pronađe ključ.

Sve je na kraju nekako rešeno: osoblje je shvatilo da nije u redu naplatiti gostima dodatno (za nešto što nije njihova krivica), a hranu su im donosili u sobu, ali to su informacije koje bi trebalo jasno da pišu na sajtu kako bi gosti unapred znali šta ih očekuje.

Ono što je sigurno, gosti Beograda neće ostati gladni ni žedni. Kafića i restorana ima mnogo, a među njima se mogu naći i oni koji vode računa o pristupačnosti.

SkadarlijaSkadarlija, generalno, ne može da se uvrsti u pristupačne delove grada. Čak i žene koje rade u nekim od objekata kažu da na posao isključivo dolaze u ravnoj obući, a za osobe sa invaliditetom ova ulica je skoro nemoguća misija. Duh Skadarlije svakako treba čuvati, ali on sigurno ne leži u kaldrmisanim džombama. Sigurna sam da bi dobar arhitekta umeo da uklopi stazu kojom bi osobe sa invaliditetom mogle da se šetaju i uživaju u ovoj boemskoj četvrti kojom se Beograđani toliko ponose. Nikada to nisam doživela, a stanujem deset minuta od Skadarlije.

Pitanje za medalju je: šta ako domaćin, koji je usput korisnik kolica, nema sopstveno vozilo, a želi da zajedno sa svojim gostima ode prevozom na određenu destinaciju ili ako je samom gostu neophodan pristupačan prevoz? Tako nešto u Beogradu ne postoji. Drugo su organizovani, grupni dolasci na međunarodne konferencije, kada organizatori potežu sve svoje kontakte da bi angažovali nekoliko pristupačnih kombi vozila, inače namenjenih isključivo stanovnicima ovog grada koji idu kod lekara, u školu ili na posao i ne mogu se naručiti po potrebi.

Mali broj organizacija osoba sa invaliditetom imaju svoje adaptirano vozilo, ali opet se podrazumeva da je kombi u tom trenutku slobodan tj. da nema neku prioritetniju vožnju.

Accessible vanDa bi Beograd zaista zasluženo mogao da se zove metropolom, neophodna su pristupačna vozila javnog saobraćaja, pristupačna stajališta (da bi moglo da se uopšte priđe vozilu), kao i taksi vozila sa rampama.

Ako želite goste da odvedete u neko od beogradskih pozorišta, situacija je dosta dobra. Iz ličnog iskustva znam da su pristupačni Jugoslovensko dramsko pozorište, Pozorište na Terazijama, Narodno pozorište i Madlenianum, a od koncertnih sala tu su Sava Centar, Kombank Arena, Dom sindikata i Dom omladine.

Međutim, ne računajte da ćete moći da goste odvedete na neki od divnih koncerata koji se održavaju u Kolaračevoj zadužbini. Zgrada je nepristupačna za osobe sa telesnim invaliditetom.

Ne računajte ni na muzeje. Nedavno sam na telefonu provela tri dana, pokušavajući da saznam da li postoji pristupačan muzej u Beogradu. Na kraju “istrage” sam se osećala isceđeno i prilično demotivisano. Osim nekoliko galerija i Etnografskog muzeja gde možete da obiđete donji nivo, svi ostali muzeji su ili zatvoreni ili potpuno nepristupačni.

Nikola TeslaOvih dana se mnogo priča o prvoj muzejskoj izložbi u okruženju virtuelne realnosti, kojom se obeležava 160 godina od rođenja Nikole Tesle. Ova jedinstvena izložbena postavka će ostati deo virtuelne baštine muzeja, ali nažalost, nema ni pomena o ulaganju u postavljanje rampi ili lifta u samom objektu. Kao ni Kolarac, sigurna sam da ni Tesla ne bi bio srećan što su osobe sa invaliditetom u 21. veku uskraćene da dožive sve ono što nude institucije koje nose njihova velika imena.

Nošenje osobe s invaliditetomDa se razumemo – u Beogradu žive ljubazni, gostoljubivi i predusretljivi ljudi, spremni da pritrče i na oruk prenesu osobu sa invaliditetom gde treba. Nekada se čak i uvrede ako odbijemo ovakvu vrstu pomoći, a odbijemo je zato što nošenje nije rešenje. Osim kršenja ljudskih prava, jednostavno nije prijatno kada sedite u kolicima, a neko vas nosi, za neke od nas je i ponižavajuće, a uvek postoji i opasnost da se neko oklizne i svi zajedno padnemo.

Ako ste vlasnik nekog ugostiteljskog objekta ili direktor institucije kulture, a ne znate kako da rešite problem barijera i da dođete do rešenja (ono uvek postoji!), čak i ako mislite da znate, uvek se treba konsultovati sa osobama sa invaliditetom. Udruženja ima mnogo. Okrenite nekoliko brojeva telefona, raspitajte se detaljno, neka vas upute na one koji se bave pristupačnošću. Na primer, ja iz ličnog ugla mogu da kažem kako treba, ali smatram da kada je realizacija u pitanju, treba konsultovati profesionalce.

Odlika inteligentnih ljudi nije da moraju sve da znaju, već da znaju gde pronaći konkretnu informaciju. Tajna je u rečenici – ja ne znam, ali znam ko zna.

Problem - solution
Jelena Milošević

Jelena Milošević

Jelena Milošević je diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 2002. godine, a 2014. godine je završila i master studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Radi od kuće kao honorarni prevodilac za različite kilijente, a takođe je i aktivista pokreta osoba sa invaliditetom. U okviru pokreta se, osim prevođenja, bavi odnosima s javnošću i piše za nekoliko časopisa koje izdaju udruženja u zemlji i inostranstvu. Njeni tekstovi su objavljivani i u sklopu “Jeleninog kutka” u okviru medijske kampanje "Bolji smo zajedno", u casopisu Yellow Cab, magazinu Original, elektronskom časopisu "Presstiž" i strucnim casopisima CM i Hereticus .



  1. marija (Reply) on Thursday 30, 2016

    Stvarno, mali je broj mesta prilagodjen osobama sa invaliditetom. Mislim da postavljanje rampi nije neka skupa investicija, a mnogo bi pomogla u prevozu, po restoranima, kulturnim centrima, uopste, gde god ima stepenica. To bi olaksalo i majkama sa decom i starim licima koji mozda ne mogu da idu uz i niz stepenice. Generalno, svima bi blo bolje. S druge strane, svi bismo imali vise kontakta s osobama sa invaliditetom, pa bi manje bilo onih koji nepristojno zure u kolica…

    • Jelena (Reply) on Thursday 30, 2016

      Hvala na odlicnom komentaru, Marija! Sve zvuci tako jednostavno, a opet sprovodjenje ovih konkretnih resenja u svakodnevnom zivotu ide tako sporo. Izgovori u stilu “nema novca” su vec odavno izlizani, kad vidimo da ih ima za mnoge druge stvari. Niska ljudska svest je definitivno najveci kocnicar.