ns_001Upravo ovih dana je u toku kampanja „Za nultu toleranciju diskriminacije prema starijim osobama“, koju Amity vodi sa udruženjima „Kokoro“ iz Bora i „Laris“ iz Čačka. U pripremi te kampanje, pogledala sam dostupne podatke o prisutnosti pojave diskriminacije u našem društvu, sa posebnim osvrtom na podatke o diskriminaciji nad starijim osobama.

Iako u Srbiji ne postoji jedinstven, centralizovan i standardizovan sistem prikupljanja, beleženja i analize podataka o diskriminaciji, postoje ispitivanja javnog mnjenja i druga istraživanja, odnosno, podaci koji pokazuju kako građani shvataju fenomen diskriminacije i koliko je ona prisutna.

  • Prema istraživanju javnog mnjenja koje je CESID uradio u decembru 2013.godine za potrebe Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, većina građana je mišljenja da je društvo u kome živimo diskriminatorsko. Na prvom mestu po izloženosti diskriminaciji nalaze se žene (42% ispitanih), pa Romi (41,5%), zatim osobe sa invaliditetom (28,4%), siromašne osobe (27%) i starije osobe (24,5% – svaki četvrti anketirani smatra da su stariji diskriminisani).

Moja velika zapitanost nad ovim podacima je ko su onda diskriminatori, kada je toliko diskriminisanih? Ako su to pojedinci, onda se ispostavlja da smo svi mi ponekad u ulozi diskriminisane osobe, a ponekad u ulozi diskriminatora. Ako su to pravna lica i institucije, pa ko opet u njima radi i ko čini diskriminaciju, nego oni koji su zaposleni u tim institucijama. Nekada je čine naprosto zbog toga što je politika institucije takva kakva jeste, a ponekad možda i zbog sopstvenog neznanja ili zbog predrasuda. Tek sada razumem onu Ajnštajnovu misao da je lakše razbiti atom nego predrasudu. Nekada je razlog i smanjena tolerantnost u odnosu prema osobama koje su drugačije od nas. Ima slučajeva da čak nismo tolerantni ni prema svim članovima sopstvene porodice, što stariji najbolje i osete.

Koje su posledice diskriminacije? Ključna posledica je što se diskriminisana osoba ili osobe praktično isključuju iz društvenog života i stavljaju na margine društva. To može dovesti do povećanja broja obolelih od hroničnih bolesti, a kod starijih i do depresivnih i suicidnih stanja. Kod mnogih, diskriminacija uslovljava život sa raznim uskraćenostima, pa i život u siromaštvu. Mnogi pojedinci sami sebe ubeđuju da nisu dovoljno vredni, te gube samopouzdanje, posebno oni među starijom populacijom, a diskriminacija uslovljava i porast pojave zanemarivanja, zlostavljanja i nasilja nad njima.

Ko trpi posledice diskriminacije? Pa trpi je onaj ko je diskriminisan, najdirektnije, potom njegova porodica, a u krajnjoj liniji i društvo u celini. Znači – svi mi.

  • Najviše diskriminacije je u oblasti rada i zapošljavanja. Potvrdu prisutnosti starosne diskriminacije u oblasti rada i zapošljavanja nalazimo i u statističkim pokazateljima Nacionalne službe za zapošljavanje. Naime, prema Biltenu za maj 2016. među 720.718 radno sposobnih lica koja se nalaze na evidenciji Službe, 203.681 osoba je starosti između 50 i 64 godine.

Zabrinjavajuće je da, iako se ukupan broj nezaposlenih radnika iz godine u godinu smanjuje, broj nezaposlenih starijih radnika se povećava. Tako npr. prema podacima Nacionalne službe iz januara 2011, među 750 hiljada nezaposlenih 186 hiljada su bili oni uzrasta 50-64 godine. Skidaju se sa evidencije, uglavnom zbog starosti ili smrću. Ništa manje nije zabrinjavajuće ni to što je ogroman broj nezaposlenih mladih ljudi, mlađih od 30 godina, koji nikako da dobiju šansu za svoj prvi posao, a mnogi poslodavci one koji imaju više od 35 godina ne primaju, verovatno zbog toga jer su im „prestari“. Alarmantno je da preko 54% mladih koji su na tržištu rada čekaju na posao duže od godinu dana, što se tretira kao dugoročna nezaposlenost.

ns_003Stariji radnici su uglavnom oni koji prvi ostaju bez posla nakon restruktuiranja firmi u kojima su radili, postajući na taj način neaktivni, čekaju da ispune formalne uslove za penziju (61 godina za žene, 65 za muškarce). Na žalost, nema dovoljno ponude radnih mesta za sve nezaposlene, pa i za starije radnike. Za njih nema prilika za zapošljavanje sa skraćenim radnim vremenom, nema mnogo primera dobre prakse uvođenja fleksibilnih mehanizama, kako bi se starijim radnicima omogućilo da rade od kuće ili kako bi se unapređivali uslovi rada za njih, uključujući i prilagođavanje na njihove zdravstvene potrebe. Utisak je da država, kao i kreatori politika zapošljavanja ne nastoje da od starijih radnika izvuku korist, kako za državu, tako i za same poslodavce, odnosno firme, gde su oni radili. Prvo, ako bi oni nastavili da rade, oni bi doprinosili uvećanju fonda penzionog sistema svojim uplatama. Drugo, svojom zaradom smanjivao bi se rizik ugroženosti siromaštvom, kako njih, tako i njihovih porodica, kao i rizik da budu na teretu države kroz davanja novčanih socijalnih pomoći.

Ipak, pozitivno je što država obezbeđuje subvencije za zapošljavanje nezaposlenih lica iz kategorije teže zapošljivih (mladi do 30 godina starosti, stariji od 50 godina, viškovi zaposlenih…).

  • Prema Globalnom indeksu starenja za 2014. godinu Srbija je među 96 zemalja, u kojima živi 90% svetske populacije starije od 60 godina, na 78 mestu po kvalitetu života starijih. Najlošije je plasirana po ličnim kapacitetima, zbog niske stope zaposlenosti starijih radnika (92. mesto) jer je samo 34,3% radnika starijih od 55 godina zaposleno.

Ovaj podatak o niskoj stopi zaposlenosti starijih radnika u Srbiji u odnosu na zaposlenost starijih radnika na globalnom nivou, je više nego dramatičan i upozoravajući. Biti na 92. mestu među 96 zemalja u kojima se prati kvalitet života starijih, je poražavajuće. Odgovornost za ovo ne možemo prebacivati samo na državu ili na neke poslodavce, već se zapitajmo šta mi sami činimo na tom planu. Čekamo li da nas neko pozove i da nam da posao onaj koji mi najviše želimo i za koji smo se školovali ili pokušavamo da budemo proaktivni, da se dokvalifikujemo, prekvalifikujemo, eventualno vratimo na selo da obrađujemo zapuštenu dedovinu ili pokušavamo nešto sasvim treće?

  • Prema istraživanju Faktora plus za potrebe Fonda B92, iz marta 2014. godine, 63% starijih od 65 godina smatra da su stariji ljudi žrtve diskriminacije, a 49% njih je doživelo neki oblik diskriminacije. Prema izjavama starijih, diskriminacija se najčešće događa u domovima zdravlja (23% slučajeva), u bolnici (21%), državnim ustanovama (14%), javnom prevozu i drugim institucijama (po 11%)…

Zašto stariji percipiraju da su najviše diskriminisani pri korišćenju usluga zdravstvene zaštite i usluga drugih javnih ustanova? Pa zato što starijim osobama briga o sopstvenom zdravlju i jeste jedan od važnih izazova, jer je sasvim normalno da se neki zdravstveni problemi češće javljaju kod starijih osoba. Međutim, bolest i/ili invalidnost nije obavezni deo starenja, posebno ne kada govorimo o “mlađoj starosti”. Osoba stara 60 godina u Srbiji, može da očekuje još 19 godina života od kojih 16 godina života u zdravlju. Značajnije zdravstvene probleme češće imaju osobe u dubokoj starosti. Za njih je bitno da imaju sigurnost u sistem zdravstvene zaštite, odnosno da, kada im je potrebno, mogu da budu pregledani, da im bude dijagnostikovana bolest i da dobiju adekvatno lečenje i negu. Na žalost, stanje u realnom životu je sasvim drugačije. Blagovremenu i kvalitetnu zdravstvenu uslugu i lečenje, uključujući i lekove i ortopedska pomagala mogu sebi da priušte oni ljudi koji imaju i pare da to plate. U državnim zdravstvenim ustanovama uglavnom se čeka na dijagnostičke i terapeutske procedure, participacija za mnoge lekove je skupa, a i za neke dijagnostičke procedure, tako da praktično ne mogu svi ni da ih priušte. Ako imaju sreću da ih u bolnicu prime na lečenje, stariji se mahom žale na neljubazno osoblje, na nejednako postupanje prema njima u odnosu na druge pacijente, na često nerado i primanje u bolnicu ili otpuštanje iz bolnice, iako im je i dalje neophodna medicinska nega.

Servisi usluga medicinskih, kao i usluga iz socijalne zaštite u lokalnim zajednicama nedovoljno su razvijeni, kako oni koji su potrebni starijim osobama, tako i oni koji su potrebni osobama sa invaliditetom, a posebno nedostaju servisi i usluge u lokalnim zajednicama za decu sa smetnjama u razvoju. Nekada su same institucije nedostupne onima kojima su potrebne, bilo zbog geografske udaljenosti, bilo zbog fizičke nepristupačnosti, posebno onima koji imaju neki invaliditet. Sve to ih stavlja u položaj da budu diskriminisane i isključuje ih iz društva.

ns_002Socijalna integracija podrazumeva i sposobnost da ljudi žive zajedno, uvažavajući dostojanstvo svakog pojedinca, specifične potrebe pojedinaca, raznolikost, nenasilje i solidarnost. Kako mi stojimo sa socijalnom integracijom, ako nismo u stanju da uvažavamo dostojanstvo i raznolikost svakog pojedinca, i ako nismo spremni da mu omogućimo da učestvuje u društvenom, kulturnom, ekonomskom i sveukupnom životu u društvu? Po tome koliko ima diskriminacije u našem društvu, ispada da mi ne marimo mnogo do socijalne integracije građana, iako sa druge strane, kada zatreba, znamo da budemo solidarni i uključimo se u davanje podrške za one najravnjivije, posebno među decom, kojoj treba obezbediti lečenje ili pomoći na drugi način kada država nije u stanju da im pomogne.

Naša moralna obaveza bi trebalo da bude da zaštitimo one koji su ranjiviji, koji su nemoćniji, bilo da su to deca, osobe sa invaliditetom ili stariji. Ako to činimo, stvaraćemo uslove da živimo u manje diskriminatornom društvu i da se i mi sami bolje osećamo i imamo kvalitetniji život, kao i da obezbedimo kvalitetniji i dostojanstveniji život našim najbližima o kojima brinemo.

Linkovi istraživanja i podataka:

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić je magistar socijalne politike, po osnovnom obrazovanju socijalna radnica. Ima dugogodišnje iskustvo u socijalnoj zaštiti - skoro 25 godina je radila u državnom sektoru na institucionalnoj zaštiti starih ljudi, a od 1999.godine je u nevladinom sektoru, gde se bavi socijalnim politikama i zaštitom najisključenijih grupa građana sa posebnim naglaskom na stara lica. Rukovodilac je nevladine organizacije „Snaga prijateljstva“ – Amity koja predvodi klaster za stare u procesu socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?