massimo_sistiniMigrantska kriza je poprilično poremetila evropsku kolotečinu i zatekla gotovo sve zemlje organizaciono, politički, socijalno i kulturološki nepspremne da se sa njom uhvate u koštac. I mada ovaj fenomen više nije nov, i svima je jasno da nije ni prolazan, ni posle nekoliko godina “vanredne situacije”, ni jedna zemlja za sada nije nasla sistemsko rešenje.

Italija nije izuzetak. I mada se nalazi na obodu Evrope i već se godinama suočava sa povremeno intenzivnim prilivom imigranata iz Libije koji preko Sicilijanskog moreuza dolaze do ostrva Lampeduza, Linoza i Lampione, do sada nije u stanju da primeni model dugoročnog zbrinjavanja, inkluzije i integracije. A ono, zanimljivo je, postoji, osmišljeno je na institucionalnom nivou i primer je efikasne disperzivne pomoći i inkluzije migranata. U ovom sistemu, koji trenutno zbrinjava tek oko 20% od ukupnog broja onih koji su zatražili neku vrstu međunarodne zaštite na tlu Italije (oko 90.000 migranata), presudnu ulogu igraju upravo socijalna preduzeća. U narednim redovima predočiću neke glavne osobine ovog modela koji ima sve preduslove da postane primer dobre prakse na evropskom nivou.

Migranti u Italiji

U 2014. godini je zabeležen najveći broj dolazaka, pa je tako u Italiju ušlo oko 170.000 ljudi, od kojih je 64.000 zatražilo međunarodnu pomoć. Prošle godine taj broj iznosio je 157.000 dolazaka, naspram 83.000 zahteva za zaštitom. Od svih koji zatraže zaštitu samo 49% će je i dobiti (od kojih samo 5% će dobiti status izbeglice). Italija uglavnom nije konačno odredište migranata, već usputna stanica na putu za severnu Evropu (za više detalja videti godišnji izvestaj italijanskog Ministarstva unutrašnjih poslova).

Veliki broj muškaraca iz Subsaharske Afrike je jedna veoma značajna karakteristika vezana za prisustvo migranta u Italiji. Naime, prošle godine od ukupnog broja zahteva za zaštitu, žene su predstavljale samo 7%, a deca 6,8%. U ostalim zemljama Evropske unije taj broj je znatno veći, 29,7% žena i 25,5% dece.

Kada se potegne pitanje zaštite i integracije migranata, javno mnjenje je podeljeno, kao uostalom i u većem delu Evrope. Prilično je onih koji misle da Italija nema ni mogućnosti, ni interesa da se usred jedne teške strukturalne krize u kojoj “stradaju” Italijani i njihov način života, zbrinjava migrante. Isto je toliko onih koji veruju, baš kao što Katolička crkva na čelu sa papom Franjom i sugeriše, da je obaveza Italije da pomogne i nađe način da odgovori na svoje međunarodne obaveze. Da ne bude zabune, često su na preporuke Vatikana ogluše baš “vernici”, ali to je tema za poseban post. Ovu suštinsku podeljenost koriste, naravno, političari za lako prikupljanje bodova kod birača. I mediji, naravno, “likuju” jer podele, loši primeri upravljanja novcem za smeštaj i zbrinjavanje migranata, incidenti i skandali pune novinske stupce. A da se ne lažemo, materijal im neprestano stiže, za šta je najbolji primer skorašnji skandal “Mafia capitale”, u koji su bili umešani rimski gradski menadžeri i političari, kao i predstavnici zadruga.

Socijalna preduzeća u Italiji

Pravna forma koju najčešće odabiraju socijalna preduzeća u Italiji je socijalna zadruga (i to uprkos tome što postoji i relativno dobar zakon o socijalnim preduzećima, koji, pak, nikada nije potpuno zaživeo). Ima ih oko 13.000, zapošljavaju više od 543 hiljada ljudi, uključuju oko 44.000 volontera, a vrednost proizvodnje iznosi 10,4 milijardi evra (videti Izveštaj o socijalnim preduzećima u Italiji za 2014. godinu, udruženja Iris Network) . Bave se welfare-om i socijalnim uslugama, integracijama ugroženih kategorija u društvo i na tržiste rada, turizmom, poljoprivredom, kulturom, ekologijom, pa čak i distribucijom energije. Rad sa migrantima je jedna od novih oblasti u kojoj su se veštine, snalažljivost, fleksibilnost, pažnja, umreživanje pokazale kao jedan od najznačajnijih rekvizita u kreiranju usluga i inovativnih rešenja.

A u kakvom okruženju rade socijalna preduzeća koja pružaju usluge migrantima diljem Italije?

“Redovno vanredno stanje”

Ovo je već godinama jedini podnaslov za zbrinjavanje migranata u Italiji. Usluge dobrodošlice i integracije su uglavnom neefikasne i netransparentne. Odvijaju se na 3 nivoa i u okviru 2 sistema. Nivoi su: spasavanje, prva i drugi nivo zbrinjavanja, a sistemi su, naravno, vanredni i redovni. U ovom tekstu ću, kao što sam i na početku naglasila, više pažnje posvetiti dobrim primerima inkluzije i integracija koji se nalaze u okviru drugog nivoa zbrinjavanja i deo su redovnog sistema.

Svi dole navedeni primeri ulaze u sistem koji se zove Sistem for the protection of asylum seekers & refugees – SPRAR (Sistem za zaštitu azilanata i izbeglica). SPRAR je osnovan 2002. godine kao mreža lokalnih samouprava koje obezbeđuju pomoć i podršku u integracijama migrantima na svojim terotorijama. Za pružanje ovih usluga, lokalne samouprave se oslanjaju pre svega na socijalna preduzeća kojima kroz tendere poveravaju brigu o migrantima. A ta briga u okviru SPRAR mreže, za razliku od svih ostalih (CAS, CARA, CIE), ne vodi samo računa o osnovnim potrebama kao sto su smeštaj, ishrana, osnovna zaštita već uključuje i niz posebnih usluga (pravne, poslovno osposobljivanje, socijalna i ekonomska integracija itd). Cena je ista kao i u ostalim strukturama koje ne funcionišu tako dobro, i iznosi 35 evra po danu za svakog migranta, što je na godišnjem nivou 0,14% javne potrošnje. Veći deo tog novca se vrati u vidu prihoda na lokalnom nivou (plate operatera, iznajmljivanje stanova i struktura gde migranti borave, troškovi za hranu i ostale usluge).

A evo i nekoliko priča koje najbolje ilustruju kako usluge koje pružaju zadruge u okviru disperzivnog modela integracije zapravo izgledaju.

11Eleven, Katanija (Sicilija)

11ElevenPre nekoliko godina troje ljudi odlučilo je da osnuje ovo socijalno preduzeće koje je zapravo veoma specifičan restoran. Specifičan, jer je reč o laboratoriji za učenje kulinarskog zanata za maloletne migrante bez roditeljske pratnje kao i za mlade Sicilijance koji pripadaju merginalizovanim i osetljivim grupama. Osim želje da pomognu i osposobe za život ove mlade ljude, zaposleni u restoranu posebnu pažnju posvećuju hrani koju ne iskoriste i ne prodaju. Ništa se ne baca, pa se tako sve sto eventualno pretekne šalje organizacijama koje vode brigu o beskućnicima. Ime restorana je zapravo svojevrsna sugestija 11. zapovesti koja bi trebalo da glasi: “Hrana nije otpad, baš kao ni ljudi, talenti, sredstva”.

– Naš cilj je integracija – kaže Barbara Sidoti, ekspert za migracije i jedan od osnivača restorana. – Živimo u vremenu epohalnih socijalnih promena. Neki od migranata koji prolaze kroz Siciliju odlučuju tu da ostanu i naša je obaveza da ih prihvatimo i da im pomognemo u znak sećanja i iz poštovanja prema našim dedovima koji su bili migranti. Ukoliko se svi potrudimo uspećemo da pretvorimo ovaj problem u mogućnost za rast i razvoj, lični ali i celog drustva. Baš kao i u kuhinji, hajde da pomešamo sve sastojke i sve naše specifičnosti i da stvorimo nesto skroz novo i drugačije!

K-Pax socijalna zadruga, Val Kamonika (Lombardija)

valcamonicaZadruga je osnovana 2008. godine u planinskoj dolini Val Kamonika, koja i nije idealno mesto za smeštaj migranata. Lokalno stanovništvo je, baš kao u svim planinskim predelima, sumnjičavo, zatvoreno, nepoverljivo. Ukoliko se na sve to doda i prilično teška ekonomska situacija i konstantan odliv mladih ljudi, poduhvat zadruge sa migrantima dobija poseban značaj. Zadruga se inače bavi podrškom pojedincima i porodicama u teškim socijalno-ekonomskim situacijama i ima za osnovni cilj sprečavanje izolacije marginalizovanih i osetljivih grupa (nezaposleni, žene, siromašni, migranti). U tu svrhu razvila je niz mera i praksi koje uključuju različite institucije dok centralna uloga pripada upravo lokalnoj zajednici.

Sistem diperzivne integracije podrazumeva, tako, boravak migranata u zajednici u manjim grupama od 4 do 5 osoba, i njihov suživot sa starosedeocima u kućama i kvartovima. Migranti se uz podršku volontera aktivno uključuju u sve aspekte života zajednice, uče jezik od učiteljica u penziji, uče zanat, aktivno učestvuju u organizaciji manifestacija, sportskih i kulturnih inicijativa, mogu da računaju na psihološku i pravnu pomoć.

U jednoj od opština doline Val Kamonika nedavno je jedini hotel prestao sa radom. Zadruga je preuzela upravljanje strukturom i uz pomoć migranata rekonstruisala i stavila ponovo u fukciju objekat. Hotel trenutno zapošljava 4 azilanta od kojih dvoje imaju i psiholoških i psihijatrijskih problema. Naravno, hotel i vraćanje turista imalo je pozitivan uticaj na razvoj i ekonomske prihode cele zajednice.

Il Čenakolo, Dikomano (Toskana)

ItalianDiplomaOva zadruga nastala je 1991. godine i od osnivanja se bavi marginalizovanim grupama za koje postoji rizik od društvenog odbacivanja i izolacije. Korak ka brizi prema migrantima bio je kratak pa je zadruga dobila na upravljanje zaštitni centar “Sacro Cuore” u mestu Dikomano u Toskani. Centar se nalazi u ženskom manastiru i primer je efikasne zaštite i integracija koje se odvijaju u znaku poštovanja i saradnje. Posebnu pažnju zadruga posvećuje početnoj proceni talenata, strahova, očekivanja migranata, zatim unutrašnjoj inkluziji (unutar grupe migranta) i spoljnoj (sa lokalnom zajednicom). Naravno, nije zapostavljeno ni učenje jezika, profesionalno osposobljavanje, kretivne aktivnosti itd. Zanimljivo je i da sastancima zaposlenih u zadruzi često prisustvuju i sami migranti pa se ne retko i odluke donose “zadružno”. Pravila zajedničkog života se poštuju i uvek se tačno zna ko je za šta odgovoran i kako treba da obavi posao koji mi je poveren.

Šta svi ovi primeri imaju zajedničko?

  • Reč je o primerima disperzivne zaštite, podrške i dobrodošlice sa ciljem potpune i komplentne socijalne integracije kroz personalizovane aktivnosti.
  • Uključivanje se odnosi se na male grupe migranata.
  • Upravljanje ovim projektima je osmišljeno tako da pretvori problem u mogućnost ne samo za migrante već i za lokalne zajednice.
  • Aktivnosti sa migrantima osmišljene su tako da doprinose savladavanju predrasuda i odbojnosti zajednice.

Koje su to karakteristike socijalnih preduzeća koje omogućavaju da se programi disperzivne integracije uspešno sprovode?

  • Jaka veza sa lokalnom zajednicom.
  • Prethodno iskustvo u radu i integracijana marginalizovanih grupa i pojedinaca kako u društvo tako i na tržiste rada.
  • Saradnici i zaposleni u zadrugama su uglavnom adekvatno obučeni.
  • Uključivanje volontera.
  • Uključivanje različitih interesnih grupa i u proces upravljanja zadrugom i projektima.
  • Sklonost ka umrežavanju (škole, NGO, civilno društvo)
  • Posebna pažnja i sposobnost posvećena kreiranju inicijativa koje imaju za cilj da prevaziđu predrasude u društvu.

Inspiracija za tekst je istraživanje koje je za Euricse sprovela Đulija Galera.

Aleksandra Bobić

Aleksandra Bobić

Beogradjanka, novinar, komunikator i event manager. Na privremenom radu u Italiji, sa stalnim boravkom u Trentu. Radim u istrazivačkom institutu (Euricse) koji pručava zadruge i socijalna preduzeća i bavim se odnosima sa javnošću. Moj posao je i moja velika strast tako da me i privatno zanima sve što je inovativno, socijano i društveno korisno i održivo. Pre odlaska u Italiju bila sam novinar u Večernjim novostima.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?