Nedavno je u okviru Bosifest festivala u Domu omladine prikazan film “U međuprostoru”, snimljen u okviru projekta Involved Not Invalid. U gotovo devet minuta stalo je mnogo toga važnog, ali je mnogo toga i propušteno. U središtu filma nalazim se upravo ja, a ovaj tekst prenosi čitavu priču stvaranja filma, i iskustvo sa BOSIFEST-a, iz moje perspektive.

Zašto nikada nisam volela filmove o osobama sa hendikepom

Uglavnom sam izbegavala da gledam filmove o osobama sa hendikepom. Da, mislila sam, oni mogu biti lepo i kvalitetno snimljeni, sa divnim kadrovima i još boljom pričom. Međutim, uglavnom na kraju imamo istu šemu, prati se sama osoba, ili ona sama priča o sebi, i nekako je uvek ta različitost u središtu pažnje, ta drugost, izdvajanje.

Na "Ignite 2016"

Na “Ignite 2016”

Iako često govorim u javnosti o mladima sa hendikepom ili hendikepu uopšte, o sebi, i po potrebi stajem i pred kameru, od filma sam zazirala. Sva ta izlaganja zahtevaju pristajanje na ranjivost i izloženost čak i onda kada govorim o uopštenim stvarima vezanim za hendikep. Bilo da govorim o sebi u tom kontekstu ili o “opštim mestima” kao primer uvek koristim samo sebe i svoja iskustva. Tako nikoga neću uvrediti humorom na svoj račun, a mogu i da biram koliko i kako ću u datom momentu od tog unutrašnjeg dela sebe prikazati.

Međutim, pristajanje da se snimi film o meni, značilo je pristajanje na ogoljavanje ličnosti do krajnje mere, i to uz veoma malo kontrole. Dok kao govornica mogu da biram šta će drugi videti i čuti od mojih reči, kao osoba na filmu zavisim od ugla kamere koju drži neko drugi.

Problem je u tome što kada imate hendikep, možete da se kladite da će onaj ko snima da vas vidi pogrešno, da ne kažem tipično.

To tipično viđenje osobe sa hendikepom je snimanje onoga što ona radi, načina na koji se kreće, uz akcenat na onome što ona radi drugačije, sa nekom pričom kao  osnovom filma koji ima početak sredinu i kraj.

“Ma kakav film?!”

U međuprostoruPrihvatanje da neko drugi kamerom beleži moju suštinu i način postojanja na ovom “najgorem od svih svetova” koji ipak volim, bilo je nešto što sam obećala sebi da nikada neću učiniti, baš zbog tog stereotipnog viđenja osoba sa hendikepom na velikom platnu.

Zato sam, pročitavši u nacrtu projekta “Involved Not Invalid” predlog o snimanju filma, morala da zastanem, popijem gutljaj vode i smirim se pa tek onda napišem odgovor. Meni se u tom trenutku vrtelo po glavi ono što se vrti skoro svakoj osobi sa hendikepom kada neko želi da je snimi – “Ma kakav film, ne dolazi u obzir!”

Osobe sa hendikepom često izbegavaju javne nastupe, kameru i govor o sebi u bilo kom smislu jer to percipiraju kao zloupotrebu ličnosti i hendikepa. Ništa bolja stvar nije ni sa filmom. Međutim, ja sam se godinama trudila da sama izađem iz tog stereotipnog straha i da se, kako bi neki rekli, eskponiram, svesno i namerno i to za dobrobit drugih. Uvek sam videla sebe kao nekog ko govori za sve one koji ne mogu ili ne žele da javno istupaju. Želela sam da ljudi razbijaju predrasude i strahove kroz mene, i da se ne boje drugačijeg. Svesno sam sebe koristila i koristim kao instrument, kao pokazatelj, kao kanal komunikacije. Ako je tako u svim ostalim aspektima, mora tako da bude i kada je u pitanju film.

Kad sam popila tu vodu i udahnula duboko, rekla sam sebi, “OK, idemo da se eksponiramo opet. Možda to u stvari, i nije tako loša ideja.” i napisala u odgovor da je film u redu.

Kako smo snimali film “U međuprostoru”

Stil Terensa Malika i Prust:

U međuprostoruZnate onu priču da se reditelj i ekipa prvo upoznaju sa osobom sa hendikepom, pa malo iskuliraju opuste se, pa onda snimaju? E baš tako je i ovde bilo, samo malo drukčije. Ponekad čak, mnogo drugačije. Imali smo zapravo jako malo vremena da se organizujemo, pa je sve išlo po ubrzanom sistemu. Obradovalo me je što radim sa apsolventima FDU-a, prvo jer volim taj faks, a potom i jer su u pitanju mladi ljudi, otvorenih umova kojima neću morati da crtam šta želim. Zato sam u startu ispustila neke važne stvari, uzdajući se u to da mladi režiseri sigurno znaju bolje od mene kako se pravi film, i da nije moje da im sedim nad glavom i držim slovo, kad su oni učili kako se to radi.

Tako sam im uopšteno rekla prvo šta ne želim, a potom i šta želim, odnosno kako, upotrebivši kao primer način režiranja Terensa Malika, znači – bez reda i poretka, ali savršeno. Onda kad sam rekla da želim film poput njegovog, mislila sam da sam završila posao i da smo se skapirali. To je značilo da film nema početak sredinu i kraj, već da je niz kadrova koji deluju haotično ali baš zato daju još snažniju poentu na kraju. Klljučna stvar je bila prikazati niz malih svetlucavih momenata, bez hronološkog leda, koji treba da predstave način na koji ja vidim svet, a koji neosporno mora biti unekoliko različit od “uobičajenog”, jer različith hod zapravo znači različito percipiranje sveta, bar što se mene tiče.

Malikov način režiranja je bio, da se tako izrazim, tip filma koji sam zamislila, a to bi vam bilo isto kao kad bi meni neko rekao da napišem tekst u stilu Prusta. Ne bi mi bilo baš drago jer ga ne volim, ali jasno bi mi bilo na šta misli i kakav tip teksta želi, studirala sam književnost. To nikako nije značilo da onaj ko režira nema slobodu, već samo da razume kakva treba da bude srž filma.

Imala sam ideju o alterativnom, zbunjujućem filmu koji će naterati gledaoca da se zamisli, i da promeni svet oko sebe i samog sebe. Nikako nisam imala ideju o hronološkom filmu koji će u središte stvari staviti mene kao Lanu koja korača na neki poseban način. Imala sam ideju o filmu u čijem je središtu drugačiji kadar, čudan kadar, koji će objasniti kako to svet izgleda kada drugačije hodaš. Upravo zato film ima dva ugla prikazivanja: “običnu” i go pro kameru, a uloga druge bila je da prikažu tačnoono što ja vidim dok hodam.

Uloga peščanog sata, savršeni kadrovi i krajnji rezultat

U međuprostoruMeđutim, kako je kratko vreme koje smo imali odmicalo i pesak ubrzano curio sa jedne na drugu stranu peščanog sata, krenuli smo skraćenim putem “hajmo lakši pristup, ali da bude dobro”. Tako smo sa alternativne verzije srpskog Malika skrenuli u ono čega sam se užasavala, hronologiju, i to u “jedan moj dan” što mi je nekako uvek bio sinonim za stereotipan prikaz osobe sa hendikepom. Ipak, ovde više nije bilo mnogo vremena za popravke, vreme je stvarno letelo, a ja sam i dalje bila u fazonu da ti mladi ljudi znaju šta rade, i da im ne trebam ja da im sedim na mozgu dok stvaraju umetničko delo, jer ni sama ne bih volela da me neko ispravlja i prepravlja dok radim na tekstu. Krajnji rezultat je ipak, bio daleko od očekivanog i veoma blizu tipičnom od kog sam toliko bežala.

Finalna montaža pokazala je da ti mladi ljudi znaju šta rade i to veoma dobro kada je reč o tim “očekivanim formama” bar kad je u pitanju prikaz hendikepa, ali da veoma teško mogu da skliznu u krajnju alternativu koju sam ja imala na umu. Imala sam na umu ipak, i činjenicu koliko su malo vremena zapravo imali i da mora biti teško snimati film pod pritiskom, koliko god kratak on bio. Zato sam predložila da sama dosnimim kadrove sa Sašom, one bez kojih nisam mogla da zamislim taj film, po cenu da narušimo kvalitet filma. Bilo mi je potrebno da negde stoji taj moj udah, moj pečat, ako je već sve ostalo otišlo u nekom neplaniranom pravcu.

U međuprostoruBez obzira na sve komplikovane situacije, iznenaujuće obrte i krajnji rezultat koji je ako ništa drugo stvarno bio neočekivan, ono što me i dalje čini veoma srećnom je lepota i kvalitet većine kadrova u filmu. Takođe, smatram neprocenjivim samo iskustvo snimanja filma i rada na njemu. 

Na samom kraju, film je iako drugačije zamišljen, uspeo da prenese svoju ključnu poruku: obuhvatanje i prikazivanje ključnih problema osoba sa hendikepom, važnost obrazovanja, razbijanje strahova, predrasuda i stereotipa o osobama sa hendikepom. Ono što smatram najvažnijim smislom i ulogom filma jeste pokretanje drugih mladih ljudi sa i bez hendikepa na promenu svesti i razbijanje strahova, na napredovanje u svakom smislu, na ispunjavanje snova i verovanje u sebe. 

“U međuprostoru” i BOSIFEST 2016

plakat_bosifest2016_maliFilm je nedavno prikazan na BOSIFEST- u (internacionalnom filmskom festivalu osoba sa ivaliditetom) u Domu omladine Beograda. Ako zanemarimo činjenicu da je usled tehničke greške film puštan dva puta (što je bar što se mene tiče celu stvar učinilo samo zabavnijom), mogla bih reći da je na kraju ipak sve ispalo fino.

Sam festival smatram važnim korakom na polju kulture, mada mislim da će još mnogo vremena proći dok ljudi u tim filmovima nauče da vide samo filmsku umetnost po sebi, samo lepotu po sebi, odvojenu od angažovane u smislu priče o hendikepu. Za sada smo još uvek na putu menjanja ljudske svesti i razbijanja stereotipa filmom, ali ovo je odličan početak.

U toku festivala upoznala sam divne kreaivne, otvorene ljude, odlične u stvaranju filmova. Pogledala sam nekoliko odličnih, poput pomenutog “Restart”, “Gabor”, “Poslednja knjižara” i “Pogledi zatvorenih očiju”. Najvažnijim i najdivnijim momentom smatram ipak razbijanje svog ličnog mišljenja da su filmovi o osobama sa hendikepom tipični. Na ovogodišnjem festivalu videla sam sve samo ne tipičan način prikazivanja hendikepa. Filmovi su po sebi divni i to pre svega u umetničkom smislu, a  tek potom u edukativnom smislu, i u smislu menjanja svesti iproširivanja vidika svih nas.

Šta posle filma “U međuprostoru”

U međuprostoruSnimanje ovog filma me je naučilo neke važne stvari, u velikoj meri razočaralo, ali i podstaklo da ovo bude tek početak. Svojevremeno sam se nosila mišlju da paralelno sa svetskom književnošću studiram i režiju. Na veme sam odustala od te ideje, kao što sam odustala i od bavljenja fotografijom, jer, kako neki ljudi tačno kažu “za dobar kadar moraš i malo da se isprljaš”, odnosno da zauzmeš bilo koji položaj tela potreban za što bolji kvalitet i izraz, makar to značilo da legneš ravno u blato. Motorički hendikep i kamera, istina, ne idu baš savršeno zajedno.

Bez obzira na sve loše i dobre strane snimanja i na sva iskustva koje je mi je donelo, posle ovog prvog, za mene velikog i važnog filma pre svega u iskustvenom smislu, želim da dođe i drugi, i jedva čekam sledeći BOSIFEST.

Jedino će pri snimanju nekog sledećeg filma, kamera biti u mojoj ruci. 🙂

Lana Nikolić

Lana Nikolić

Milanka (Lana) Nikolić, rođena 28. septembra 1991. godine u Prokuplju. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, odsek Opšta književnost i teorija književnosti. Završila je master studije Filološkog fakulteta na profilu Jezik, književnost, kultura, a trenutno je na istom fakultetu, na doktorskim studijama. Svakog dana je na Radio Beogradu 202 gde uči kako da postane radio novinarka. Voli radio, poeziju i filozofiju. Sve radove potpisuje imenom Lana Nikolić.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?