rainbow_flagTog februara 2013. godine, sa jednim pozivom za druženje i nekoliko sati prilično intenzivnog dijaloga o aktivizmu sa starom prijateljicom, moj život se promenio iz korena. I mada sam sebe celoga života smatrao aktivistom, zbog postulata i principa kojima sam se sve vreme vodio, shvatio sam da o pravom aktivističkom angažovanju praktično ništa nisam znao – moje znanje se svodilo na novinske članke, televizijske priloge i usputne priče prijatelja i prijateljica koji se istim bave. Moram priznati da je ono bilo prilično šturo (i češće veoma pogrešno), jer sasvim je drugačije kada stvari posmatrate sa strane od lično proživljenog iskustva. Nakon tih nekoliko sati razgovora, konstruktivne rasprave i edukacije (od strane te prijateljice), jedini logičan sled stvari je bio da se i sam priključim Udruženju građana „Egal“, organizaciji koju je osnovala i koju vodi upravo ona.

Međutim, stvar nije bila tako jednostavna kao na kraju poslednje rečenice u pasusu iznad. Odluke tog tipa ne donosite samo zato što vam neko kaže – „Hej, hajde da se priključiš našoj organizaciji koja se bavi pitanjima trans* i LGBI osoba“. Naime, tokom tog razgovora saznao sam skoro sve o tome šta znači biti trans* (nedugo nakon toga sam prilično dugo i temeljno razgovarao i sa nekoliko trans* osoba, te sam i iz njihovog iskustva učio), koji su to problemi sa kojima se suočavaju pripadnici i pripadnice ove zajednice – konstantna diskriminacija, fizičko i psihičko nasilje, isključivanja iz normalnih društvenih tokova, potpuna pravna nevidljivost zbog nemogućnosti izdavanja ličnih dokumenata koja su u skladu sa doživljajem ličnog rodnog identiteta, iz čega proizilazi nemogućnost zahtevanja i uživanja bilo kojih prava zagarantovanih Ustavom i zakonima Republike Srbije. Takođe sam saznao o mehanizmima koje koriste aktivisti UG „Egal“ u borbi za poboljšavanje kvaliteta života pripadnica i pripadnika trans* i LGBI zajednice. Takođe, priključivanje ovoj borbi je podrazumevalo da javno istupam kao gej osoba, što je za mene u tom trenutku bilo jako teško s obzirom da sam bio „autovan“ samo nekolicini prijatelja i prijateljica. Usledilo je priznanje porodici – reakcije su, uprkos strahu od osude i odbacivanja, bile i više nego pozitivne. Shvatio sam da sam voljen na pravi način bez obzira na to što sam gej, i to je jedna od korenitih promena (a ujedno i najveća) koje sam ranije spomenuo.

Po prvi put u svom životu sam disao. Kažem to jer je, i mada nikada nisam ni prestao da dišem, osećaj nakon skidanja jednog takvog tereta upravo najsličniji izranjanju iz duboke vode. Uhvatiš dah, i svetlaci koji ti se pred očima stvaraju usled nedostatka vazduha nestaju, a čitavo telo vam obuhvati nekakav spokoj. Znate da ste najteže preživeli i da će nakon toga sve biti baš onako kako bi i trebalo da bude. U tom trenutku sam naučio mnogo o sebi i svojim najbližima – o sebi da sam podlegao pritisku okoline i verovanju da treba da ostanem sakriven, da se stidim i plašim samo zbog toga što sam gej, a o svojoj porodici da ih ne poznajem dovoljno i da sam ih nepravedno smeštao u istu košaru sa onima koji gaje upravo takav način razmišljanja.

Nakon što sam svojoj porodici rekao ko sam, svet oko mene je dobio drugačiju boju. Nisam više morao da živim dvostruki život, da izmišljam razne priče kako bih izostavio sve one istinite, i sve to mi je pomoglo da ulicom hodam uzdignute glave jer konačno nisam imao stege prikrivanja istine. Ovo priznanje mi je otvorilo put ka boljem razumevanju okoline, a samim tim i ka usavršavanju sebe. Priključio sam se UG „Egal“ i kroz učenje od starijih (i mlađih) i iskusnijih kolega i prijatelja, učestvujući u raznim aktivnostima, debatama i radu na terenu (što je jedan od ključnih metoda rada ove organizacije) trudio sam se da dam sve od sebe kako bih za svoje prijatelje, sebe, i uopšte sve pripadnike i pripadnice LGBI i trans* zajednice uradio nešto korisno. Trudio sam se da pomognem boljem razumevanju problema sa kojima se svakodnevno suočavamo, a koji su, osim svih onih sa kojima se susreću svi građani i građanke Srbije još kompleksniji i teži samo zbog činjenice da je neko drugačije seksualne orijentacije ili drugačijeg doživljaja sopstvenog rodnog identiteta.

Svoju težnju i napore ka stvaranju bolje sredine za sve pripadnike i pripadnice LGBI i trans* zajednice podigao sam na viši nivo 10. marta 2015. godine kada sam angažovan na projektu „Stvaranje tolerancije i razumevanja prema LGBT populaciji u srpskom društvu“ koji sprovodi Kancelarija za ljudska i manjinska prava, a koji je produkt bilateralnog sporazuma Vlade Republike Srbije i Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Norveške. Uz svesrdnu pomoć i saradnju sa zaposlenima u Kancelariji za ljudska i manjinska prava, a kao član malog, ali vrlo stručnog i posvećenog tima, nastavljam svoje borbu započetu februara 2013. godine.

I sada dišem. Dišem isti onaj vazduh nakon izranjanja iz duboke vode. Ovu priču sam ispričao u nadi da će stići do svih onih kojima ponestaje vazduha… U nadi da će pomoći makar nekome da, ukoliko oseća teskobu i neprijatnost skrivanja istine, konačno izroni iz dubine i prodiše punim plućima.

Marko Lumo

Marko Lumo

Diplomirani ekonomista, muzičar, pisac u pokušaju, aktivista (po opredeljenju). Borac (rečima) za ljudska prava svih, sa fokusom posebno usmerenim ka LGBTI osobama, rešen da svoju borbu podigne na lestvicu iznad, i kroz institucije pokuša da pomogne unapređivanju položaja LGBTI osoba. Od marta 2015. godine radi na projektu “Stvaranje tolerancije i razumevanja prema LGBT populaciji u srpskom društvu” koji sprovodi Kancelarija za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije. Rođen 1990. godine. Ksenijin ujak i Helin prijatelj.



  1. Olga (Reply) on Thursday 5, 2016

    Odličan i vrlo inspirativan tekst! Hvala Lumo! <3

    • Marko Lumo
      Marko Lumo (Reply) on Thursday 5, 2016

      Hvala Vam na podršci. Pozdrav!