Ana KneževićTranskript govora Ane Knežević na događaju “MESTO SUSRETA – moja perspektiva” (6. decembar 2015., Kafe TRANZIT, Zemun)

Ja sam Ana Knežević. Živim u Zemunu dugo godina, išla sam u Zemunsku gimnaziju, ovde sam išla na folklor i imam veliku socijalnu mrežu, mrežu podrške. To jest, imala sam je do trenutka kada sam se našla u situaciji koja mi je promenila život iz korena.

Sada kada imam 38 godina, moj život definišu moja deca i sve što radim – radim za njih: Andriju i Danila. Mogu slobodno da kažem da je moj pravi život zaista počeo kada su se oni rodili. Priča počinje Andrijinim rođenjem, 2004. godine. Sve je bilo u redu dok se po njegovom dolasku na svet nije ustanovilo da ima bolesno srce. (…) Andrija ima sindrom Di Đorđo, što podrazumeva mikrodeleciju na 22. hromozomu. Operisao je srce kada je imao četiri meseca i trebalo je mnogo vremena da ga podignemo na noge. I onda, posle tri i po godine svakakvih napora, ustao je, napravio prve korake i krenuo ka meni! U tom trenutku sam shvatila da moram da razmišljam šta će biti dalje u životu, kakva podrška mi je potrebna kao majci i šta želim za svoje dete – da moram da razmišljam o Andrijinoj budućnosti. Tada sam uzela život u svoje ruke.

evo-ruka-logoOsnovala sam udruženje za roditelje dece sa smetnjama u razvoju, za sve ljude koji su se našli u poziciji u kojoj se i ja nalazim. Okupila sam roditelje koji žele da se bave istom temom kao i ja. Zašto je to bilo važno? Zato što svi često upadamo u zamku da pričamo šta nam je teško, da očekujemo od drugih, da država treba nešto da uradi i da brine o nama, da niko nema razumevanja, da smo sami i svesni da će to trajati celog života… Ali, moramo da prepoznamo šta je to što MI možemo da uradimo, kako bismo promenili našu budućnost i pomogli drugim ljudima!

Udruženje “Evo ruka” funkcioniše od 2011. godine i to je moje rešenje. U okviru udruženja, kao odgovor na to šta MI možemo da uradimo da unapredimo položaj dece sa smetnjama u razvoju i obezbedimo našoj deci budućnost, zapravo, imamo tri rešenja: samo Udruženje, Inkluzivni centar “Mesto susreta” i poljoprivrednu plasteničku proizvodnju koja funkcioniše po principu socijalnog preduzeća.

Mesto susretaKada sam okupila roditelje i rekla da hoćemo inkluzivni centar za svu decu u Zemun Polju, niko mi nije verovao i nikome nije bilo jasno na šta u stvari mislim. Bila sam svesna da imam dvoje dece – dete koje ima smetnje u razvoju i dete koje ih nema – i da obojica imaju jednaka prava i potrebe. Bila je jedna kuća na ćošku koju je trebalo srediti, ali niko nije hteo da nam pomogne. Ipak, zahvaljujući društveno odgovornim kompanijama, i našoj velikoj upornosti, uspeli smo da prikupimo finansije i da napravimo veliku promenu u našoj zajednici! Inkluzivni centar radi od 2013. godine i svojim volonerskim zalaganjem uspevamo da okupimo sve ljude. Priči roditelja dece sa smetnjama u razvoju polako se pridružuju i roditelji koji nemaju decu sa smetnjama u razvoju, već žive u našoj lokalnoj zajednici u Zemun Polju i prepoznaju zašto je važno da i oni učestvuju u našim aktivnostima.

To i jeste bio cilj, a na početku nije delovalo da će do toga doći. Kada smo započinjali ovaj poduhvat, sećam se da sam u jednom trenutku shvatila da je to što želim mnogo veliko. Jednom prijatelju sam u razgovoru rekla: „Jao, Vidane, pa ovo je stvarno mnogo veliko!“, a on meni kaže: „Ana, da si ti znala, kad si počinjala tu priču, koliko je to veliko, ti u to ne bi ni ušla.“ Možda je i dobro što ponekad ne znamo sa čim imamo posla i što pratimo samo svoju intuiciju, želje i osećaje, što se oslanjamo na cilj daleko u budućnosti.

Mesto susretaInkluzivni centar je velika promena u našem okruženju – u našem Zemun Polju – koje, inače, nikada do sada nije bilo u centru pozitivne pažnje. (…) Ideja je da se u njemu okupljaju sva deca u zajednici, da se organizuju kreativno-edukativni sadržaji i da to bude baza za razvoj usluga socijalne zaštite za decu i razvoj lokalne inkluzije.  Ove godine smo uspeli da dobijemo i podršku opštine Zemun, dobili smo letnji dnevni boravak za decu sa smetnjama u razvoju, pokrenuli neke programe za svu decu u zajednici itd.

Mesto susretaBavimo se i poljoprivrednom proizvodnjom, tj. socijalnim preduzetništvom. Uspeli smo da kroz program „Zasad za budućnost“ Delta Fondacije obezbedimo dva plastenika u kojima ćemo gajiti povrće, a planiramo da sledeće godine pravimo i zimnicu. Sve to radimo da bismo našoj deci obezbedili sigurnu budućnost. Moj Andrija sada ide u školu, prihvaćen je, ima podršku koju mu ja pružam i socijalnu mrežu koju sam mu obezbedila; ide sam da vozi bicikl, jer o njemu brine komšiluk i poznaju ga deca na ulici. Ali, veoma brzo će doći trenutak kada će Andrija krenuti u srednju školu, a posle toga će možda želeti i da radi. Ono što mi sada radimo jeste da pravimo život po meri svoje dece.

Moj posao je, takođe, i širenje priče o inkluziji. Od 2011. godine, od kada postoji naše udruženje, idem okolo i pričam. Bilo je ljudi koji su mi rekli: „Ana, sada niko nema vremena za tu tvoju priču!“ Trebalo je i meni puno vremena da shvatim da inkluzija nije moja priča, već priča celog društva. Da nije moj problem što moje dete nije prihvaćeno u zajednici, nego da je to problem zajednice i da zajednica treba da radi na tome da se promeni i da mom detetu obezbedi sigurnost tu gde živi.

***

„MESTO SUSRETA – moja perspektiva“ je veče sedmominutnih prezentacija koje afirmiše aktivizam roditelja dece sa smetnjama u razvoju i rasvetljuje momenat i razloge koji su ih potakli da se bore za svoju decu, ali i za svu ostalu, kao i važnost podrške porodice i okoline svakoj porodici koja se nađe u krizi.

Bez obzira na različitost osnovnih medicinskih dijagnoza ili potreba deteta da dostigne svoj maksimum u osamostaljivanju, svi roditelji se na početku “borbe” suočavaju sa istim šokovima, strahovima i pitanjima. Nije lako, ali nemaš kud! Da bi se ove boli prevazišle i prihvatio život takav kakav je, potrebna je ozbiljna podrška i razumevanje porodice, prijatelja, institucija i celog društva. U našem životu se ništa ne podrazumeva i ništa nije po standardima kojima su nas naši stari učili. Naše je breme drugačije! Ovo nisu tužne priče, iako je tema teška. Važno ih je pričati, slušati i čuti! Važno je posvetiti im pažnju i razmisliti šta mi možemo da uradimo da se situacija promeni.

Evo rukaOvo nisu tužne priče! O tome treba govoriti javno i često, da se ne zaboravi, sve dok prisustvo dece i osoba sa invaliditetom ne počne da se podrazumeva, a i posle toga.

Da bi se promenio stav zajednice prema deci sa bilo kakvim problemom pri odrastanju i invaliditetom, oni moraju biti vidljivi, prisutni i prihvaćeni u redovnom životu zajednice u kojoj žive: u školi, na ulici, u parku, autobusu… Stavove moramo menjati svi zajedno, strpljivo i pažljivo, poštujući inkluzivne vrednosti i braneći najbolji interes svakog deteta i pojedinca kome je pomoć potrebna.

Šta je to sigurnosna mreža? Zašto prava za decu i osobe sa invaliditetom? Zašto inkluzivni centar, zašto udruženje i šta ćemo za 10 godina? Zašto sadimo baštu? Zašto mi je važna ekonomska nezavisnost? Zašto je važno školovanje sa vršnjacima? Zašto je važno kvalitetno obrazovanje? Šta posle škole? Šta radi majka Romkinja koja ima dete sa invaliditetom i želi da ga školuje u Srbiji, pre 15 godina! Moje dete i ja – jedine konstante u procesu odrastanja!

O svemu ovome govorili su naši prezenteri i prezenterke: Vidan Danković, Ana Knežević, Biljana Dotlić, Anica Spasov, Sanja Bimbašić, Snežana Janošević, Sandra Mičeta i Miloš Dilkić – svako iz svog ugla.

Ovaj događaj inspirisan je BG Ignajtom, a realizuje se u okviru projekta „Jačanje kapaciteta Mreže prijatelja inkluzivnog obrazovanja za aktivni doprinos razvoju inkluzivnih zajednica“ koji realizuje CIP Centar u saradnji sa Fondacijom za otvoreno društvo. Projekat je usmeren na stvaranje mogućnosti za bolje razumevanje koncepta inkluzije, promovisanja saradnje na ostvarivanju zajedničkih ciljeva članova Mreže inkluzivnog obrazovanja u vezi sa unapređivanjem kvaliteta i pravednosti obrazovanja za svu decu, kao i širenju kruga prijatelja inkluzivnog društva.

UDRUŽENJE GRAĐANA “EVO RUKA” je roditeljsko udruženje koje se aktivno bavi razvojem inkluzivnog društva i stvaranjem održivog sistema podrške i bezbednog okruženja za decu sa smetnjama u razvoju i njihove porodice, kao i svu ostalu decu u konkretnoj lokalnoj zajednici – Zemunu i Beogradu.

Udruženje građana “Evo ruka”
Dobrovoljnih vatrogasaca 2, Zemun Polje
Tel: 062-327-877

EVO RUKA

EVO RUKA

Ana Knežević je rođena 6. januara 1978. Po obrazovanju inženjer elektrotehnike, nikada se nije bavila svojim poslom ali joj je stečeno znanje i te kako pomoglo u matematičkom rešavanju životnih problema. 2004. godine rodila je prvog sina, kome je nedelju dana po rođenju ustanovljena teška srčana mana i u 26. godini život je krenuo potpuno neplaniranim tokom. Bolnice, operacije, rehabilitacije, dijagnoze i različite prognoze obeležili su Aninih i Andrijinih prvih pet godina zajedničkog života. 2011. godine sa nekoliko roditelja je osnovala udruženje građana "Evo ruka" čiji je glavni cilj i misija osnaživanje roditelja dece sa smetnjama u razvoju i jačanje kapaciteta lokalne zajednice da prihvati ovu decu i inkluzivne vrednosti. Danas, posle 5 godina postojanja, Udruženje aktivno radi na polju socijalne inkluzije na lokalnom nivou i šire, osnovali smo Inkluzivni centar MESTO SUSRETA u Zemun Polju, za svu decu u lokalnoj zajednici i zahvaljujući Delta fondaciji i programu "Zasad za budućnost" pokrenuli plasteničku proizvodnju povrća. Nadamo se uspešnoj berbi, dobroj distribuciji i podršci lokalne zajednice i društveno odgovornih kompanija i pojedninaca, kao i stvaranju uslova za samostalan život i slobodno funkcionisanje za našu decu.



  1. Dejan (Reply) on Tuesday 26, 2016

    Drago mi je da postoje osobe kao Ana