Photo by: Igor Čoko

Photo by: Igor Čoko

Kroz rešetke zatvorske ćelije vide se samo rešetke na zidu prekoputa i između njih ono što osuđenici nazivaju „krug“. Mesto na koje većina njih može dva sata dnevno izaći da prošeta, u krug.

Krug je i ono što će većina njih osetiti kada nakon izlaska pokuša da se vrati u zajednicu iz koje je pre nekog vremena izašao odlazeći na izvršavanje kazne zatvora. U zatvoru se jedva čeka kraj kazne, a kada izađu na slobodu često požele da se u zatvor vrate. Između neizvesnosti, bezizlaznih situacija u koje ih život stavlja i prepreka koje im društvo postavlja zbog prošle osuđivanosti često se nalazi kap koja će preliti čašu i vratiti ih na put kojim većina nas udobno zavaljenih u svakodnevicu nikada nije pomišljala da ide.

Većina osuđenika boluje od neke od bolesti zavisnosti koja sama po sebi predstavlja jedan začarani krug u koji će se bez adekvatne podrške i tretmana oni vrlo brzo vratiti. Neće proći mnogo, a šanse da se ponovo nađu iza rešetaka i na tom putu nanesu nepopravljivu štetu sebi i drugima je svakim danom na slobodi bez podrške sve veća.

Kada se ipak uključe u neki od programa lečenja, posle nekoliko meseci možete u njima prepoznati sve ono što vidite i u svojim bližnjima, ako se pogleda samo malo iza slike večitog zavisnika koju tako lako pred njima držimo, može se uhvatiti tračak ljudskog duha koji se bori za opstanak i grčevito drži podrške koja im je pružena.

Osobe čiji je beg u zavisnost bio prvi vapaj za pomoć, kada je napokon dobiju, mogu je iskoristiti na načine na koje samo neko kome je podaren novi život to može. Veliki broj njih, kada im se pruži mogućnost adekvatnog lečenja umesto zatvaranja, počinje da razvija kapacitete koje su oduvek imali, bez želje da se vraćaju vršenju krivičnih dela.

Ovo ipak podrazumeva pomoć i podršku mnogo širu od one koju mogu pružiti doktori, psihijatri ili psiholozi. Potrebna je pomoć cele zajednice, razumevanje i pružena ruka za koju će se uhvatiti na svakom koraku, poput deteta dok uči da hoda. Posao nije lak, a dodatno ga otežava nevoljnost društva da pomogne nekome za koga se veruje da je sam kriv za svoje probleme. Bilo da je bolest zavisnosti bolest koju ljudi sami biraju i time stvar bezobrazluka, kako mnogi vole da veruju, ili stvar predispozicija, porodičnog stanja i sistema, država i društvo ne smeju od nje da okreću glavu.

Ova bolest je izvor najvećeg broja krivičnih dela, a sa svakom generacijom mladih predstavlja i sve veću opasnost po društvo. Ona kod najvećeg broja ljudi koji izađu iz zatovra predstavlja tačku na obodu kruga gde se krug može prekinuti. Nemam nameru da opravdavam ili podržavam one koji pruženu priliku ne iskoriste, već da skrenem pažnju da se kod svakog zavisnika, s vremena na vreme, otvara prostor za izlazak iz tog kruga, tada može prestati sa drogiranjem i pronaći novi način života, samo ako mu za to vreme pridržimo vrata. Tu smo priliku kao ljudi i humana bića koja žive u modernom dobu dužni da pružamo svima kojima je potrebna, baš svima.

Srbija je zemlja u kojoj vas mogu zaustaviti, zadržati, optužiti, osuditi, poslati na izdržavanje kazne i ponovo pustiti, a da ni u jednom trenutku ne morate da imate ličnu kartu, ali će vas svakako ubrzo ponovo uhapsiti nakon izlaska ako nemate ličnu kartu i tako u krug. To je problem sa kojim se suočava svaki četvrti osuđenik po izlasku na slobodu. Oni koji nemaju nikoga ko bih sačekao ili im dao novac za dokumenta neće imati nešto preko hiljadu dinara da izvade osnovna dokumenta. Tako neće imati mogućnosta da se prijave nacionalnoj službi za zapošljavanje, neće imati zdravstvenu knjižicu niti mogućnost da dobiju bilo kakav posao. Jedina mogućnost im je Centar za socijalni rad koji im kroz nekoliko nedelja može uplatiti novac potreban za dokument koji moraju da imaju, a koji im je u zatvoru uskraćeno da nabave. Nekoliko nedelja čekanja na osnovna prava je mnogo više nego što neko ko danas mora da se pobrine da sebi obezbedi ručak može da čeka.

Kazna zatvora je legitimna kazna i ima više od jedne svrhe, ali kada osoba odsluži svoju kaznu po svim pravima ona je slobodna koliko i svako od nas. Ipak, ako im uskratimo podršku pri povratku u društvo, kažnjavamo ih gurajući ih nazad u krug za koji smo ih i osudili. Da li ćemo nastaviti da kažnjavamo one koji su svoju kaznu već odslužili? Da li želimo da im dozvolimo da po izlasku podignu glavu i vide nebo iznad kruga?

NEOSTART

NEOSTART

Centar za prevenciju kriminala i postpenalnu pomoć - NEOSTART postoji od 2012. godine i svoje aktivnosti usmerava u svetlu promene postojećeg stanja u postpenalnoj praksi. Sprovodimo programe za pomoć i podršku bivšim osuđenim licima. Svi programi su nastali kao rezultat direktnog rada sa ciljnom populacijom i ispitivanja njihovih potreba. U budućnosti nastojimo da održimo i usavršimo postojeće programe, ali i ozbiljnije se bavimo prevencijom kriminala na svim nivoima.



  1. Snežana (Reply) on Wednesday 20, 2016

    Poštovanje.
    Vrlo lepo i precizno napisan tekst.
    Udata sam za bivšeg osuđenika i zajedno smo prošli i prolazimo krug/ove o kojima ste pisali.
    U nadi da će Srbija i njeno društvo prepoznati, prihvatiti i podstaknuti dobro i lepo u bivšim osuđenicima, pa im i pružiti šansu za nov početak, ja vam želim srećan i uspešan rad.

    Srdačno

    Snežana