lana_uzice_001Oduvek sam volela voz, valjda zato što sam odrasla u delu Srbije gde se na taj način retko putuje. Prvi put sam se njime vozila u dvanaestoj godini, kad me je tata jednom prilikom poveo u Beograd sa sobom. I ranije sam, veoma često tokom ranog detinjstva dolazila tu na različite zdravstvene kontrole, ali se nekako sve do tada, nikako nije zalomilo da uđem u voz.

Pamtim taj penušavi osećaj sreće kako se penje uz grlo (kao soda iz Koka kole samo mnogo lepše), dok gledam kroz prozor, glave isturene vani samo onoliko koliko tata dopušta, vidim i danas varnice točkova u dodiru sa šinama koje su u tunelu ličile na neku čudnu prskalicu boje žara, čujem i sada taj zvuk kretanja voza, meni do tada tako stran i nov. Bila sam dete raslo na selu, nenaviklo na buku velikog grada, za mene voz nije bio prevozno sredstvo o kom se uči u školi, već magično mesto. Valjda sam zato uvek nekako specifično tugovala što se njime nemam prilike češće voziti.

Sve one scene u filmovima sa ljudima koji u vozu nonšalantno čitaju, sudaraju se na vratima ili se zaljubljuju, a sudbinske se stvari odigravaju na prelazu od jednog mesta do drugog, na šinama u međuprostoru vremena kad nisi ni otišao ni stigao, nisu džaba snimane, tu stvarno ima nečeg neopipljivog i snažnog.

I nije to isto što i autobus, nikako, taj voz, cela jedna pesma za sebe. Odnosno, voz je cela jedna pesma za mene.

Kako smo krenuli u Užice

Valjda zato, kad se otvorila mogućnost da odem u Užice na manifestaciju „Kikini dani“ i primim nagradu u okviru konkusa „Cvet jednakosti“, nije bilo mnogo premišljanja čime treba putovati. Eto prilike da se lepo provozam, baš onako što kažu ljudi, pošteno, gotovo pet sati. Ima vremena za čitanje, za muziku, ima vremena i za gledanje kroz prozor i upijanje zvukova okolo, bez slušalica, ma za sve. A još ide i novi voz, crven i uglačan, prelepo dizajniran, pravi svemirski koji kad vidiš, misliš da nisi u Srbiji. Naravno, još se njime nisam vozila do tada pa sam jedva čekala da to iskusim. Samo, zaboravila sam da je nama džaba dobar voz, kad sve ostalo funkcioniše po principu Marfijevog zakona.

Elem, plan je bio da Saša i ja krenemo popodne u tri, stignemo oko pola osam, odemo na manifestaciju da primim nagradu, prošetamo malo gradom, i vratimo se prvim noćnim vozom u Beograd.

Naravno da nije bilo tako, u skladu sa Marfijem i zemljom Srbijom gde se svaki čas dešavaju nepredviđene situacije. Odem na šalter na železničkoj, sva bitna što eto, sama kupujem kartu za voz (iako imam čitavih dvadeset četiri to nikad do tada nisam uradila, pa je bilo veliko i kao da sam još dete), a teta iza stakla kaže “Znate da ima presedanja, jel da?” Hm, pa načula sam nekog dekicu kako o tome govori u holu, ali sam pomislila savršeno egoistično: “Ma to se garant ne odnosi na Užice”.

Trepnula sam zbunjeno u njenom pravcu na šta mi je objasnila da se dogodio odron na nekom delu pruge, i da donekle idemo vozom, pa prelazimo na bus, pa opet na voz. Pitala sam je da mi ponovi imena mesta gde se preseda, zaboravivši ih istog momenta, očajnički se uzdajući da će Saša znati gde je to, pošto je na toj relaciji mnogo puta putovao.

lana_uzice_002Sedam na klupicu, divim se vozu iza mene, crveno plavom, zamišljam kako je eto, konačno došlo vreme da mogu i vozom sama negde da putujem jer je, zamislite, niskopodan, ima rampu za korisnike kolica i sav je prelep.

Dok sedim, nervozno tupkam nogom o beton jer Saša kasni, zato što direktno s posla treba da dođe na stanicu. On stiže, ulećemo u voz (nisam ni stigla da se nadivim što su vrata na senzor i što mogu sama da se popnem), tražimo mesto da sednemo, napokon se ugnezdim pored prozora, izvadim Jaspersovu “Egzistenciju i um” kao i elektronski čitač knjiga, i sva optimistična, dok odbrojavam minute do polaska (ovaj voz kreće tačno na vreme, zamislite!) onako usput pitam Sašu: “Šta imaš za klopu?” Kaže, nema ništa. Kako ništa, šta ćemo da jedemo do Užica čoveče? Nailazi čika sa slatkišima, pa uzimam čokoladu, koju gotovo odmah pojedem do pola, jer dok sam došla do stanice sve sam kalorije sagorela. Krećemo, voz ubrzava, snimamo video, smejemo se. Srećna sam u tom momentu, onako zaista. Toliko srećna da čak ni slušalice nisam izvadila, nego blenem kroz prozor kao oni veliki žuti psi u američkim filmovima, što vire kroz prozor automobila.

Jaspers, nepoznata polja, Jugoprevoz i plavi voz

Čitam Jaspersa, pokušavajući da razmrsim sva njegova poređenja i nalaženje sličnosti između Ničea i Šopenhauera, dok me Saša non stop gura u rebro i pokazuje na nešto vani. Ne mislim mnogo o presedanju, na koje nas opominje i kontrolor karata, očekujući da valjda neće biti komplikovano.

1024 × 575Voz je toliko lep da mi dođe da o tome poseban tekst napišem. Toalet je pristupačan za osobe sa hendikepom, sve je na senzor, mnogu da funkcionišem savršeno samostalno, sva sam optimistična i raspoložena. Sve dok voz ne stane, i ispostavi se da nas do drugog voza prevozi ni manje ni više nego praistorijski Jugoprevozov autobus, za koji ne želim ni da mislim kako uopšte radi, i hoće li se raspasti. Napolju pada mrak, ljudi su besni i umorni, guraju se jedni preko drugih gore nego u prepunoj beogradskoj dvadesetšestici, neki su ostali da čekaju drugi bus. Trudim se da budem opuštena, da se divim sumraku koji nastaje, i da izbacim iz glave da ću noćas u pola dva biti u vozu za natrag, još gore umorna nego sada. Tada naravno, nisam znala da vozovi do ujutru ne idu zbog odrona. Silazimo negde, već je pao mrak, nedaleko od nas plav, veliki, matori voz kome na svakom vagonu kao da piše “nemate vi pojma šta sam ja prošao”. Uspinjem se kao uz Himalaje, ulazim, sedam. Neonka u kupeu asocira me na horor film. Baka preko puta iz torbe vadi jabuke i pita nas: “Jeste li gladni deco?”. Ljubazno odbijamo, a ja razmišljam o toj divnoj spontanoj ljubaznosti, danas tako retkoj.

Stižemo u Užice, grad svetluca nepoznato i čudno, ljudi me gledaju kada prolazim ulicom, nisu navikli na moj neubičajen način hoda. Nije mi prijatno, ali Saša i ja okrećemo to na sprdnju. Nisu ovde kao u Beogradu, gde u suštini nikoga nije briga kako izgledaš i šta radiš. Ko bi rekao da ta vrsta otuđenja može čoveku nedostajati?

Uvek može i komplikovanije, ako vam ovako nije dovoljno zabavno

lana_uzice_004Pošto noćni vozovi nisu išli, prespavali smo u super kul eko hostelu, gde je sve od drveta, čisto i uredno, začinjeno simbolima socijalizma i Tita. Ja manje o tome znam sudeći po obaveštenosti mladog Argentinca koji tu volontira, a srpski govori skoro savršeno iako ga tek kratko uči. Zadivljena sam, i tešim samu sebe da ću jednog dana definitivno biti pravi poliglota. Samo treba da budem manje lenja. Sztradan smo u  vozu u pola sedam ujutru, sunce ulazi kroz prozor, u našem kupeu nema grejanja ali nam je lepo, nismo suviše umorni, radujemo se putu kao takvom, idemo nazad u Beograd kome se uvek iznova radujem. Prelazimo iz voza u bus, u kom na radiju idu najgori narodnjaci. Taman razmišljam, posle nekih deset minuta vožnje, kako su te pesme zapravo zanimljive za proučavanje, kad stajemo najednom, i vozač nam objašnjava da dalje moramo pešice, i ovde se odronilo brdo. Okej, kolko ima da se pešači, pitamo. Trista metara, kaže čovek. Dobro, mislim, trista metara mogu da podnesem. Ljudi odmiču gotovo smesta ispred nas se stvara velika razdaljina. Hodamo sami ja i Saša, strpljivo i polako. Ja sam nervozna i zabrinuta i besna i nasekirana, ne mogu brže, a idu mi na nerve svi oni koji su tako brzo odmakli i ostavili nas iza sebe savršeno ravnodušno. Posle nekog vremena zaključujemo da ovo, bome, nije trista metara nego više. Saša me malo nosi, malo hodamo. Čika u plavom, valjda jedan od mašinovođa, napokon dolazi do nas pa naporedo hodamo. “Ne brini, ne može voz bez mene da krene” kaže.

lana_uzice_005Voz je još gori nego prethodni, plastična sedišta, otvoreni svi prozori u našem kupeu. Klinci koji sede na početku vagona, valjda srednjoškolci, sede u majicama, a kroz prozore šiba vetar. Osećam se kao baba fosil, dok se u dvadeset četvrtoj zaogrćem i Sašinom jaknom, da bih zaštitila vrat i kičmu, koji me već unapred bole jače nego inače.

Do Beograda upadam u nirvanu, gledam kroz prozor sa slušalicama u ušima. Ne čitam, bilo bi uzalud. Mislim o svim tim ljudima koje sam upoznala prethodne večeri, koji su, svako na svoj način, neizmerno dragi. Mislim o malim balerinama koje ne mogu imati više od pet godina, sa cvetovima u kosi, o njihovoj prirodnoj opuštenosti na sceni “Gradskog kulturnog centra Užice”, o njihovim dečijim beskrajno širokim osmesima. Mislim o tome kako bi “Kikine dane” trebalo pretvoriti u nešto još više šaroliko, sa mnogo više umetničkih sesija, mislim o tome kako bi se to dalo izvesti, i mislim kako očuvati sećanje, kako ostaviti trag.

„Ja bih vozio voz samo da stignem dovoljno daleko!“

lana_uzice_006Na predlog koleginice sa portala Pasaž iz Užica, poslala sam tekst prethodno objavljen na ovom blogu na konkurs „Cvet jednakosti“ koji je deo “Kikinih dana”.

Ova manifestacija „Kikini dani“ u Užicu postoji već treću godinu zaredom, a posvećena je očuvanju sećanja na Tijanu Petrović Kiku, aktivistkinju koja se do kraja svog mladog života zalagala za stvari koje bi trebale biti normalne i svakodnevne, a ipak nisu, poput inkluzije, socijalnog modela pristupa hendikepu i ravnopravnosti osoba sa hendikepom. Nisam je nažalost poznavala, mada bih volela da jesam. Ipak, u užičkom Udruženju distrofičara gde se i Tijana doskora zalagala za sve to što bi trebalo da bude uobičajeno, a nama je još uvek nadrealizam, „Kikini dani“ ustanovljeni su da promovišu ravnopravnost i stvaralaštvo, a iznad svega inkluziju, da budu sećanje na nju ali i motivacija onima koji žele da menjaju svet oko sebe i razbijaju predrasude.

U Užice sam išla dakle, da upoznam ljude koji su u taj moj tekst verovali više od mene kada ga je trebalo poslati, i koji su prepoznali u njemu deo mene koji u svakom mom tekstu vrlo živo diše i mrda, a još ga i nagradili!

12895471_1160490950637259_865025223_nMeđutim, iznad svega sam tamo otišla zbog ljudi poput Kike, koji su često tako nevidljivi i nepoznati široj javnosti, ali čiji trag definitivno ostaje, samo ga treba pronaći, prepoznati i nastaviti započetu nit da njihovi napori ne bi bili uzaludni onda kada ih više nema. Na dodeli nagrade rekla sam da tekst koji sam napisala nije samo moj, već da pripada svim ljudima koji se u njemu prepoznaju, a nadasve ljudima sa hendikepom, koji često ne mogu, ili ne umeju da izraze sve ono što žele, a što je važno da se zna. Taj tekst je dakle, samo dobro iskorišten talenat da se pisano izraze moje misli i stavovi na malo vickast način.

Svaki grad, rekla sam tada, ima svoju Kiku, koja je nevidljiva za druge, ali koja u svom malom svetu, i dokle god može da dopre ostavlja tragove. Zbog svih tih ljudi koji su poput nje, ostavili trag i nit koju treba nastaviti, treba da postoje ovakvi dani. Bar dotle dok društvo nauči da osobe sa hendikepom nisu neki poseban sloj, nešto čudno i strano čemu se treba diviti, već njegov ravnopravan deo, zapravo ukras.

Vozila sam se ta dva dana, kao da putujem na Mars, a ne u susedni grad, uz gomilu komplikacija, ali i zabave i smeha. I opet bih, za taj trenutak stajanja na sceni kada znaš da tvoj rad, bar privremeno nije uzaludan, i da je prepoznat. Za trenutak sećanja, i za trenutak ostavljanja svog traga, i nastavljanja tuđeg.

Čekaj me Užice, dolazim opet. Naravno, vozom! 🙂

 

Lana Nikolić

Lana Nikolić

Milanka (Lana) Nikolić, rođena 28. septembra 1991. godine u Prokuplju. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, odsek Opšta književnost i teorija književnosti. Završila je master studije Filološkog fakulteta na profilu Jezik, književnost, kultura, a trenutno je na istom fakultetu, na doktorskim studijama. Svakog dana je na Radio Beogradu 202 gde uči kako da postane radio novinarka. Voli radio, poeziju i filozofiju. Sve radove potpisuje imenom Lana Nikolić.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?