Captain CookU detinjstvu mi je Petar Pan bio omiljena bajka u kategoriji bajki bez princeza. Večitom dečaku u zelenom najviše sam zavidela što može da leti, ali mi se nije dopadalo što mu stalno preti opasnost od strašnog Kapetana Kuke. Nikako mi nije bilo jasno zašto ovaj čuveni zloća stvara toliku tenziju Petru i njegovom društvu.

Stripove nisam čitala, mada sam volela da gledam strip junake na bioskopskom platnu. Ne znam da li zbog glumačkog umeća i ubedljivosti Džeka Nikolsona i Denija Devita, ali Betmenovi najveći neprijatelji Džoker i Pingvin, njihovi zločinački umovi, neumorni pokušaji da stvore haos oko sebe i zastrašujući poriv da ubijaju delovali su mi vrlo upečatljivo.

JokerU filmu “300”, Efijalt mi je bio sumnjiv od prve scene…i zaista: izdao je Spartance pošto mu Leonida nije dozvolio da učestvuje u bici zato što bi predstavljao slabu tačku u ratnoj formaciji.

Horor priče o doktoru Frankeštajnu i čudovišnom biću koje napada i ubija naokolo bile su mi jezive, a od Fredija Krugera koji proganja i kasapi ostale likove dugo sam i sama imala košmare.

Dok smo na fakultetu obrađivali Šekspirova dela, činilo mi se da nema surovijeg i vlastohlepnijeg kralja od Ričarda III. Kao da je pisac rešio da od svih raskošnih likova koje je stvarao, baš Ričardu natovari najviše ubistava, besa i mržnje.

U popularnom “Da Vinčijevom kodu” glavni zločinac nije vidljiv od početka. Den Braun je vešto zamrsio priču, tako da čitalac tek pred kraj otkriva da ostalim protagonistima život zagorčava ni manje ni više nego najpoznatiji istoričar Grala na svetu Li Tibing.

Fredi KrugerKoliko god da se ovi negativci međusobno razlikuju, bilo da je to junak iz bajke, stripa, literature ili filma, po nepisanom pravilu, najdominantniji deo karaktera im je – fizička različitost. Tako najveći neprijatelj Petra Pana ima kuku umesto ruke, Pingvin peraja, Džoker veliki ožiljak u obliku jezivog osmeha, Efijalt ima grbu i hramlje, od čudovišta dr Frankeštajna, opisanog kao greška, svi zaziru i beže zbog njegovog „odbojnog“ izgleda, dok Fredi Kruger ima izgorelo lice i noževe umesto prstiju.

Čak i tamo gde istorijski podaci kažu da određeni lik nije imao invaliditet, pisac svom negativcu dodaje grbu, kao što je to uradio Šekspir sa Ričardom III, predstavljajući ga kao čoveka za kojim i psi laju zato što ih plaši njihov izgled.

Richard III-2Den Braun je samo jedan od primera koji pokazuje da klišei o osobama sa invaliditetom nastali u dalekoj prošlosti opstaju i u 21. veku. Istina, Li Tibing poseduje intelektualne osobine za svaku pohvalu, ali ima proteze i hoda uz pomoć štaka.

Pisci/reditelji kao da podrazumevaju da invaliditet sa sobom obavezno nosi bes, ogorčenost na ceo svet i iznad svega želju za osvetom. Druga krajnost u koju odlaze je stvaranje povučenih, emocionalno nestabilnih likova, kojima je neophodan neko da donosi odluke umesto njih, da ih štiti, leči, smesti u instituciju, ali o njima možemo nekom drugom prilikom.

Pošto ljudi sve manje imaju vremena i volje da čitaju između redova, nerealna slika o osobama sa invaliditetom se iz medija prenosi na svakodnevnicu i društvo u kome živimo. Tako se mnogi ljudi i danas zbune kada im se dete istrgne iz ruke i priđe da dodirne točak ili kočnicu na invalidskim kolicima, ima onih koji su ubeđeni da se osobama sa invaliditetom život svodi isključivo na odlaske kod lekara, zatim onih koji se dive našem osmehu, energiji, hrabrosti ili intelektu, tapšu nas po ramenu kad završimo škole…

StereotypesOve i slične predrasude posledica su toga što osobe sa invaliditetom još uvek nisu dovoljno prisutne u javnosti. Zašto? Zato što im društvo nije obezbedilo osnovne preduslove koji bi im omogućili da vode život na ravnopravnoj osnovi sa svim građanima. Da živimo u zemlji i uopšte u svetu u kome nema arhitektonskih, intelektualnih i drugih barijera, u kome možemo da se krećemo gde i kad želimo, u kome servisi podrške funkcionišu, a društvo se prilagođava svim svojim članovima bez izuzetka, svi bismo se mnogo bolje poznavali i međusobno komunicirali i svima bi bilo jasno da je podela na crno-bele likove sa invaliditetom samo stereotip i zabluda.

Jelena Milošević

Jelena Milošević

Jelena Milošević je diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 2002. godine, a 2014. godine je završila i master studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Radi od kuće kao honorarni prevodilac za različite kilijente, a takođe je i aktivista pokreta osoba sa invaliditetom. U okviru pokreta se, osim prevođenja, bavi odnosima s javnošću i piše za nekoliko časopisa koje izdaju udruženja u zemlji i inostranstvu. Njeni tekstovi su objavljivani i u sklopu “Jeleninog kutka” u okviru medijske kampanje "Bolji smo zajedno", u casopisu Yellow Cab, magazinu Original, elektronskom časopisu "Presstiž" i strucnim casopisima CM i Hereticus .



  1. fiki (Reply) on Tuesday 29, 2016

    Bravo Jelena, Divan clanak. Redovno pratim Blog o socijalnom ukljucivanju, ali ovaj clanak me bas odusevio. Pozdrav i svima i samo tako nastavite. Kroz ovako dobre tekstove dobivamo jako puno interesantnih informacija iz svih oblati. Samo tako nastavite.

    • Jelena (Reply) on Tuesday 29, 2016

      Hvala mnogo, Fikreta! Raduje me sto Blog ima tako verne citaoce uvek spremne da pohvale i napisu komentar, ali i ako informacije koje delimo sa svima vama mogu na bilo koji nacin da budu korisne. Veliki pozdrav!