Nikoleta Kosovac - avatarU celom svetu postoji 120 uličnih novina. U 40 zemalja. Prodaje ih više od dvesta hiljada ljudi, a čita čak šest miliona ljudi.

Ove novine nisu specifične samo po tome ko ih prodaje, već i po tome o čemu i na koji način pišu – po posebnim diskursima koje razvijaju.

Nemojte pogrešno da me shvatite, ne želim da pričam o tome kako je Liceulice, kao jedan od ovih medija, super i da je važno da ga razumete i podržavate. Vi to već ionako znate. 🙂 Ono što me je oduvek zanimalo i o čemu želim da pišem ovaj put jeste kako i na koji način drugi mediji tretiraju beskućnike, koliki je značaj medija po pitanju beskućništva, kako beskućnici sami sebe predstavljaju javnosti i kako sama javnost vidi tu pojavu.

Možete da zamislite koliko sam bila radoznala i oduševljena kada sam postala deo jedne priče koja na specifičan način prilazi ovoj temi, promišlja je i deluje drugačije nego svi ostali. Od prvog dana mi je bilo važno da se čuju priče sa margine – ali iz prvog lica jer niko to ne ume i ne može bolje od njih. Želeli smo da im damo prostor koji će zaista biti njihov, gde će moći uvek da kažu šta misle, predlože, kritikuju, pohvale, objasne – da primamo i prenosimo ulični signal što je dalje moguće.

Znate kako danas kažu „ako te nema na Fejsbuku, ne postojiš“, a ono što je nekada bilo jedino bitno je ono „ako nečega/nekoga nema u medijima, taj/to ne postoji“. Ti isti mediji mogu da predstave stvari/pojave/fenomene na najrazličitije načine, u određenim kontekstima, i tako u velikoj meri utiču na formiranje stavova šire javnosti. A šira javnost, opet, kao biračko telo utiče na to koje će teme biti politički bitne i kako će im se pristupati. Pa ukoliko želimo da rešimo neke probleme, moramo stvoriti adekvatnu atmosferu kada se govori o njima u medijima, odnosno putem istih naterati politiku da ih rešava.

Ono što je jedan od glavnih problema kada je odnos medija i beskućnika u pitanju jeste to što tekstovi i prilozi beskućnicima veoma retko daju „mogućnost glasa“, oni veoma retko imaju priliku da lično govore o svojim problemima, životima, razmišljanjima, željama ili su predstavljeni na krajnje senzacionalistički način, što je možda još gore. Često se o njima govorilo, a i dalje je takav slučaj, kao o kolektivnom akteru, kao da su svi jednaki. Vrlo često se o njima piše/govori kao „njima“, onima koji su problem, loši, lenji ili šta već, a o čitaocima/gledaocima kao „nama“ koji smo dobri, obični građani i apsolutno nemamo nikakvu odgovornost što neki ljudi žive bez krova nad glavom i osnovnih prava na dostojanstven život, stvarajući između „nas“ ogroman jaz. To veoma lako, indirektno, vodi ka stvaranju negativne slike o njima, što je odlična podloga za njihovu diskriminaciju. Naravno, da budem jasna, postoje i neki svetli primeri koji se trude da ovu sliku promene, ali procenat takvih novinskih članaka/vesti/priloga je zaista nizak.

Ono što ulične novine pokušavaju jeste to da razvijaju diskurs beskućnika kao aktivnih ljudi koji imaju svoje stavove i treba/žele da učestvuju u društvu u kome žive – ulične novine su pravo glasilo obespravljenih, onih sa margine. Svi koji stoje iza pokreta uličnih novina čvrsto veruju u snagu novinarstva da otkriva i menja i svim snagama se trude da pomognu ljudima da promene svoj život i da aktivno učestvuju u društvu u kom žive, ravnopravno.

Ono što sam brzo uočila kad sam počela da radim na Licuulice jeste činjenica da oni koji direktno rade sa beskućnicima, pre svega, na potpuno drugačiji način razmišljaju o beskućništvu, drugačije od zvanične politike, javnosti i stručnih službi. Isto tako, brzo mi je postalo jasno da nam je, bez obzira na to, ipak potrebna podrška javnosti i da, ako želimo rezultate, moramo raditi na informisanju i formiranju nama naklonjene javnosti – da se ne smemo osloniti na postojeće medije i njihov način rada, već da je bitno edukovati i jedne i druge i predstaviti ovaj fenomen iz drugačije perspektive.

I deluje da se situacija bitno menja, da smo zajedničkim naporima sa drugim organizacijama/inicijativama koje se bave ovim ili sličnim pitanjima uspeli da skrenemo pažnju javnosti na ove probleme, uspeli da razvijemo drugačiji diskurs beskućništva jer, kao što je rekao kolega iz jednih evropskih uličnih novina „ono nije pojava samo po sebi već je fenomen koji svi zajedno stvaramo upravo kroz razgovor o njemu“.

Pesma Vitomirke Trebovac objavljena u jednoj od knjiga sa Pesničenja se savršeno može iskoristiti kao ilustracija za objašnjenje zašto je diskurs beskućništva i beskućnika u mas medijima takav kakav jeste…

patnja

Ma, da.

Super je patiti.

Još je bolje

gledati neki

film

u kom

neki drugi ljudi

pate.

Nikoleta Kosovac

Nikoleta Kosovac

Nikoleta je filolog Skandinavskih jezika i književnosti. Nakon dugogodišnjeg rada u jednoj advertajzing agenciji, brojnim domaćim i stranim magazinima i radio stanicama, poželela je da radi nešto u šta zaista veruje i to pronašla u Licuulice - prvim uličnim novinama u Srbiji. Već više od dve godine se kao koordinatorka Licaulice suočava licem u lice sa brojnim izazovima koje sa sobom nose nezavisni, aktivistički medij i rad na ekonomskom i socijalnom osnaživanju naših najugroženijih sugrađana i sugrađanki.



  1. Mirjana Žikić (Reply) on Monday 21, 2012

    Pozdrav za stučno infomisanje
    Lokalne televizije i štampa NEMA PROFESIONALNE kadrove a postojeći se usavršavaju sredina i plata ih demolariše i ta energija se emituje
    CENZURA OPET POSTOJI
    Tao da se samo ugroženi ne bune

    ODABRATI HUMANIJI CILJ OBAVEŠTAVANJA
    mnogo je važno bilo koju vest a naročito vest o marginalnim grupama

    To znači da vest bude “srednjeg tona” a “JAČI TON ” dati na informaciji GDE, KAD I KAKO
    POMOĆI
    pogotovo na lokalu.

    Postoje ljudi koji hoće pomoći ali da ostanu anonimni ali ti ljudi NE ZNAJU gde i šta je potrebno.

    Postoji informacija crnja od problema
    Udarna vest o postignutom uspehu koji je na “49” mestu od 50 mogućih mesta
    Samo napred

  2. Nikoleta (Reply) on Monday 21, 2012

    draga mirjana,
    hvala na komentaru i dopuni mojim razmisljanjima. jedna od kljucnih stvari jeste upravo to nepostojanje strucnog kadra, pa samim tim onda nema ni interesovanja niti se zna sta je vazno i na cemu treba raditi. vesti se pakuju da ih je samo sto vise i da su samo sto senzacionalnije. tuzno. ali ne smemo dozvoliti da ostane tako ili da bude jos gore. moramo da se borimo protiv toga – svi zajedno. pomaci su mali, ali ih ima.

    hvala jos jednom.
    lep pozdrav,
    n.