Jasmina Tešanović - avatarOvo sam pročitala na sajtu “Ženska posla”, autorka Ljupka Simović:

U čast 17. maja

Juče, danas, sutra.. Skoro da je svejedno u koji ćemo deo istorije da zavirimo, uvek se naiđe na isto – čovek, iako zvanično jedino svesno biće na planeti, teško se suočava s različitošću bilo koje vrste.

Seksualna orijentacija posebno je pogodno polje za razvoj ljudskih strahova. Ljudi se boje da vole, boje se da žele, a naročito se plaše da idu za svojim željama. Još ako im te želje iskaču iz stereotipa i „moralnih“ vrednosti koje nam se serviraju od rođenja, borba za opstankom postaje sve teža i zapravo se pretvara u borbu za međuuništenjem, sistematskim i izvesnim.

Danas je 17. maj, svetski Dan borbe protiv homofobije. Na današnji dan 1990. godine „homoseksualnost“ je skinuta sa liste „bolesti“ Svetske zdravstvene organizacije gde je boravila mnogo duže nego što joj je tamo bilo mesto, zahvaljujući protivljenju čak i učenih ljudi.

Borba duga najmanje 22 godine zapravo tek je počela, a koliko će da traje i da li uopšte ima kraj, ostaje da vidimo. Onima koji su dovoljno zreli da shvate suštinski smisao pojma tolerancija, čestitam ovaj Dan, a ostalima želim lep i ugodan život sa svojim strahovima i frustracijama, naročito seksualnim. Nije to lako, treba razumeti.

Da Vas potsetim kako je to izgledalo 2001: moj tekst

Homofobično političko nasilje

Trebalo je da bude slavlje, prva javna demonstracija gej-lezbejskog pokreta koji proslavlja svoj internacionalni dan, na Trgu Republike na kome se odigrala cela naša demokratska istorija.
Jedino čega  smo se plašili bilo je ružno vreme. U redu, budimo iskreni, velika količina homofobije je već godinama u Srbiji, pojačana ratovima, nacionalizmom,  ali i marginalizovana svim tim muškim pitanjima,  od kojih je poslednje ekstradicija Miloševića, ključne osobe  tih muških ponašanja, uključujući bombardovanje, ubijanje, etničko čišćenje i  masovne grobnice pred našim pragom ispod naših živih tela.

Pre dva dana kad je naš bivši predsednik iznenada deportovan u Hag, njegovi obožavaoci održali su mlak miting, pod kontrolom policije, na istom tom trgu. Danas nije bilo tako: živahna, šarena i vesela grupa, od 30-50  gejova i lezbejki trebalo je da igra i peva na trgu a da posle održi konferenciju u Studentskom kulturnom centru koji je ponovo postao slobodan prostor za alternativnu politiku i kulturu.

Međutim videla sam da se ovo desilo: oko 3 po podne bila sam na trgu prilazeći gustoj gomili uglavnom mladih muškaraca obrijanih glava, razvijenih misica u tesnim majicama, pitajući se gde su ovi moji. Čula sam kamermana pored mene kako kaže: ovo će potrajati nekoliko sekundi, nema šanse da ovako nešto prođe u Srbiji. Htela sam da mu odgovorim, nema šansi, ovo je i moja Srbija, ali već sam bila na oprezu. Posle nekoliko sekundi poneo me je stampedo divlje gomile koja je trčala ka drugoj strani trga: primetila sam grupu gejova sa balonima kako idu u koloni pevajući. Potrčala sam i ja ka njima: videla sam nekoliko stotina vrištećih, vređajućih, nasilnih ljudi kako gaze nekolicinu. Policija se nije videla, tu i tamo mogao si da opaziš nekog specijalca.

Krdo je napalo malu grupu koja se razbežala na sve strane. Pratila sam nekoliko njih: sledeća scena koju sam videla je kako oni iz gomile šipkama prebijaju meni nepoznatog momka svetlo ofarbane kose.  Glava mu je krvarila, nos. Jedna moja prijateljica pokušavala je da ga odvuče nekud, oko desetak policajaca pravili su krug oko nas, ali stotina nasilnika je pokušavala da probije krug.

Bilo je mnogo novinara sa kamerama. Pomislila sam kako prisustvujem linču, potpuno sam se osetila bespomoćnom i izgubljenom. Ali je policija počela da puca u vazduh, huligani su se povukli na sekund, i već sledećeg trenutka su hrlili urlajući ” kurve, degenerici”,  prema trgu ponovo.

I bilo je tu običnih policajaca koji su samo stajali i gledali: kako su udarali devojku iz feminističke grupe koja je davala intervju, bacali jaja na bilo koga ko im je ličio na deo grupe, kako su vukli jednu devojku prolaznicu i vređali je. S dve drugarice krenula sam ka Studentskom centru: grupa mladića nas je pratila, vređajući nas i pljujući na nas, u gomili ljudi. Moja se prijateljica osvrnula rekavši im: smirite se duše.

Meni je došlo da ih ubijem. Prolaznici su komentarisali na razne načine, uglavnom šta se petljamo sa uvrnutima, treba ih sve poubijati, prljaju našu novu Srbiju. Neki su jednostavno bili uplašeni ili zbunjeni. Ali nikoga nisam čula da kaže: pustite ih, i oni su ljudi kao i mi, imaju osnovna ljudska prava.

Stigle smo u Centar, bio je zatvoren, svuda okolo je bila policija a neke žene koje su posmatrale urlale su im: pa glasali ste za demokratiju i eto vam ga sada, vi budale, ovi pošteni momci brane našu čast.

Jedan veoma ružan stariji debeo covek urlao je i znojio se, dajte mi lezbejke, hoću da ih silujem. Samo smo stajale i gledale, davale intervjue svakom ko je hteo da nas čuje: jedine reči koje su mi padale na pamet bile su: ovo je i moja Srbija, ovo je fašizam.

Tek  kada su neki huligani bili uhapšeni i razbijeni u male grupe, uspela sam da složim sliku: Milošević u Hagu, huligani frustrirani, i trenutno ne biju svoje žene i decu, sada biju sve što im ne liči na patriote. Kasnije dok smo sedeli u Ženskom centru proveravajući koliko je osoba povređeno (osam policajaca i osam civila), svi smo priznali da ovu vrstu nasilja i reakcije nismo očekivali i da se nikad ranije nije desila, bez obzira na sve strahove, i da ovo nije spontana akcija.

Dali smo mnogo intervjua, bilo je dosta ekipa ali posle nekoliko pristojnih emitovanja, zvanična verzija postala je: sukob između homoseksualaca i protivnika. Zvanična izjava šefa policije isto je glasila: sve je pod kontrolom zahvaljujući hrabroj policiji.

Pre tri dana miting je zvanično prijavljen u policiji i rečeno je da su se pojavili pamfleti desničarske organizacije koja preti nasiljem…

Ali meni to nije dovoljno objašnjenje, razumem ja daleko više od toga, iza te velike oragnizovane nasilne mase etnički superiornih patriota, osim radikalne stranke, homofobičnih organizacija, nepismenih demokrata, postoji veći problem: tiha većina, uključujući i ljude na vlasti, onoj pre i ovoj sada.

Ti bi ljudi u nekoliko reči rekli da su Srbi već pretrpeli dovoljno poniženja i nesreća samo im ova javna predstava fali. Zar nije iskopavanje albanskih tela sasvim dovoljno? I ti ljudi da bi pročistili svoje nacionalno samopoštovanje žele da nametnu religiju po školama, da kontrolišu rađanje, da uguše glasove manjina, etničkih i seksualnih.

Iako još uvek drhtim od straha, možda najvećeg koji sam doživela, zato što je bio lični a opet delovao bezlično, kao kod linča, ne želim da ni ja ni moji saputnici govorimo kao žrtve: ovo je prilika, bez obzira koliko bolna, da se progovori, da se denuncira, da se trazi pravda, imena organizatora nasilja. Otarasiti se Miloševića i iskopati mrtva tela iz masovnih grobnica nije dovoljno, moramo da se rešimo malih Miloševića koji kruže nasim gradovima i životima i da iskopamo iz naše svesti i tela svu netoleranciju i homofobiju koja se godinama taložila i zanemarivala.

Želim da stojim uspravno i da kažem, ovo je i moja Srbija, iako sam žena, marginalka, feministkinja, šta već. Želim da uzvratim onima koji koriste nasilje i mržnju,  da njih proglasim kriminalcima  i marginalcima. Zato pišem ovu poruku i svima šaljem, tražeći podršku i javnost.

Jasmina Tešanović
Beograd, 30. jun 2001.

Jasmina Tešanović

Jasmina Tešanović

Feministkinja, politička aktivistkinja (Žene u crnom, Code Pink), prevodilac, izdavač i rediteljka. Jedna je od organizatorki skupa "Drug-ca Žena", prve Feminističke konferencije u Istočnoj Evropi (Beograd, 1978.). Uz Slavicu Stojanović, deset godina je bila na čelu izdavačke kuće "Feministička 94", prve feminističke izdavačke kuće na Balkanu. Autor je "Dnevnika političkog idiota", ratnog dnevnika napisanog tokom rata na Kosovu 1999. godine, distribuiranog putem Interneta. Od tad sva svoja dela, dnevnike, priče i filmove objavljuje na blogovima i drugim Internet medijima.



  1. Jasmina Tešanović
    Jasmina Tešanović (Reply) on Monday 21, 2012

    ovo sam danas dobila na mejl
    Poštovani/a,

    velika nam je čast da Vas pozovemo na najavu Beograd Prajda 2012. godine koja će biti održana 22.maja /utorak/ u 13:00 sati Medija centru (Terazije 3, I sprat).

    Dok je u brojnim zemljama Prajd vesela karnevalska povorka kojom se slave ljubav i jednakost, u državama poput Srbije njeno održavanje predstavlja pitanje od visokog političkog značaja i najveći je test demokratije našeg društva.

    Beograd Prajd 2012 kreiran je nakon duboke analize potreba LGBT populacije u Srbiji, ali i kroz osluškivanje pulsa celokupnog društva i aktuelnih društvenih kretanja. Upravo na osnovu predloga koje su organizatori dobili od strane LGBT populacije, osoba koje ih podržavaju, ali i analizom različitih javnih diskusija, kreiran je program čiji je cilj da široj javnosti pruži mogućnost da se upozna sa egzistencijom, kulturom, potrebama i pravima koja nose prefiks LGBT.

    Na konferenciji će biti najavljeni datum i mesto održavanja Prajda, planirane aktivnosti, objavljen slogan, a biće najavljeni i gosti/gošće koji su potvrdili/le učešće.

    Na konferenciji će govoriti:

    Adorjan Kurucz, član Organizacionog odbora Beograd Prajda 2012
    Boban Stojanović, član Organizacionog odbora Beograd Prajda 2012
    Bojana Ivković, članica Organizacionog odbora Beograd Prajda 2012

  2. Mirjana Žikić (Reply) on Monday 21, 2012

    MANJE PRIČATI A VIŠE SPROODITI

    SVE ŠTO VIŠE VREMENA IMA DO PARADE VIŠE STUDIJA O TOME

    DO JUČE SU BILE ŽIGOSANE ŽENE KOJE RAĐAJU BEZ PARTNERA A DANAS ĆE IH PODRŽATI DRUŠTVO JE NATALITET JE U OPADANJU

    MOŽDA JE I OVO NEKI NOVI STRAH DA NE BI PREPOZALI I ISKAZALI SVOJE OPREDELENJE