Stefan Lazarević Piše: Stefan Lazarević

Dnevnik, 29.09.2015.

Iznervirao sam se danas zbog dve drugarice, razredne i tate.

Naime, danas sam zakasnio na čas logike. Neposredno posle mog ulaska, ušla je Ona, koja je takođe kasnila. Želeo sam da je pozdravim, a uopšte nisam bio svestan da je čas počeo. Moja drugarica iz klupe me je upozorila da za vreme časa ne smem da ustajem i da razgovaram. Zbog toga sam se mnogo uznemirio. Zamolio sam profesora da me pusti da odem do razredne, da joj kažem šta se dogodilo. Tetkice u hodniku su mi rekle da ona nije u školi. Potom sam otišao da zovem mamu, a tada je naišla još jedna drugarica, koja me je pitala zašto nisam na času.

Ispričao sam joj šta se dogodilo, a ona me je posavetovala da je u takvim situacijama dovoljno da kažem: „Ćao“, i to je sve. Onda sam se ipak vratio na čas, kad, telefon mi je zazvonio – zvala me je mama. Profesor me je pustio da se javim. Mami sam obećao da neću da pravim haos.

Drugarica iz klupe mi je objašnjavala zašto me nije pustila da ustanem i pozdravim Je, i rekla da bi se profesor sigurno naljutio ako bih se tako ponašao na njegovom času, a sigurno bi se naljutila i još neka stroga nastavnica.

Dok je ovaj čas još uvek trajao, ušla je naša razredna. Čim sam je video, odmah sam želeo da rešim ovaj problem, pošto sam nestrpljiv i sve hoću odmah. Međutim, naša razredna jednostavno nije želela ili nije mogla da me sasluša, jer je imala neki drugi posao da završi.

Pozvao sam i tatu, da mu se takođe požalim, ali ni on nije mogao da me sasluša, jer je vozio. Žao mi je što tata i razredna nisu imali razumevanja za mene odmah, ali sam bio ljut i na sebe jer nisam mogao da se kontrolišem.

Onda sam se rasplakao jer nisam znao šta da radim, pa sam ponovo pozvao mamu i ispričao o sukobu sa tatom i razrednom, a ona se malo i uplašila zbog moje nervoze. Dve drugarice iz razreda su me smirivale, pa su mi obećale da će me voditi u „Has bar“. Ja to nisam želeo, jer sam hteo da sve odmah razrešimo.

Potom sam i razrednu i celo odeljenje, plačnim glasom, molio da prenesu profesorki kod koje smo imali sledeći čas, da sam nervozan i da neću moći da prisustvujem njenom času. Tako sam otišao malo kod razredne da se smirim. Mama i razredna su mi predložile da napišem ovaj tekst i da u njemu objasnim šta se danas dogodilo.

Kad se završio ovaj čas, ja sam sa drugaricom iz klupe i Njom ponovo otišao kod razredne u želji da sve ovo razrešimo i da pokušam da se smirim. Nijedna od njih nije bila ljuta na mene, ali su mi rekle da ne bi trebalo da se bilo kome javljam za vreme časa. Obećao sam da neću, ali jednostavno ne znam kako da izdržim, a da Je ne pozdravim, pa makar i na času. Trudiću se da to više ne radim.

Kad se ovako iznerviram, tražim od roditelja da me vode negde, u šetnju ili poslastičarnicu, ponekad čak i da promenim put kojim se vraćam kući. To radim u nadi da bi me šetnja oraspoložila i smirila. Na razne načine pokušavam da se smirim, ali mi to teško ide, samo o tome pričam, i na to se osvrćem, i postaje mi sve gore i gore. Mama i tata mi kažu da, ako budem nastavio ovako da se nerviram, svi ćemo se razboleti. Zašto to pričaju ne znam, ali pošto su oni mišljenja da to ne bi bilo dobro za mene, potrudiću se da radim na tome kako da smirim napetost.

U povratku kući smo otišli da za mene i moju sestru kupimo galete, koje mnogo volim da jedem. To me je na neki način smirilo. Nadam se da sebi više neću dozvoliti ovako burne reakcije.

Dnevnik, 17.10.2015.

Današnji dan je počeo jako lepo. Naspavao sam se, bio sam raspoložen, čak smo tata i ja za vreme doručka slušali rok muziku. Probudila se moja sestra, pozdravili smo se, a onda sam se zasladio i malo surfovao po internetu. Sve bi bilo u redu da tata nije rekao da ide u grad i da mi sestra nije rekla da će čitati lektiru. Tada je nastao čitav haos.

Moja mama je na seminaru, tata je otišao, sestra učila, a ja nisam imao šta da radim. Uporno sam kukao da mi je dosadno, a sestra mi je davala razne predloge šta bih mogao da radim, međutim, meni se ništa od toga nije sviđalo, već sam hteo da pričam sa njom.

Pozvao sam mamu i sve joj ispričao. Ona mi je predložila da pozovem jednu rođaku da dođe kod mene na kafu, ili da ja odem kod nje. Obećao sam da ću razmisliti. Zamolio sam je, kad se vrati, da idemo u poslastičarnicu, a ona je rekla da će to učiniti, ukoliko ne bude umorna.

Potom sam pozvao jednu drugaricu iz razreda da je pitam da li bi htela da dođe kod mene, a ona mi je odgovorila da ide na neki rođendan. Istog trenutka sam postao još lošije volje, jer nisam znao šta da radim – svi su zauzeti, samo je meni dosadno. Rešio sam tako da odem u posetu sestri od strica, sa kojom sam se baš lepo družio, i pričao o školskim danima. To mi je malo popravilo raspoloženje. Bio sam kod nje, sve dok moja sestra nije spremila ručak.

Kad je došlo vreme za jelo, otišao sam da jedem, nakon čega sam malo zasvirao na klavijaturama, neke lepe i stare rok pesme. A onda mi je ponovo postalo dosadno.

Bilo kako bilo, ja bih stvarno želeo da nađem način da se ne nerviram, ili da mi ne bude dosadno. Želeo bih da promenim burne reakcije, ali to jednostavno ne umem, to je jače od mene, pa mi nerviranje i plakanje mnogo lakše ide nego bilo šta drugo.

Ipak, nadam se da će sve biti u redu.

Dnevnik, 28.10.2015.

Ceo ovaj dan mi je bio malerozan, jer sam bio napet zbog više stvari istovremeno, ali svakako jedan od najznačajnijih momenata je bio taj što sam imao pismeni iz matematike.

Nastavu sredom imam tek od četiri, jer nemam prva tri časa. Ali uvek volim da stignem za vreme velikog odmora da bih video Nju. Međutim, kad je tata izašao da istera auto iz garaže, nije mogao to da uradi jer su se ispred vrata naše garaže nalazila kola mog strica koja su se pokvarila. Vreme je prolazilo, ja sam bio nestrpljiv da što pre krenemo, ali su se tata, stric i brat od strica mučili kako da pomere ta kola.

Jedva smo krenuli i nismo stigli na odmor kao što sam planirao i želeo. Kad smo stigli do škole, trčao sam do semafora jer je bilo zeleno svetlo. Međutim, kad sam stigao do pešačkog prelaza, pojavilo se crveno, i šta ću – morao sam strpljivo da čekam da se promeni svetlo. Otišao sam da Je vidim, ali sam jedva uspeo, jer Ona sredom ima drugačiji raspored od mog, a i jedna drugarica je želela da nešto nasamo priča sa njom.

Istog momenta sam postao loše volje, jer mi se sve skupilo – i problem sa autom, i kašnjenje i trema pred pismeni, koji je trebalo da bude na šestom času. Zamolio sam nastavnicu kod koje smo imali čas da odem do toaleta jer sam bio sve nervozniji. Morao sam da prođem kroz biblioteku. Tamo sam sreo dve drugarice iz drugog odeljenja koje su mi kazale da pozovem jednu drugaricu iz mog razreda.

Vratio sam se na čas gde su dve drugarice držale predavanje o našem velikom naučniku Nikoli Tesli, a ja sam pozvao K. i kazao joj da je traže. Drugarice koje su imale prezentaciju su mi kazale da ćutim. Tad sam se baš uvredio, jer mi nije bila namera da ih ometam, već sam samo hteo da prenesem poruku.

I onda sam se malo dosađivao, a malo brinuo zbog pismenog iz matematike, jer sam se plašio da ne dobijem keca.

Kad se završio čas, drugarici, sa kojom sedim, požalio sam se da mi je matematika teška, a ona mi je kazala kako stalno pričam da bih voleo da idem na fakultet, a tamo je mnogo teže nego u srednjoj školi.

Došao je profesor i podelio nam zadatke. Učinilo mi se kako je lako, pogotovo što sam sa tatom ove zadatke mnogo vežbao, ali kad sam počeo da radim, zadaci su mi bili baš teški. To me je još više iznerviralo. Mučio sam se, pokušavao, a onda je naišla naša razredna koju sam zamolio da mi pomogne, ali je ona rekla: „Tvoja razredna je jedva imala četvorku iz matematike“. Na kraju sam jedva uradio pismeni.

Posle smo imali fizičko. Nastavnik je pokušao da organizuje neku aktivnost u koju bih se i ja uključio, međutim, drugarica koju je odredio da bude u timu sa mnom nije htela, i ja sam ostao usamljen.

Kad se čas završio, otišao sam kod razredne da joj se požalim. Skoro sam i zaplakao. Popričao sam malo i otišao kući.

Sve u svemu, ovaj dan ću pamtiti kao jedan od najgorih, i ne bih voleo da mi se ovako nešto dešava. A iz matematike sam dobio dvojku.

Dnevnik, 16.11.2015.

Bio je lep sunčan dan. Spremio sam se i otišao u školu. Dočekao sam svoje drugare ispred kabineta u kojem imamo poslovno-administrativnu obuku. Čekali smo profesorku koja predaje ovaj predmet. Čekali smo je dugo.

Zbog ovoga sam se osećao napeto i otišao sam do razredne da saznam šta se dešava. Ustanovila je da je nastavnica odsutna zbog slave. Kad sam ovo čuo, samo što nisam pao u nesvest, jer nastavu iz ovog predmeta imamo u bloku, pet časova za redom.

Nisam znao kako da provedem tih pet časova. Razredna je predložila da idem u biblioteku, a ja sam u jednom trenutku video drugove kako idu napolje, pa smo se razredna i ja dogovorili da zajedno sa njima idem da prošetam. Bio sam uznemiren što nemamo časove, i što mi niko na vreme nije javio, pa sam pozvao mamu i tatu, da im predložim da idem posle škole negde, kako bih se oraspoložio.

Posle sam otišao do direktora škole, u želji da ga pitam da li je slobodan da priča sa mnom, ali mi je rekao da je zauzet. Nisam želeo da mu smetam, pozdravio sam se sa njim, i otišao.

Rešio sam da sa nekim drugovima i drugaricama iz razreda odem u kafić, pa sam pozajmio pare od razredne, pošto nisam imao dovoljno svojih, ne bih li kupio čaj. U kafiću sam spustio glavu na sto, jer sam bio mnogo umoran i nervozan što nismo imali časove. Prišao mi je radnik u kafiću i upozorio me je da prema pravilima kafića treba pristojno da sedim. To što sam pokušao da zaspim u kafiću, nisam uradio da bih kršio njihova pravila, već zato što, kad sam mnogo nervozan, ponekad pokušam da zaspim da bih se smirio.

Pio sam čaj i malo popričao sa jednom drugaricom.   Potom smo ona i ja otišli zajedno do biblioteke. Prokomentarisala je da sam za ove dve godine, koliko se družimo, postao kulturan i lepo vaspitan dečko. To mi je prijalo da čujem.

Ona se potom vratila u kafić, a ja sam ostao u biblioteci. Tamo sam malo čitao, a malo pričao sa bibliotekarkom koja me je pitala da li imam neki problem, na šta sam joj rekao da imam autizam.

Kad smo završili sa časovima, tata me je kao i obično čekao ispred škole. Dogovorili smo se da se ipak vratim kući autobusom. To mi je prijalo i malo me oraspoložilo.

Sve u svemu, ovaj dan mi nije baš bio lep, upravo zato što smo gubili te časove, ali sam se kako-tako snašao.

***

Ime i prezime: Stefan Lazarević

Godina rođenja: 05.04.1996.
Mesto rođenja: Beograd
Mesto stanovanja: Kaluđerica
Obrazovanje: 2004-2012. OŠ „Ivan Goran Kovačić“, 2012-2016. Druga ekonomska škola

Moja interesovanja: Član hora Druge ekonomske škole i Vršnjačke mreže podrške inkluzivnom obrazovanju. Učesnik više regionalnih i jednog nacionalnog sastanka Mreže podrške inkluzivnom obrazovanju. Vodio sam deo programa povodom proslave 75 godina Druge ekonomske škole. Sviram klavijature u amaterskom rok bendu.

 

IZI VelikiMali

IZI VelikiMali

Od osnivanja 12. aprila 2000. godine, Inicijativa za inkluziju VelikiMali radi na promociji i zaštiti prava dece sa smetnjama u razvoju u skladu sa Konvencijom o pravima deteta. Oblasti na koje je fokusiran naš rad: pravo dece sa smetnjama u razvoju na kvalitetno obrazovanje; pravo na život u porodici (prevencija institucionalizacije); razvijanje i promovisanje socijalnog modela u pružanju podrške deci sa smetnjama u razvoju i osobama sa invaliditetom



  1. Knjigoljupka (Reply) on Sunday 7, 2016

    Ponekada je teško kontrolisati emocije, posebno u tinejdžerskim godinama. Svima se dešava da imaju loš dan. Nažalost, takav dan si ti danas imao. Mislim da, iako si pomalo burno reagovao, si shvatio da to i nije toliko dobro i da si se iskreno trudio da preokreneš situaciju, što je uvek bitno. Lepo je videti da ima mnogo ljudi koji su tu za tebe i koji se trude da ti ulepšaju dan. Naravno, ne možemo, ma koliko želeli, da se automatski oraspoložimo, ali razgovor i dobri prijatelji uvek pomažu. Bitno je da znaš da je ljudima stalo do tebe i da žele da ti pomognu. Drago mi je što ti se dan ipak lepo završio i nadam se da će ti svaki dan biti podjednako lep kao i poslednji trenuci tog dana.

  2. Petar (Reply) on Sunday 7, 2016

    Odličan tekst! Čitajući Stefanov blog mnogo sam naučio.
    Svaka čast Stefane što imaš hrabrosti da svoje emocije i razmišljanja podeliš sa nama i baš ti opišeš ono što nam se svima dešava i što osećamo, i to mnogo puta u životu, svakodnevno (samo svako od nas to manifestuje na drugi, prikriveni, način).
    I ne želimo, ne smemo, i nemamo hrabrosti – da priznamo.