Tekst je napisan iz perspektive motoričkog hendikepa, i izražava lične stavove, a ne stavove svih osoba sa hendikepom. Naravno, svako ima slobodu da se u njemu pronađe.

Sve je tu, a ipak nije

lana_001Oduvek su mi izuzetno važne bile pozorišne predstave, izložbe, koncerti i druga kulturna dešavanja. Odrasla sam u mestu gde mesta za razrastanje u tom smislu nije bilo. Grad je suviše mali da bi u njemu gostovala neka važna izložba, pozorišne predstave su bile više amaterske, koncerti klasične muzike – nezamislivi. Ako biste pronašli rok svirku u takvom okruženju, to je bila čista sreća, a da ne govorim o nečemu ozbiljnijem kad je o kulturnim dešavanjima reč.

Po dolasku u Beograd na studije imala sam prilike da budem okružena kulturnim dešavanjima, jer ovde se svakog dana nešto na tom polju dešava. Prisustvovala sam ostvarenju svog sna, svakog dana sam prolazila pored Narodnog muzeja i Narodnog pozorišta. Sve je bilo tu, na dohvat ruke. A ipak, ni u jednu od tih zgrada nisam ušla pune dve godine (da ne računamo to što je Narodni muzej tada, kao i sada bio zatvoren). Nijedno kulturno dešavanje nisam samostalno posetila. Zašto?

Zato što sam bila student sa hendikepom. Tek sam naučila da hodam pomoću štaka, bojala sam se zvukova saobraćaja, otvorenog prostora, nisam znala gde su moje granice, ni koliko mogu. Išla sam na fakultet organizovanim prevozom. Te prve dve godine studija, ja sam samo čitala, i uglavnom, okupljala ljude na sedeljkama u sobi studentskog doma. Ako je bilo nekih kulturnih dešavanja išla sam sa nekim od prijatelja. I, upravo tu počinje priča o kulturi, koju, kada imate hendikep, teže možete dosegnuti.

Zašto su kulturna dešavanja tako malo dostupna osobama sa hendikepom?

Da, imamo internet, live streaming, youtube, sve je dostupno na društvenim mrežama. Možete virtuelno obići najveće svetske muzeje, može vam prijatelj nešto fotografisati pa poslati i odavde iz naše lepe Srbije, sa neke izložbe.Ako imate računar i internet, hendikep vam uopšte nije preprekaMožete svašta da pretražite i saznate, samo veoma retko imate priliku da zapravo odete, vidite i osetite sve to – uživo.

lana_002Preko interneta možete da nazrete širinu koju ima svet, da zaronite u tu dubinu dešavanja, da pratite ovo i ono, da znate gde ima dobra predstava, da pogledate odličan film skinut sa torenta. U tome se ne razlikujete od osobe bez hendikepa koja uživa u kulturnim dešavanjima. Razlika se oseti onda kada poželite da izađete napolje i posetite nešto od toga uživo i to – samostalno.

Dakle, kulturna dešavanja osobama sa hendikepom jesu dostupna, ali na redukovan način.

Pravo na kulturno obrazovanje sam nazivala i nazivam jednim od osnovnih ljudskih prava. Naravno, ne uživa svako u koncertu klasične muzike, ili u predstavi ili u izložbi, i ne treba tako da bude, lepo je što smo svi različiti. 🙂

Ipak, posećivanje filmskih projekcija, predstava i izložbi, za nekoga ko to zaista voli celim svojim bićem, rekla bih, ravno je udisanju vazduha. Dakle, i za mene lično, pravo na kulturu ravno je pravu da intelektualno dišem, jednako me bole pluća kada toga nema, i jednako mi je teško da opstanem prihvatajući redukciju koju nosi neprilagođenost svih tih dešavanja i institucija osobama sa hendikepom. Neko domišljat bi sada rekao da se u to može ubrojati činjenica da prosečna osoba, sa i bez hendikepa, najčešće nema para da poseti neku predstavu. Pa, šta da vam kažem, kad imate hendikep, to je samo još jedna stvar na listi prepreka, i nije najbitnija.

Novac ćete naći, i to znate, mada uglavnom ne znate kako jer ga kao student sa hendikepom najčešće trošite na ekstra troškove (poput plaćanja taksija). Glavno pitanje je kako ćete otići na tu predstavu/ izložbu/ koncert, dakle, kako ćete fizički preći od mesta gde ste sada, u svojoj sobi na primer, do stolice u dvorani pozorišta. Nije jedostavno.

Narodno pozorište

„Bahantkinje“ kao okidač

Sećam se da sam na drugoj godini studija, čitavo to vreme, dakle okruglo godinu dana posvetila rešavanju pitanja odlaska na neku predstavu u Narodnom pozorištu. Tada je to bilo ravno nekakvoj ozbiljnoj, tajnoj, dubokoj i zamršenoj operaciji jer sama nisam mogla da odem, a ljudi sa kojima sam se družila nisu shvatali koliko mi je zapravo važno da tako nešto osetim.

b_001Jer, gledanje predstave je neka vrsta neverovatnog kulturnog, emocionalnog, duhovnog, egzistencijalnog uzdizanja. Osećate kako se razgranavate, kako postojite u tom trenutku, kako se svet rastvara i postaje proziran, kristalno jasan. Osećate neopisivo čisto zadovoljstvo jer ste na neki način, produženi deo jednog umetničkog dela, živog, koje se upravo sada, na sceni pred vama odigrava.

Prva godina studija bila je navikavanje na Beograd, na fakultet, na obaveze, stres oko polaganja ispita. Druga godina je zato bila neka vrsta inicijacije, saznanja da ako budem nastavila da čekam nekog da krene sa mnom u pozorište nikad i neću otići. Ljude oko mene naprosto nije bilo dovoljno briga, jer to je bilo nešto što je njima dostupno, i nisu shvatali perspektivu uskraćenosti iz koje ja to gledam. Bojala sam se da sama putujem gradskim prevozom, bojala sam se otovrenog prostora, i to ne obično, već onako kako biste se bojali, recimo, giljotine, dakle smrtno, ali se negde morao napraviti rez. Kontempliranje o uskraćenosti, strahu, nepravdi i pravu na kulturu, presekla sam tek na početku treće godine studija.

Prosto sam, naizgled lako, tokom jednog popodneva ustala, obukla se, i otišla na predstavu koju sam čitavu godinu želela da gledam jer sam to delo čitala na fakultetu – Euripidove „Bahantkinje“. To je bio moj okidač, momenat kad sam rekla – dosta je, idemo!

b_002Izvođenje te predstave je verovatno jedno od onih koje ću pamtiti čitav život. Sećam se da sam malo zakasnila, zbog čekanja autobusa, i gužve u saobraćaju. I kad sam napokon utrčala u hol, i pitala ima li još mesta i nije li prekasno da uđem, čovek koji prodaje karte se onako od srca nasmejao i rekao kao da baš mene čeka sve vreme:

„Pa gde si ti do sad? Možeš da uđeš, počelo je ali nije odavno, hajde, slobodno.“ I otpratio me do dvorane.

Sreća koju sam osećala, ona suštinska, iskonska sreća što se nalazim tu, posle toliko vremena, posle toliko želje, posle toliko čiste patnje jer mi je nešto tako osnovno nedostupno, nešto tako elementarno, tako neophodno tako dugo bilo uskraćeno, ta sreća neuporediva je sa bilo čim drugim u mom životu.Otišla sam na predstavu, i to sama. Gledala sam je kao dete u prodavnici igračaka, širom otovrenih očiju, začuđena pred lepotom živog igranja, pred ostvarenjem jedne tako dugo i temeljito taložene želje. Disala sam tu predstavu punim plućima, prateći uzdahe publike u scenama za koje sam znala da slede, jer sam tragediju već pročitala. Živela sam „Bahantkinje“ u tom momentu. Postojala sam samo kao biće gladno kulturnog rastenja. Postojala sam kao neko ko beskrajno uživa u umetnosti, i ko baš u tom trenutku, prvi put ima priliku za to.

Nije nam dosta, i ima nas!

Ova predstava je zato bila okidač za veliku samostalnost koja je došla kasnije, za konačno približavanje kulturnim dešavanjima. Ipak, daleko smo od ravnopravnog i pristupačnog. Veoma retko mogu da odem na neku izložbu sama, jer nikada ne mogu da predvidim sve arhitektonske prepreke kojih ima suviše, i koje odasvud iskaču. Ipak, kada ste gladni nečega poput izvođenja predstave, neopipljivog ali zaista preko potrebnog, pristajete da to dobijete u malim zalogajima.

Naprosto naučite da uživate u tome što dobijate, ne prestajući da proširujete granice i tražite još. Nije lako. Ume da bude deprimirajuće kada shvatite koliko zapravo u svim tim institucijama kulture ima stepenika, na primer. Ali nekako progutate, pregurate, i podsetite se da iako ste do tog svog mesta u pozorištu stigli posle niza komplikovanih čvorova i najrazličitijih prepreka, vi ste ipak, sada tu, uživate u svom trenutku savršenstva i to je najvažnije.

I danas, kada posećujem neko kulturno dešavanje mislim o svima onima koji to ne mogu, ne zato jer ne žele već jer im prostor i društvo nije dalo priliku za to. Jer nema pristupačnih toaleta, rampi, jer nema organizovanog prevoza ako želite na predstavu. Kome to, pobogu treba, pa dosta vam je što vas bar do fakulteta voze?! Pa, nije nam dosta. Jer osim fakulteta i drugih obaveza, želimo i da se neformalno obrazujemo, to je jednako važno, i za to je potreban organizovan prevoz.


12670087_1125664110786610_2219040888798381343_nTa vrsta neformalnog kulturnog obrazovanja, da tako kažem, je jedan način disanja, jedan specifičan način postojanja. I apsolutno svako ima pravo na to.
Zato i pišem o ovome, jer velike promene istina, idu sporo, ali je bitno da ih neko pokrene,makar za početak, samo govoreći o njima.

Zadovoljstvo koje posećivanje nekog kulturnog dešavanja izaziva nateraće vas da bar privremeno zaboravite na sve prepreke kojima ste okruženi, i na hendikep od kog zna da vam bude malo muka s vremena na vreme.

Dakle, ako imate hendikep, a možete sami da stignete do, recimo, pozorišta na bilo koji način, odvažite se, krenite. Koristite sve moguće načine i podršku do koje možete da dođete.

 Setite se da je pravo na posećivanje kulturnog dešavanja jedno od osnovnih ljudskih prava. Gurajte glavom o zid. Pronađite svoj okidač. Rizikujte. Ako niko ne želi sa vama, idite sami. Nije glupo otići sam u pozorište, glupo je ne otići ako postoji ma i mrva mogućnosti za to.

Nemojte da čekate da se ustanove kulture prilagode u potpunosti osobama sa hendikepom, potrajaće. 🙂

I, da znate, niste sami, ima nas još. Poslušajte Gobline za kraj. 🙂

 

Lana Nikolić

Lana Nikolić

Milanka (Lana) Nikolić, rođena 28. septembra 1991. godine u Prokuplju. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, odsek Opšta književnost i teorija književnosti. Završila je master studije Filološkog fakulteta na profilu Jezik, književnost, kultura, a trenutno je na istom fakultetu, na doktorskim studijama. Svakog dana je na Radio Beogradu 202 gde uči kako da postane radio novinarka. Voli radio, poeziju i filozofiju. Sve radove potpisuje imenom Lana Nikolić.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?