Dražen Zacero: Deca kao socijalno isključena populacijaHajde da pričamo o pravu dece na učešće tj participaciju, povodom razgovora koje sam vodio sa decom na teme iz oblasti socijalne zaštite za vreme Dečje nedelje i potom za vreme Nedelje parlamentarizma.

Naime, uočio sam rast svesti dece o participaciji, i shodno tome rastuće otpore odraslih koje to dečje pravo izaziva usled neznanja.

Recimo kod odlučivanja o učeničkim ekskurzijama, ogromne su razlike od škole do škole o mehanizmu odlučivanja. Svemu tome je doprinela praznina u uređivanju ove oblasti ili nepoštovanje zakona tj. postojanje polja diskrecionog odlučivanja gde im nije mesto.

Iako sa zadatkom da istražim stavove dece u sferi preplitanja socijalne zaštite, socijalnog uključivanja i obrazovanja, u maniru Duška Radovića koji se deci obraća sa „Poštovana deco“, pošao sam od toga da pre svega i prvo decu pitam za njih same, prosto, kako su.

Naravno da u početku niko nije pominjao socijalne teme, kao osetljivije, nego se krenulo sa razgovorima o tome kako vide svoj parlament, koliko misle da parlament može da napravi promenu i utiče u školskom životu, šta vide kao podsticaje i prepreke u uspešnom funkcionisanju učeničkog parlamenta.

Dražen Zacero: Deca kao socijalno isključena populacijaRekao sam im da ako oni sami nemaju zajedničko razumevanje uloge učeničkog parlamenta i konsenzus o tome koliko i šta učenički parlament može, ne mogu očekivati da impresioniraju druge. I još jedan korak unazad, da zajedno preispitaju svoje motive tj. očekivanja koja su imali od učeničkog parlamenta kada su se kandidovali ili bili kandidovani. Često učenički parlamenti budu nefunkcionalni usled neostvarenih očekivanja ili nevezanih motiva za ulogu đačkog parlamenta koja je predviđena zakonom. I na kraju, dodao sam: “Okej, mrzi me nastavnik, ali hajde da vidim šta ja činim, a šta mogu da uradim računajući u jednačinu i to da me mrzi nastavnik”.

Bez informacije nema ni participacije, te obrazovni sistem ali i roditelji treba da promisle koliko su zaista informisali decu o ovom instrumentu participacije. Često odrasli koji rade sa decom i mladima kažu im:  evo sad imate mogućnosti, šte ćete uraditi? A poenta je da moraju prvo da budu dobro informisani i naučeni aktivizmu i participaciji, ne tek tako „s neba pa u rebra“ i onda naravno da niko ko nije navikao ne može odmah da produkuje nešto kreativnije od žurke za prikupljanje pomoći.

Kada čujemo koliko često direktori, pedagoško-psihološka služba i pojedini nastavnici i roditelji ometaju participaciju dece, kako možemo negovati solidarnost, osećaj pripadnosti zajednici kao preduslove socijalnog uključivanja i akcija solidarnosti? Naravno, učenički parlament ima i dimenziju negovanja demokratije, demokratičnosti itd. gde potom nećemo imati problem sa izlaznošću na izborima, apatičnosti građana za uključivanje u javne politike i td.

Stav je Prijatelja dece Srbije, autora ovih redova, ali i prakse, da se participacija treba negovati i da se sa decom mora razgovarati, jer su ponekad ona zapravo socijalno isključena samom činjenicom da su deca.

Kao da taj deo života u Srbiji deca treba da provedu čekajuči da odrastu. Deca treba da se igraju i treba da uče, ali treba i da biraju koje će boje biti njihova sveska, da biraju – ako ne po ceni a onda po boji – svoju odeću. Tako se uče da se nešto pitaju, a samim tim i da budu odgovorna.

Obrnuo bih često izgovorenu rečenicu „Deca imaju sva prava, a šta je sa obavezama!?“ u „Obavezno da učestvuju u donošenju odluka koje ih se tiču, u skladu sa svojim razvojnim mogućnostima, pa će i prava odgovornije da koriste“. Sve se plašim za odrasle da ne umeju bolje da zaštite svoja prava od dece. Ako moram da biram, uvek biram da zaštitim slabijeg. Vanzemaljci da nas prisluškuju, pomislili bi da ovde deca terorišu odrasle i svakodnevno tuku nastavnike.

Skoro sam čak na skupštini Mreže organizacija za decu Srbije čuo od pojedinih članica kako treba stati na put deci nasilnicima, maloletnim delinkventima i kako čertnaestogodišnjaci terorišu nastavnike itd. Sreća pa se ogromna većina usprotivila istakavši da treba da kreiramo podsticjno okruženje za decu, a ne da smišljamo mere kažnjavanja i zaštite od dece. Pozitivna akcija je najbolji lek – prevencija, a ne intervencija. Ne postoji zlo dete-monstrum, postoji samo sredina koja ga je takvog načinila, svi se rađamo ako ne dobri, a ono makar neutralni.

U toku je kampanja „Stari nisu stvari“ Fonda B92, ali se slobodno može reći da i „Deca nisu pereca“, deca žive sada i ovde, sa nama i ne zaslužuju da im oduzimamo deo prava i smatramo ih nižom rasom, samo zato što su niži rastom.

Pogledajte samo pop kulturu koliko se podsmeva tinejdžerima, što ni malo nije u redu, i tinejdžeri su ljudi i mogu da budu zreliji i pametniji od mnogih odraslih i od velike pomoći društvu, komšinici, mami, starijem bratu itd. ako im samo dopustimo ili priznamo ono što već čine da ovaj svet bude lakši za život.

Budući da ne čine glasačko telo, deci niko nije odgovoran u značenju anglosaksonskog pojma „accountable“, nego se ide na to „Deca su naše blago, pa ko ne bi decu zaštitio“ itd.

Usudio bih se reći da su deca naizgled prva za iskrcavanje sa broda koji tone, ali u stvarnosti poslednja i najnezašttićenija.

Da se vratim na decu koja se ističu volonterskim doprinosom zajednici i izuzetnim ostvarenjima na takmičenjima i u učenju – ni ta deca ne prođu najbolje. Nastavnici se niskim platama ne ohrabruju da rade dodatno sa talentovanom decom, ko prijavi da je pročitao Rat i mir, bude još i zlostavljan od strane vršnjaka, toliko se ceni obrazovanje.

Dražen Zacero: Deca kao socijalno isključena populacijaKad smo ovde, treba preispitati pojam „darovito dete“ i „talentovano dete“: meni je to nekako ne-etično, kao da implicira da su neka deca bolja od druge, a deci treba znati prići na način da se uvidi šta su čije snage i slabosti umesto ređati ih po vertikali akademskog uspeha i uzdržavanja od ispoljavanja slobodne volje.

I na kraju, da diskusiju o socijalnoj isključenosti dece završimo u pozitivnom svetlu, da pohvalimo decu i mlade samim tim što su deca i mladi, jer ko najviše volontira ako ne deca i mladi? Volonterizam čini značajan postotak bruto društvenog proizvoda planete. Deca (podsećam, do 18 godina) participiraju, mi im to negiramo ili ih čak ometamo u tome. I to bez razloga i na našu štetu. Tako da, makar iz jednog malog ugla – hvala deco!


Fotografije: uz dozvolu udruženja Prijatelji dece Srbije, sa njihovih aktivnosti sa decom. Neke fotografije su zamagljene iz bezbednosnih razloga.    http://www.prijatelji-dece-srbije.com/  

*Čast svim fenomenalnim nastavnicima i direktorima/kama koji razumeju decu, trude se toliko da nema tih para koji bi im to platili, podržavaju rad učeničkih parlamenata i aktivizam dece i mladih.

 

Dražen Zacero

Dražen Zacero

Odrastao na selu, živi u gradu. Sa 12 godina odlučio je da bude aviomehaničar i pravnik, čudna kombinacija ali kada ste dete, sve može. Jedno se desilo, a drugo samo što nije, jer je apsolvent Pravnog fakulteta u Beogradu. U međuvremenu počeo da se bavi socijalnim inovacijama a naročito ih voli tamo gde ih nema tj. da menja naizgled nepromenjive sisteme i to na načine na koje nikome do sada nije palo na um. Interesovanja: transformativno liderstvo, istorija, pravne nauke, socijalna politika, socijalna zaštita, inovacije, prevencija nasilja, razvoj i upravljanje projektima, socijalni uticaj.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?