ObstaclesJedna od najupornijih prepreka na putu stvaranja inkluzivnog društva oduvek je bila ljudska svest. I danas predrasude često predstavljaju neprobojni zid na koji naletite, a ponekad i više puta dobro udarite da biste došli do svog cilja.

Pođimo od sebe. Podizanje svesti o osobama sa invaliditetom i našim pravima, potrebama, mogućnostima, kvalitetima, teško može imati željenog efekta ako je nivo svesti nas samih nizak. Mi smo ti koji svojim postupcima, zalaganjem, obrazovanjem, radom na sebi, uspesima na bilo kom planu treba da pružamo primer drugima i menjamo sliku koja je u javnosti formirana.

Istina, mediji imaju jak uticaj na naše sumnje i verovanja, na naše razgovore, ponašanje, pa čak i identitet. Ljudi žive brzo, a zbog finansijskih, bračnih, porodičnih, svetskih i raznih drugih kriza bez razmišljanja prihvataju ono što im je servirano i sve manje imaju vremena da čitaju između redova. Predstave o “humanim” ne-invalidima koji pomažu nemoćnim, ali hrabrim “invalidima”, kao i slike osoba sa invaliditetom na kojima su zumirana ortopedska pomagala i njihova smrknuta i zabrinuta lica, još uvek najlakše pronalaze put do javnosti. Neki novinari to koriste zbog senzacionalizma, neki iz najbolje namere, ali dešava se i da odgovornost za ovakve slike leži kod onih osoba sa invaliditetom koji sebe vide kao nemoćne pacijente, umesto kao građane koji imaju svoja prava jednako kao i svi ljudi.

Convention on Rights of PwDPonekad se čini da se vrtimo u začaranom krugu, delujemo sami sebi kao pokvarena ploča od stalnog ponavljanja jednog te istog, ali je osećaj kad vidite ili još bolje osetite pomak zaista dobar. Pre desetak godina bilo je sasvim uobičajeno da vas, kada pozovete određenu redakciju, odmah prebace na kolege iz zdravstvene rubrike, bez obzira da li je u pitanju poziv na izložbu slika, projekat koji se bavi inkluzivnim obrazovanjem, zapošljavanjem ili arhitektonskim barijerama. Danas, pre svega zahvaljujući pokretu osoba sa invaliditetom, kao i vrednim i upornim pojedincima sa invaliditetom, o osobama sa invaliditetom pišu i priloge prave novinari koji se bave kulturom, obrazovanjem, pravima, socijalnim pitanjima…

Postojanje kvalitetnih časopisa i emisija koji se bave isključivo problematikom invalidnosti je značajno i neophodno, ali, da bismo izbegli zatvaranje u okviru granica “medijskog geta” i uticali na svest što šire javnosti, izazov je privući interesovanje masovnih medija glavnog toka. Zato je toliko važno dobro poznavati funkcionisanje medija i akcenat staviti na kvalitet, pre nego na kvantitet medijske pokrivenosti.

Danas se više nego ranije, mada ipak još uvek ne u dovoljnoj meri, ovoj temi daje prostor u informativnim programima i ostalim emisijama namenjenim širokom auditorijumu, kao i u štampi. Jezik koji se koristi i način predstavljanja osoba sa invaliditetom variraju i, nažalost, još uvek zavise od samog novinara, urednika, kao i uredničke politike konkretne kuće. Dobro je uvek tražiti tekst na autorizaciju, mada je pitanje da li će vam to baš svako omogućiti. Dešava se i da originalan tekst bude odličan, ali da ga onda neki veb portal, na primer, preuzme u celini, doda svoj senzacionalistički naslov i pokvari ceo utisak. To jeste jedan od nedostataka, ali je činjenica i da Internet pruža neslućene komunikacione mogućnosti, naročito ako se pametno i mudro koristi.

Važno je koristiti prednosti vremena u kome živimo i stalno imati na umu da je podizanje svesti u pravom smislu te reči – proces – dugotrajan, čak i beskonačan, koji zahteva upornost, kreativnost, strpljenje, mudrost i motivaciju pre svega nas samih, a zatim i svih ostalih strana i šire javnosti. Iza jednominutnog priloga u vestima u kome se vide ponosni predsednik opštine i direktor škole sa svojim učenikom sa telesnim invaliditetom, kako se smeše pored napravljene rampe na ulazu u školu, najčeše se kriju meseci, čak i godine, istrajnog, svakodnevnog rada na podizanju svesti istog tog predsednika opštine, direktora, kao i profesora, učenika, roditelja, majstora i cele zajednice. Ureže se u sećanje i kako su neki komentarisali da bi mnogo lepše bilo postaviti žardinjere na tom mestu umesto rampe i sve kroz šta ste prošli, ali je rampa napravljena.

Car_blocking_ramp_Međutim, misija se tu ne završava. Iskustvo govori da je moguće da rampa posle izvesnog vremena bude uklonjena, da ispred nje osvane parkiran auto ili da vrata na ulazu gde se ona nalazi budu zaključana.

Da bi do takvih situacija dolazilo što ređe, potrebno je pričati, pričati, pričati i to ljudima raznih godina, profila, nivoa obrazovanja, interesovanja. Visoko brazovanje ili akademska titula ne garantuje visok nivo svesti o osobama sa invaliditetom. Svojevremeno je doktor u Urgentnom centru pitanja o mom zdravlju uporno postavljao mojoj majci, iako sam ja bila savršeno sposobna da sama odgovaram, zamenica direktora čuvene beogradske gimnazije je odbila da kolegama i meni omogući da održimo predavanje o ljudskim pravima osoba sa invaliditetom u sali za fizičko (pošto je to bila jedina pristupačna prostorija u školi), uz pitanje: “Kakve veze ima fizičko sa ljudskim pravima?”, a koleginica na fakultetu je pitala koleginicu koja je sedela pored mene da li sme da me pomeri da bi mogla da prođe.

I danas ponegde odbijaju da ugrade lift ili naprave rampu, a nije neobično ni da je naprave tako da bude strma i neupotrebljiva, neki su ubeđeni da osobe sa invaliditetom iz kuće treba da izlaze jedino kad idu kod lekara, da treba da se školuju isključivo u specijalnim školama i da nisu radno sposobne, da nemaju potrebe za zabavom ili kulturom, pojedini vozači odbijaju da prime u gradski prevoz korisnika kolica ili slepu osobu sa psom vodičem, negativci u romanima i filmovima često imaju invaliditet ili su skrajnuti na neko izolovano mesto, a izrazi kao što su “posebne potrebe” ili “prikovani za kolica” i dalje su u upotrebi, iako niko ne zna da objasni koje to potrebe ima osoba sa invaliditetom, a da nisu svojstvene ljudskom biću.

Svi imamo predrasude. I to je ljudski. Rađaju se iz neznanja, neinformisanosti, straha od nepoznatog. Teška srca priznajem da sam se trgla kada sam prvi put pozvala Internet provajdera zbog tehničkih problema, a ženski glas mi rekao: “Izvolite. Kako mogu da Vam pomognem?”. Mislila sam da se javila devojka koja radi na centrali i da treba da moj poziv prosledi kolegi. Uhvatim sebe i da se mahinalno zagledam kada vidim da žena vozi tramvaj i da se divim bračnim parovima u kojima kućne poslove ravnopravno obavljaju i muž i žena. Na početku svog angažovanja u pokretu osoba sa invaliditetom, silno sam se razočarala kada je jedna od novinarki koja je u svojoj emisiji delovala izuzetno kulturno i ljubazno, u službenom telefonskom razgovoru pokazala da je sve samo ne takva, a onda sam se prijatno iznenadila kada sam u neformalnom kontaktu sa našim poznatim glumcima videla da su vrlo komunikativni i neposredni. Otkud ti stereotipi o podeli na muško-ženske poslove ili o uobraženim zvezdama? Verovatno su se formirali i urezali na osnovu nečega što sam nekada negde pročitala, gledala, slušala. Na to niko nije imun.

PrejudiceVažno je da ne budemo robovi predrasuda i stereotipa. Niko se nije naučen rodio. Na podizanju svesti i edukaciji treba raditi konstantno i na razne načine. Na svest ljudi oko nas ne utičemo samo kroz formalne događaje o “velikim” temama ili kroz medijske kampanje, već i kroz kulturna i društvena dešavanja, projekte usmerene na određenu ciljnu grupu, lični kontakt “oči u oči” ili telefonski razgovor, uvođenje ove teme u školske predmete. Decu od malena treba učiti da su deca sa invaliditetom njihovi drugari, a osobe sa invaliditetom njihove komšije, sugrađani. Deca su po prirodi radoznala i otvoreno će se zagledati u nekog ko je drugačiji na bilo koji način. U Srbiji roditelji u takvim situacijama uglavnom bezuspešno pokušavaju da im odvuku pažnju vukući ih na drugu stranu i stvarajući tako neprijatnu situaciju za sve. Umesto toga, dete treba ohrabriti da priđe, pipne točak ili kočnicu na kolicima, pridrži vrata, postavi pitanje.

Na nama je da stalno radimo na sebi, širimo krug ljudi oko sebe i mrežu saradnika i saveznika iz svih segmenata društva, učimo iz svojih i tuđih iskustava, slušamo, upijamo, uporno se zalažemo za promene koje jesu ne samo moguće, već i neophodne da bi jednake mogućnosti postojale ne samo na papiru, već i u svakodnevnom životu i da zapamtimo – naučeno i viđeno ima smisla jedino ako se primenjuje u praksi i prenosi na druge. Ljubomorno čuvanje znanja koje smo stekli nikome ne donosi dobro.

CommunicationDa i pored velikog truda, lestvica svesti uporno ne bi stajala zacementirana na istom nivou i da bi međusobno komuniciranje bilo funkcionalno i imalo efekta, moraju se zadovoljiti interesi i ciljevi svih učesnika, ne samo jedne strane, mora se podsticati dobra volja i međusobno razumevanje. Jedino će na taj način oni koji bi da kažu nešto osobi sa invaliditetom, a gledaju i obraćaju se osobi koja stoji pored, vremenom naučiti da nas gledaju u oči.

Jelena Milošević

Jelena Milošević

Jelena Milošević je diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 2002. godine, a 2014. godine je završila i master studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Radi od kuće kao honorarni prevodilac za različite kilijente, a takođe je i aktivista pokreta osoba sa invaliditetom. U okviru pokreta se, osim prevođenja, bavi odnosima s javnošću i piše za nekoliko časopisa koje izdaju udruženja u zemlji i inostranstvu. Njeni tekstovi su objavljivani i u sklopu “Jeleninog kutka” u okviru medijske kampanje "Bolji smo zajedno", u casopisu Yellow Cab, magazinu Original, elektronskom časopisu "Presstiž" i strucnim casopisima CM i Hereticus .



  1. fiki (Reply) on Tuesday 26, 2016

    Odlican tekst, Veliki plus od mene. Drago mi je sto nema nekih nerazumljivosti u tekstu, barem ne za mene. Drago mi je sto Jelena naučeno i viđeno prenosi na druge. Samo tako nastavite, Vi sa objavama, Jelena sa pisanjem.

    • Jelena (Reply) on Tuesday 26, 2016

      Hvala najlepse na komentaru! Ovakva podrska mi je uvek motivacija i koristan pokazatelj u kom smeru treba da idu naredni tekstovi. Veliki pozdrav!

  2. Jelena (Reply) on Tuesday 26, 2016

    Inkluzija na ulici, u skoli, kod kuce jeste prvi korak. Najveci uticaj na rasturanje predrasuda imatju upravo mediji. Ali ipak, od formalne informisanosti i znanja, dalek je put do primene u praksi, neformalni odnosi uvek su najbolji pokazatelj koliko su neki stavovi usvojeni, a kolko smo samo culi ili procitali o necemu. iako nam se nekad cini da pricamo u prazno i da se borimo protiv vetrenjaca, najbitnije je ne odustati, jer i mali pomak na bolje uvek je progres!

    • Jelena (Reply) on Tuesday 26, 2016

      Slazem se. Ti mali koraci nam upravu daju energiju da radimo i dalje na podizanju nivoa svesti, ali i uopste, na svojim ciljevima, bilo privatnim, bilo poslovnim. Hvala na komentaru!