LanaTekst predstavlja lična iskustva i ne podrazumeva da su ona primenlljiva na sve osobe sa hendikepom.

U duhu praznične atmosfere, lampiona u izlozima i na prozorima, okićenih jelki, Deda Mrazova i irvasa odlučujem da ovaj tekst posvetim naizgled nemogućem spajanju drage nam (ili manje drage ) Nove godine i hendikepa.

Kakve sad veze imaju Nova godina i hendikep, pitate se?

Eh, još kakve!

Samo vi čitajte dalje.

Šta je uopšte ta Nova godina?

Sigurno ste se nekad zapitali baš to, dok ste posmatrali užurbane ljude kako tegle kese sa natpisima rasprodaje i troše pare koje nemaju na uplaćivanje dočeka po raznim klubovima i kafanama. I stvarno, ima li ta Nova godina smisla? Mora se priznati da zaista ima nešto posebno taj period godine, kad svi nekako praznično entuzijastično deluju, sve je ukrašeno i osvetljeno, svi su se nekako emocionalno rastegli do granice izdržljivosti u iščekivanju tog posebnog otkucavanja ponoći i pripremama za doček, odasvud se čuje neka muzika i božićne pesmice (dakako, na engleskom).

zavejana_ulicaKad zažmurim sa dovoljno vere i dalje vidim malu ulicu zavejanu snegom, baš kao u ljigavim američkim filmovima samo lepše jer je stvarno, sneg veje iz crnog neba i postaje zlatno narandžast pod uličnim svetiljkama. Okolo pucaju petarde, vatromet se i dalje čuje, nama sneg škripi pod cipelama dok hodamo ka centru malog grada, tek što je prošla ponoć, hajmo da prošetamo malo, da vidimo šta rade ljudi. Imam negde oko četrnaest ali sam i dalje jednako duboko i dečije srećna jer me tata drži za ruku, hodamo zavejanom ulicom, a kraj nas prolazi čovek čije lice ne poznajemo i u hodu nam čestita Novu godinu onako srdačno kako to samo neznanci znaju, bez prosuđivanja i očekivanja, samo čiste dobre namere i lepe želje. Tatini brkovi se osmehuju i on mu otpozdravlja jednako srdačno i toplo, dok nastavljamo našu malu čarobnu šetnju u čarobnoj novogodišnjoj noći negde na početku dvehiljaditih.

Kad sam bila dete još uvek je imalo smisla verovati da je Nova godina zaista i novi početak, i da to zapravo znači neku podvučenu crtu, obećanje samom sebi da ćeš ove godine biti bolji, odgovorniji, da češ više učiti, kad je to značilo iščekivanje tog brda lepih događaja koji eto, samo što nisu stigli, koji me čekaju raspoređeni tokom cele godine kao male svetlucave iskre iznenađenja u vrtlozima jednolične svakidašnjice.

jelkaNeko će reći, pih, Nova godina, jaka stvar, to je noć kao svaka druga. Novogodišnja noć je, rekla bih postala kao i svaka druga tek onda kad smo odrasli. Kad smo naterali sami sebe da shvatimo da tu ustvari nema magije, da je svaka noć nova noć, i da može da označava novi početak.

Kad ste dete, a Nova godina je, nije vas briga imate li hendikep. Čekate vatromet, čekate da tata upali prskalicu, čekate da mama skine kutiju sa ukrasima sa ormara pa da se okiti jelka, čekate da padne sneg i da se sankate, čekate paketić, čekate, zamišljate i tako jako želite da dođe ta Nova godina da ni ne primećujete da se vaše stope u snegu zapravo razlikuju od stopa dece koja pravilno hodaju.

Nevolje počinju ipak, onda kada shvatimo da odrastamo, i da smo drugačiji, tako mnogo drugačiji od ostalih.

„A gde ćeš za Novu“ i tinejdžerske traume

I danas, u dvadeset četvrtoj imam gorak ukus u ustima kad se setim tih Novih godina negde u međuprostoru između četrnaeste i devetnaeste. To je ono najgore doba kad prelaziš put od „svi imaju veće grudi od mene“ do „šta vas briga imam li dečka i koliko mi je ispita ostalo?“. Dug put, mogu vam reći, i zamršen za bilo kog tinejdžera. Za tinejdžera sa hendikepom, to je lavirint u kom se iza svake okuke trudite da ne povratite od muke po sebi i drugima.

Kao da nije dosta to što tokom cele godine znate da se itekako razlikujete i da nešto sa vama nije u redu (kad drugačije hodate i izgledate u pubertetu vam je ravno katastrofi epskih razmera), nego je potrebno da dođe i ta Nova godina i nasmeje vam se šriokim porculanskim osmehom pravo u vaš hendikep.

Za Novu su svi iz mog odeljenja i u srednjoj i u osnovnoj išli na kućne žurke ili u diskoteku. To je uključivalo pripreme poput organizovanja vojne operacije: ko će šta da obuče, kako će da namesti kosu, ko će koga da vidi i od koga da bude viđen, ko će s kim da se smuva. Svaki segment planiranja dočeka bio je pažljivo koncipiran, od odlučivanja ko će s vama za isti sto u diskoteci do toga koji lak za nokte da namažete. Treba li da kažem zašto na nisam bila ni na jednom od ta dva mesta?

Pa imala sam hendikep, pobogu! To vam je bilo kao da imate gubu, ili neku prelaznu bolest. Dobri ste kad treba da im prevedete lekciju iz engleskog, da im napišete sastav ili smislite ljubavnu poruku, ali niste za pokazivanje u diskoteci ili na privatnoj žurci.

Prvih par godina u osnovnoj sam furala fazon da je čekanje Nove godine sa onim kretenima iz odeljenja bezveze, i da mi je super kod kuće sa mamom i tatom. I jeste bilo super, stvarno, ali nije promenilo činjenicu da sam suptilno izopštena iz društva. Niko nikada nije to direktno rekao niti me bilo kako javno diksriminisao,ali mi je bilo jasno kao dan – ne pripadam sa njima jer sam drugačija.

Tad još nisam znala da najgore što se Nove tiče tek treba da dođe – srednja škola. Kad ste u srednjoj, već nosite brus i barem ste se jednom smuvali, uhvatite neki svoj fazon, počnete da duvanite i pijete pivo, bežite sa časova i mrzite profesore. Kad ste u srednjoj a imate hendikep, radite isto to, samo malo drukčije, to jest komplikovanije.

A kad je Nova godina, tad ste ekskomunicirani – opet suptilno i u tišini. Niko vas ni ne pita jel idete u diskoteku, podrazumeva se da ne idete. Niko vas ne poziva na kućnu žurku – podrazumeva se da vi ne dolazite. Niko vam ništa ne kaže naglas, a sve se savršeno dobro razume.

I onda, u neko doba kad već mislite da nikad nećete oguglati, probudite se jednog jutra i shvatite da vas više nije briga. Jer, tek u srednjoj postanete dovoljno hrabri da kažete sebi, jeste, ja tu ne pripadam, mene tu ne žele. I to ne zato što nisam dobra drugarica ili zato što nemam para (a u srednjoj ih bogme i nisam imala uopšte), već zato što bih ja na doćek Nove povela i svoj hendikep. I onda kad stanete ispred ogledala i prvi put kažete sebi da ste vi izopšteni jer se razlikujete, tek onda možete da gurate dalje, i tek onda vam je svejedno. Jer onda kažete sebi, prvi put u životu – baš me briga za konvencije koje nigde nisu napisane. Baš me briga šta drugi rade. Baš me briga jer ja ću da napravim svoju savršenu Novu godinu, svoj novi početak, svoju crtu ispod spiska odluka, svoje nadanje u novo. Prvi put shvatite da zapravo i nije važno s kim ste od društva bili na dočeku i za čijim ste stolom u diksoteci stajali. Jedino je važno da ste sa onima koje volite, i koji vas vole, bezuslovno.

sneskoKad se osvrnem na taj period mislim da je i mene i moj voljeni hendikep (naravno, naučite da ga volite, kao što se voli ptica koja ima povređeno krilo, ili kao što se voli bolno mesto na telu, polomljena kost ili igračka) u tim godinama srednje škole spasao moj rok & metal fazon. Tad sam svojevoljno sedela kod kuće, pisala poeziju i slušala Rammstein, kose obojene u crno, s crnim lakom na noktima i u crnoj odeći. I bilo mi je lepo.

U moru Novih godina kojih se ne sećam, pamtim jednu avangardnu, srednjoškolsku kada smo ja i moj tada najbolji drug prosto seli u kola i vozili se do susednog većeg grada. Putevi su bili prazni, pa smo mogli da kuliramo i puštamo muziku, razglabamo o filozofiji i smislu života. To je zapravo bio prvi put u mom životu da sam sebe sagledala neodvojivo od svog hendikepa bar kad je o Novoj godini reč. U momentu dok sam se vozila pod crnim nebom pored jezera, kad otkucava ponoć, sa nekim koga bar u tom trenutku nije briga što se razlikujem i što nisam za pokazivanje, okinuo mi je prekidač u glavi i najednom sam shvatila da je Nova godina tamo gde je ja načinim.

Neke nove Nove godine i neki novi počeci

Kad sam se doselila u Beograd na faks, krenule su neke druge Nove godine. Nisam imala kad da mislim na njih jer sam uglavnom u tom prazničnom periodu čitala i čitala i čitala i učila za ispite. Posle Nove vam odmah dođe januarski ispitni rok tako da zimski raspust i ne vidite kako treba, samo mahnete jedno drugom u prolazu, vama je nos zaboden u knjigu, a on traje samo deset dana ili manje. Za to vreme taman stignete da odete kući kod mame i tate, okrenete jedan krug u svojoj sobi, okitite s njima jelku, najedete se prazničnih kolača, i vratite se nazad u Beograd s punim koferom knjiga pre nego što ste uopšte i trepnuli.

nova_godinaTo je nekako i vreme kada počinjete da kontate da su sada te Nove godine sa mamom i tatom postale najvažnije i najbitnije na svetu jer znate da će ih biti sve manje, i da su nekako, odbrojane. Zato se trudite da svaku provedete sa njima jer ste konačno ukapirali, sad kad ste “odrasli” da je svaki dan Nova godina kad je o novim odlukama reč, i da magiju za novogodišnju noć sami stvaramo, kad smo u njoj sa ljudima koji nam najviše znače.

I tad prvi put zaista nema veze što imate hendikep kad je o Novoj godini reč.

Koliko god govorili sebi da imate prijatelje tokom cele godine, i da jeto jedino važno, u Novogodišnjoj noći se zapravo zaista vidi ko vam je prijatelj, i da, važno je sa kim ste. To vam je kao za rođendan, nekako svi tog dana ne uspeju da dođu, i onda vidite koliko ste važni, ili koliko niste važni. Jer, to je pitanje odabira, ko vam je najvažniji na svetu, toliko važan da sa njim želite da započnete još jednu godinu? Ipak, tada kao da svi imaju nekog drugog sa kim bi da budu, i svi su već nešto isplanirali. Zvuči poznato zar ne?

I, gde čekate Novu godinu?

LanaNapokon je došlo to vreme kome sam se kao mnogo mlađa očajnički nadala – vreme kada nije važno što drugačije hodam jer istom jačinom zamišljam novogodišnju želju kao i oni što hodaju “kako treba”. Vreme kad sam u Novogodišnjoj noći sa nekim ko želi da bude baš tu, sa mnom, namesto na milion drugih mesta. Vreme kad Nova godina zapravo ima nekog smisla. Više ne moram da je ignorišem i da je mrzim, da se pretvaram da mi nije stalo, ili da mi je stalo suviše. Sad stojim na prozoru i gledam vatromet nad gradom, sasvim zadovoljna što nisam u diksoteci na štiklama i u mini suknji, već u trenerci, pored jelke sa nekim kome je stalo. Lepa sam sebi, lepa sam jelki, lepa sam novogodišnjoj noći i svom dečku. Kad se začuju vatrometi, petarde i ona silna druga pirotehnička sredstva što ostavljaju svetlucave tragove na nebu, žmurim čvrsto i stežem Saši ruku, zamišljajući želju jednako snažno kao kad sam bila dete.

Sad kad pitaju mene i Sašu “Gde ćete za Novu” odgovaram – bićemo kod kuće, lepo nam je tako. I zapravo jeste, jer imamo najvažnije u toj ponekad tako precenjenoj noći, nekog koga mnogo volimo. Hendikep je sada neodvojiv deo mene, deo koga se nikada i ni zbog koga ne bih odrekla. Radujemo se Novoj godini baš kao deca, zajedno, savršen i nesavršen deo mene, deo sa hendikepom, i deo bez njega, mada tu nema jasnih granica.

Novogodišnja želja

novogodisnja_zeljaŠta bih poželela sada, kad su sve ove ružne Nove godine u kojima sam bila izopštena ispotiha, negde iza mene? Poželela bih da toga više nikad i ni za koga ne bude. Da mladi sa hendikepom idu kud i ostali za Novaka, bez razlike. Da ih pozivaju na kućne žurke i u doskoteke iako nisu “kao drugi”. Da ni jedna mlada osoba bila ona sa ili bez hendikepa ne pogleda u novogodišnjoj noći sama u sobi, svoj lik u ogledalu s mržnjom i nemim okrivljivanjem, i da ne kaže “nisam dovoljno lep/a, ne žele me.” Poželela bih da smo jedni drugima beskrajno važni, i da to uvek pokazujemo. Da govorimo jedni drugima koliko se volimo, i da makar jednom odaberemo da čekamo tu čuvenu Novu godinu sa prijateljem koji je tokom cele godine tu za nas, i koji nas tako mnogo voli, a eto, nikad ga se ne setimo.

Birajte sa kim ćete poželeti Novogodišnju želju. Birajte samo one koji vas zaista vole. Birajte. I poželite nešto lepo, sebi i drugima. Uradite nešto lepo.

I ispunite bar jednu od tih novogodišnjih odluka. 🙂

 

Lana Nikolić

Lana Nikolić

Milanka (Lana) Nikolić, rođena 28. septembra 1991. godine u Prokuplju. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, odsek Opšta književnost i teorija književnosti. Završila je master studije Filološkog fakulteta na profilu Jezik, književnost, kultura, a trenutno je na istom fakultetu, na doktorskim studijama. Svakog dana je na Radio Beogradu 202 gde uči kako da postane radio novinarka. Voli radio, poeziju i filozofiju. Sve radove potpisuje imenom Lana Nikolić.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?