Na mestu divlje deponije nastao je park, dovoljan razlog i očigledan rezultat da dobijemo vetar u leđa – meštane svih starosnih dobi. Gomila sa pristupnicama je rasla, ali i sa idejama za nove projekte. 2009. godina je bila burna, puna aktivizma i pozitivnih promena. Nismo više bili samo mladi entuzijasti koji žele nešto da urade za svoju lokalnu zajednicu, već smo nešto uradili, dokazali da možemo i poželeli još toga.

„Urbana oaza“ je naziv sledećeg projekta u okviru programa „RešivoJE“ – „E, mogu i ja!“ koji sprovodi Evropski pokret u Srbiji iz Beograda. Projekat smo realizovali u saradnji sa Osnovnom školom „Branislav Nušić“ iz Donje Trnave, a podrazumevao je edukaciju čak 80 osnovaca od V do VIII razreda o očuvanju životne sredine i recikliranju, kao i organizovanje radionica za izradu i oslikavanje kanti za odlaganje otpada i tabli upozorenja i njihovo postavljanje u čak devet okolnih sela. Ovde smo obezbedili veliku bazu volontera. Pridružili su nam se, ne samo deca, već i nastavnici i roditelji.

Na letnjem raspustu smo, uz podršku Fonda za otvoreno društvo, organizovali petodnevni tematski kamp koji smo nazvali „Hajde da provedemo raspust u školi“. Teme kampa su bile: ekologija, sport, civilni sektor i omladinski aktivizam. U kampu je boravilo čak 50 mladih ljudi sa juga Srbije, a posetio nas je veliki broj partnerskih udruženja sa kojima smo samo još jednom potvrdili dobru saradnju.  Pokazali smo da boravak u školi može da bude jako interesantan i to raspustom.

Krenuli smo ozbiljno da radimo i bilo nas je sve više aktivnih. Ono što nam je nedostajalo je prostor za rad, okupljanje, druženje… Bili smo rešeni da do prostora dodjemo i pogodite, opet smo se susreli sa Savetom građana. Ako nisu razumeli naše namere za sadnju „Milion stabala“, kako će razumeti ideju da stari i bez funkcije Dom kulture pretvorimo u pravi kulturni centar? Vođeni prethodnim iskustvom, ali ipak puni optimizma, rešili smo da se uputimo na adresu predsednika sela. Bili smo iznenadjeni reakcijom, ali smo zaboravili da sada već imamo konkretne razultate iza sebe. Čovek nam je bez pogovora uručio ključeve od svih prostorija u Domu kulture i izjavio da se teška srca povlači sa ove funckije, jer za 10-ak godina koliko je on predsednik sela on nije uspeo da uradi nešto slično, a najviše to da ujedini meštane i usmeri ih ka istom cilju, cilju za dobrobit svih nas. Odmah smo, puni euforije, napisali projekat „Dom za sve“ i aplicirali kod BCIF-a. Ubrzo je stigla lepa vest, projekat nam je odobren. Nikada neću zaboraviti trenutak kada na sastanku saopštavam članovima vest da nam je odobren još jedan projekat. Gledam ih, raduju se, vrište, skaču, a Jelena plače… I ja sam bio srećan, veoma zabrinut, istovremeno optimističan, ali ipak i malo skeptičan znajući koliki nas posao očekuje. Nisam video drugo rešenje nego da sazovemo zbor i meštane direktno obavestimo o aktivnostima koje planiramo. Tako je i bilo. Oni su bili oduševljeni idejom i svako od njih ponudio je nešto: novac, materijal, alat za rad, prozor, vrata, fizičku pomoć… Krenulo je…

Vreme je išlo, dosta je izgubljeno na pripremnim aktivnostima tipa angažovanje volontera, majsotra, nabavka materijala, alata za rad, podela poslova i dr. Zaista je bilo mnogo posla, jer nakon zatvaranja lokalne prodavnice ’90-ih godina, ostao je samo haos – neravan beton na podu, tavan bez ploče koji prokišnjava jer  fale crepovi, oronjeno stepenište ispred vrata. Nije bilo problema, naučili smo da gletujemo, farbamo, malterišemo, radimo na mešalici, postavljamo laminat. Radili smo od jutra do sutra, a starije meštanke su nas često posećivale sa pogačama, kiflicama, kolačima i dr. a najveće iznenadjenje bila je gajbica puna jagoda. Nije se retko dešavalo da nas neko iznenadi  i burekom u 3h ujutru kada se vraća iz grada. Nismo znali ni za izlazak, niti za bilo šta drugo. Bilo je neverovatno, junski rok u toku, a opet Dom pun aktivista.  I naravno, kao i uvek bisera na pretek… Jedne noći, završavali smo betoniranje poda u magacinu od nekadašnje prodavnice. Pošto nas je uhvatio mrak, stariji meštani koji su znali ovaj posao napustili su nas jer sutra rade, a mi sami, prinaučeni, nastavili smo tokom noći da radimo. Nije bilo ko šta radi, moralo se, pa su na primer dve Milene ispred Doma radile na mešalici. Prava seoska idila, izbačen reflektor i devojke lopataraju. Bilo je kasno, negde oko 2h posle ponoći. Prošao je auto, zastao, vratio se u rikverc, ponovo pošao i konačno se opet vratio. Bio to je meštanin susednog sela koji je izjavio: „Morao sam da se vratim, znam da ništa nisam pio, a bio sam ubeđen da haluciniram, svaka čast“. Svakim danom, Dom je sve lepše i lepše izgledao, a najviše je dobio na estetici kada smo ofarbali fasadu i lukove u moravskom stilu ispod trema.

Oduševljeni aktivizmom i spremnošću da uredimo Dom koji su meštani sela sagradili iz samodoprinosa  ’50-ih godina, grad Niš nam je pomogao u uređenju najveće sale – postavljen je parket i knauf. Drugu po veličini prostoriju smo odredili za edukaciju, a magacin za biblioteku i kancelariju. Od meštana, prijatelja i drugih organizacija prikupili smo oko 1000 izdanja za prvu seosku biblioteku. Poslednja prostorija ostala je Savetu gradjana za održavanje sastanaka.

S obzirom da se Dom nalazi pored puta i autobuske stanice, vest o napredovanju u radovima i o najvažnijem danu – otvaranju „Doma za sve“ brzo se širila. Trebalo je spremiti program za to otvaranje. Još uvek smo se uhodavali u celu priču pa smo morali sve sami. Rešio sam da okupim ekipu i krenem da ih učim folklor, jer sam dugo trenirao. Ekipu su činili, pogodite, upravo aktivisti koji su mukotrpno ali sa uživanjem radili na aktuelnom projektu. Malo radimo, malo igramo, malo spavamo…

Došao je dan D, dan koji smo dugo isčekivali i evo, posle 3 meseca skoro svakodnevnog rada na Domu,  došlo je na red njegovo otvaranje. Ogroman broj ljudi došao je da odgleda priredbu i svečano sečenje crvene trake. Pored donatora i žitelja sela, ceremoniji su se pridružile i Osnovna škola, udruženja iz Niša, predstavnici gradske opštine Crveni Krst, predstavnici grada Niša i mnogi drugi, pa čak i slučajni prolaznici koji su parkirali svoja vozila i pridružili nam se. Pošto je seoski pop osveštao prostorije doma i predstavnik donatora presekao crvenu traku, krenuli su folklor, pesme i dodela zahvalnica najzaslužnijima za nesmetanu realizaciju projekta. Donatori su nas obradovali saopštivši nam da smo od grupe „Hajde da…“ i „Građanskih inicijativa“ iz Beograda dobili tri kompjutera za Dom. Možete da zamislite kolika je to bila atrakcija s obzirom da i danas mnoga domaćinstva nemaju kompjuter.

Početkom naredne 2010. godine, totalno neočekivano, dobio sam poziv iz Evropskog pokreta u Srbiji i saopšteno mi je da je stručni žiri, na čelu sa predstavnikom Ministarstva za omladinu i sport, odlučio da mi dodeli titulu „RešivoJE“ i proglasi me najboljim omladinskim aktivistom za 2009. godinu. Polaskan ovim zvanjem, nastavio sam još energičnije sa svojom ekipom da se angažujem u ovom smeru. Nakon par meseci dobili smo nagradu za najpozitivniji projekat u Srbiji za 2009. godinu od strane fondacije „Mesta u srcu“ i Microsofta – 1500 evra za nastavak započetih aktivnosti. Tek sada nema stajanja, sa ogromnom količinom energije krenuli su planovi za narednu godinu.

Milan Stojiljković

Milan Stojiljković

Lider omladinskog udruženja "Grupa Kobra" od 2007. godine. Nagrađen statuom "Rešivoje" za najboljeg omladinskog aktivistu u 2009. godini od strane Ministarstva za omladinu i sport i Evropskog pokreta u Srbiji. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Nišu 2011. godine. Živi u Donjoj Trnavi kod Niša. Nezaposlen je. U slobodno vreme bavi se rekreativno planinarenjem i biciklizmom.



  1. Sloba97 (Reply) on Thursday 17, 2012

    Pratim i citam sve tekstove. Divni ste!

  2. zhuxi (Reply) on Thursday 17, 2012

    bravo, bravo odlichno pretocheno u text, vracaju se lepe uspomene sa rada na ovom projektu! 🙂

  3. Mirjana Žikić (Reply) on Thursday 17, 2012

    OVO JE ZA PRIMERRRRRR,
    SVE ČESTITKE

    PROSLEDIĆU NAŠEM PLANINARSKM UDUŽENJU “CRNI VRH 45″BOP DA TE POZOVU DA GOSTUJEŠ I ONI SADA REALIZUJU PROJEKAT SLIČNO TVOM.

    NAŠ GRAD IMA PRELEPE PREDELE Z PLANINARENJE

    A VOLONTERSKI RAD JOŠ NIJE ZAŽIVEO…..

    • Milan Stojiljković
      Milan Stojiljković (Reply) on Thursday 17, 2012

      Draga Mirjana,

      izvinite sto kasnim sa odgovorom.
      Hvala Vam puno na cestitkama! 🙂

      Nadam se da ce volonterski rad tek zaziveti sirom nase zemlje i da ce se svest o drustvenoj odgovornsoti vise probuditi.

      Budite slobodni da me kontaktirate za sve za sta smatrate da vam mogu pomoci.

      Srdacno,
      Milan