Happy New Year

Ovo je moje omiljeno doba godine. Vreme okupljanja, druženja, slavljenja… kada sve miriše na iščekivanje, nadanje i veru da će ono novo biti bolje. S tim u vezi, moglo bi se reći da me je vest o produžetku Dekade za inkluziju Roma dočekala u pravom trenutku. Taman da mogu da odahnem i kažem: „Uh, dobro je da bar to nismo izgubili.“ Nova prilika, u novim godinama, za nove nas. I onda neminovno, ali ipak ključno pitanje: „a gde smo bili i šta smo radili do sada?“

U februaru mesecu 2005. godine, premijeri devet zemalja Centralne i Istočne Evrope odlučili su da će njihove vlade da rade na eliminisanju diskriminacije i prevazilaženju neprihvatljivog jaza između pripadnika/ca romske zajednice i ostatka društva.[1] Ova inicijativa, poznata kao Dekada za inkluziju Roma 2005-2015, predstavlja njihovu posvećenost u unapređivanju položaja Roma i Romkinja u četiri ključne oblasti: obrazovanju, zapošljavanju, zdravlju i stanovanju.

Ovu rečenicu smo toliko puta slušali i ponavljali u protekloj deceniji kao čarobnu formulu i/ili ultimativnu istinu. Nešto ređe, govorili smo i o tome koliko je važno da u svakoj navedenoj oblasti vodimo računa o zaštiti od diskriminacije, smanjenju siromaštva i rodnoj ravnopravnosti, kao i o tome koliko je u ovim procesima neophodno suštinsko, a ne samo formalno učešće Roma i Romkinja.

U februaru mesecu 2005. godine, ja sam bila taze studentkinja. Kod kuće „naša“, van kuće „ni naša, ni njihova“ – sve u svemu, na početku traganja za time kako da budem svoja. O Dekadi nisam znala ništa, živela sam između ispitnih rokova i željno iščekivala kampove nevladine organizacije, u koju su me jednom poslali iz srednje škole i iz koje godinama kasnije nisam izlazila. To je bilo moje prvo, pravo, suštinski inkluzivno iskustvo. Imala sam sreće.

Kažu, Dekada je učinila isključenost Roma vidljivijom jer je njihova situacija bolje dokumentovana i identifikovane su glavne prepreke za inkluziju.[2] Prvi korak je uvek imenovanje problema, a problem je i dalje strukturalna diskriminacija. Iako države uključene u Dekadu garantuju ravnopravnost, primena propisa u praksi pokazuje suprotno. Otpor prema primeni afirmativnih mera potvrđuje nejednakosti i podstiče netrpeljivost u društvu. Stiče se utisak da „oni“ imaju više prava i da nas „oni“ uskraćuju, uzimaju i nikad im nije dosta. A nisu zaslužili i uvek će ostati isti. I dok sve (po)ostaje mrtvo slovo na papiru, a loš glas se čuje dalje od dobrog, na kraju balade (Dekade), broj Roma i Romkinja koji žive u apsolutnom siromaštvu je u porastu, a čak 40% njih trpi diskriminaciju.[3]

Photo: Frederik Buyckx 2010

United Nations Development Program in Europe, Photo: Frederik Buyckx 2010, Tirana, Albania, 01.02.2010.

Ja sam za afirmativne mere čula negde oko 2007, na pola puta do završetka studija. Tada sam se i prvi put srela sa kolegama/inicama studentima/kinjama Romima/kinjama iz Srbije ali i drugih zemalja u regionu. U njihovom društvu sam naučila najviše o Dekadi i razumela najbolje njene tj. naše ciljeve. Tada sam u III godini studija prvi put pri upisu semestra u formularu pod opcijom nacionalna pripadnost napisala „Romkinja“. Nikada ranije nisam razmišljala o tome da je deklarisanje važno. Uvek su me učili da nije bitno ko je šta, jer svi smo mi ljudi. Ali, ako i na kraju Dekade podaci govore da je u Srbiji procenat Roma i Romkinja koji završavaju visoko obrazovanje skoro 0%[4]… da li je i onda nebitno? Da li to znači da ima visoko obrazovanih Roma/kinja koji ne žele da se izjasne o svojoj nacionalnoj pripadnosti? Ili to znači da mladi Romi/kinje misle da visoko obrazovanje ipak nije za njih? I koje je od ova dva zla grđe…

DJA

Ah da, znam… najgrđe je kada želiš da se deklarišeš kao Rom/kinja, uspešno završiš studije, imaš sve potrebne kvalifikacije preko telefona i email-a, ali kada dođeš na intervju za posao interesovanje splasne uz uvežbanu repliku da je mesto popunjeno ili da nisi najbolji kandidat/kinja. A i od grđeg ima grđe, kada na primer imaš fakultetsku diplomu, al nemaš taj luksuz da čekaš na posao u struci pa potražiš alternativu pa ti tamo kažu da ne mogu da te zaposle jer čim se pojaviš ne ulivaš poverenje i odbijaš brate mušterije, al možda ako bude nešto u nekom ćošku, podrumu, posle radnog vremena… za čišćenje… javiće se.

Ovo su prva radna iskustva mladih Roma/kinja sa kojima sam imala prilike da se družim i sarađujem u kasnijim fazama Dekade, zapravo pre nepune dve godine. I tako procenti Roma, naročito Romkinja bez zaposlenja i/ili radnog iskustva ostaju visoki. U odnosu na opštu populaciju, 3% više Romkinja je dugoročno nezaposleno, 13% više Romkinja nije uključeno ni u kakav radni proces/obuku i/ili praksu, a čak 38% više Romkinja nema nikakvog radnog iskustva[5].

Pozitivna strana ove priče jeste u tome da je Dekada podstakla učešće Roma i Romkinja u civilnom sektoru, pa su mnogi tu našli svoje profesionalno opredeljenje i radno angažovanje. Jedna sam od njih. Rad me je često, ali ne dovoljno, (u)vodio u neformalna naselja. Tamo sam uvek bila dobro došla, kao što je gost uvek dobro došao… kao da naselje nije deo istog grada, a njegovi stanovnici građani kao svi drugi, već odvojena celina vidljiva često samo kada smeta.

Tu 2012 i 2013 pamtiću jer sam se selila ja, a selila su se i naselja jedno po jedno… u neka nova malo dalja i nešto drugačija. Komšije su manje više ostale iste. Granice možda i nešto čvršće. Na kraju Dekade, u Srbiji 65% Roma i Romkinja živi u segregisanim naseljima. U romskim domaćinstvima živi 3 osobe više po sobi nego što bi trebalo tj. 1,5 osoba više nego u drugim domaćinstvima.[6]

U ovoj poslednjoj godini Dekade 2015-oj, ja sam postala mama. Moja beba je spremna za novu Dekadu, bila je na bar 3 treninga i 2 konferencije na ovu temu još pre rođenja. Na žalost, veliki broj Romkinja u ovoj godini sa mnom neće moći da podeli tu radost. Iako svi imamo pravo na zdravstvenu zaštitu, smrtnost romske odojčadi u Srbiji danas je dva puta veća nego u opštoj populaciji.[7] Dalje od toga nema.

Realizing Roma Rights Conference

 

Kažu, Dekada nije uspela da ostvari pozitivan uticaj na svakodnevni život većine Roma.[8] Razlozi za to pronalaze se u činjenicama da su ciljevi ambiciozno postavljeni, prioriteti isuviše opšti, finansijski, ljudski i vremenski resursi oskudni, strukture za implementaciju nefunkcionalne… Ono što Dekada jeste uspela je pozivanje na odgovornost u obezbeđivanju ravnopravnosti na nacionalnom, ali i na nivou Evropske Unije. Omogućila je participaciju Roma u razvoju zajednice. Ohrabrila je inovaciju, razmenu, zajedničko učenje iz primera dobre prakse, ali i iz sopstvenih grešaka. Tu smo gde smo. I dobro je da znamo odakle počinjemo ponovo… dalje. Bolje. Brže. Pametnije. Udruženije. Ne ostavljajući nikoga za sobom. Srecna Nova Dekada za inkluziju Roma!


 

[1] Presidency of Republic of Croatia „To be or not to be… Roma decade after 2015?“ (stranica 1), http://www.romadecade.org/about-the-decade-decade-future

[2] Presidency of Republic of Croatia „To be or not to be… Roma decade after 2015?“ (stranica 1), http://www.romadecade.org/about-the-decade-decade-future

[3] Secretariat Foundation (September 2015) “Roma inclusión index 2015” (stranica 19), http://www.romadecade.org/news/roma-inclusion-index-2015/9810

[4] Secretariat Foundation (September 2015) “Roma inclusión index 2015” (stranica 15), http://www.romadecade.org/news/roma-inclusion-index-2015/9810

[5] Secretariat Foundation (September 2015) “Roma inclusión index 2015” (stranica 62), http://www.romadecade.org/news/roma-inclusion-index-2015/9810

[6] Secretariat Foundation (September 2015) “Roma inclusión index 2015” (stranica 62), http://www.romadecade.org/news/roma-inclusion-index-2015/9810

[7] Secretariat Foundation (September 2015) “Roma inclusión index 2015” (stranica 63), http://www.romadecade.org/news/roma-inclusion-index-2015/9810

[8] Presidency of Republic of Croatia „To be or not to be… Roma decade after 2015?“ (stranica 2), http://www.romadecade.org/about-the-decade-decade-future

Dragana Jovanović Arijas

Dragana Jovanović Arijas

Dragana Jovanović Arijas je socijalna radnica i aktivistkinja iz Beograda. Posvećena je kreiranju sredine u kojoj sva deca i mladi imaju jednake šanse za ostvarivanje svih svojih potencijala. Iste želje imaju i njene kolege i koleginice iz Centra E8. Završila je Fakulteta političkih nauka u Beogradu, a značajne veštine i iskustva stekla je i u okviru „EmPower programa“ o interkulturalnosti Pestalozzi fondacije za decu u Švajcarskoj. Radno iskustvo sticala je u UNICEF-u (kancelarija u Beogradu), beogradskim nevladinim organizacijama (Centar za integraciju mladih, Centar za interaktivnu pedagogiju, Grupa 484 itd.) i u saradnji sa inostranim fondacijama (Save the children International, Roma Education Fund i Pestalozzi children Foundation).



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?