deca_socijalno_ukljucivanje_001Udruženje Prijatelji dece Srbije, ove jeseni, pitalo je osnovnoškolce i srednjoškolce šta misle o uvođenju usluge podrške porodici koja bi se sastojala u tome da jedna osoba zaposlena u Centru za socijalni rad obilazi porodice i razgovara sa njima o njihovim potrebama, izazovima i preprekama u životu, kao i da im potom posluži da pomogne savetom, informacijom, a sve u cilju lakšeg ostvarivanja nekih socijalnih, ekonomskih ili zdravstvenih prava koja nekim građanima deluju nedostupno jer nemaju sve informacije niti naviku da se obrate Centru za socijalni rad, a prolaze kroz probleme za koje i ne znaju da bi Centar mogao ili morao da im pomogne.

Prethodno je deci predočeno da porodice često misle da su same krive za tešku situaciju u kojoj su se našle i ne razumeju otežavajući uticaj okolnosti koje dovode do dalje marginalizacije i siromašenja ljudi.

Zatim, da porodice – kad naiđu na par zatvorenih vrata – odustaju ophrvane nepravdom i osećajem razočarenja. Često se i pogrešno smatra da iza pojedinca koji je zaposlen u nekoj instituciji stoji lično Generalni sekretar Ujedinjenih nacija i da tom službeniku „niko ništa ne može“. U takvim situacijama, dodatni par ruku, nogu i razmišljanja zaista napravi promenu nabolje!

Razgovori sa decom su vođeni u dva navrata, u Domu Narodne skupštine Republike Srbije, u okviru Dečje nedelje 2015, a zatim i u Kancelariji za mlade Gradske uprave Grada Beograda tokom Nedelje parlamentarizma.

Na tim događajima, sa predstavnicima učeničkih parlamenata osnovnih i srednjih škola sa teritorije Srbije, a zatim i Beograda, razgovaralo se o tome kako oni vide porodicu danas. Šta su lepe, a šta mogu biti loše strane porodice, kakvi sve problemi mogu postojati u današnjoj porodici i kako to utiče na njih, ukoliko žele da podele svoje iskustvo ili mišljenje kako to utiče na njihove vršnjake.

Učenici su bili pitani i kako bi oni reagovali da su socijalni radnici/e, a da imaju pouzdane dokaze da jedno dete odrasta u porodici koja se suočava sa višestrukim i složenim problemima – da li bi to dete izmestili iz porodice kako bi zaštitili najbolji interes deteta, ili naprotiv, možda najbolji interes deteta baš leži u očuvanju njegove primarne sredine u kojoj odrasta, bez obzira na probleme.

Kao primeri navedeni su slučaj velikog siromaštva i slučaj nasilja u porodici. Kroz diskusiju je postavljen barometar stavova: šta je bolje za dete, da bude u ustanovi ili u porodici i koja je to mera, granica problema koja bi bila razlog da se dete izmesti iz porodice. Naravno da je ta debata odavno završena u stručnim krugovima, ali je dobro videti kako na to gledaju deca.

Sumirajući njihova razmišljanja i stavove, uočavamo sledeće:

– deca su vrlo osetljiva na nepravdu i primećuju je kako u školi, tako i u porodici. Primećuju kako socijalne i ekonomske nejednakosti utiču na povlašćen položaj određene dece, a kako na diskriminaciju druge dece (nejednak tretman) u školi. Jasno prepoznaju i nedoslednost roditelja kroz neke odluke tokom života u vezi sa odnosom prema zdravom životu, moralnim pravilima, odnosu prema poznanicima, stavovima prema pripadnicima drugih etničkih grupa itd.

deca_socijalno_ukljucivanje_002– Nejednakost u školi koju deca primećuju počinje od banalnih primera i veoma rano: dete osvoji nagradu na nekom likovnom takmičenju, a vršnjaci dobro znaju da mu je srodnik/ca nacrtala rad, jer upadljivo odskače od njegovih crteža na časovima likovnog.

– Takođe primećuju da ima roditelja koji su uporni i često dolaze na „otvorena vrata“ i roditeljske sastanke, dok su neka deca u lošijoj poziciji jer su prepuštena sama sebi, njihovi roditelji ne dolaze u školu. Uu malim sredinama još drastičnije – primećuju da se određene porodice blisko druže sa direktorom/kom škole, nastavnicima i da to utiče na ocene deteta. Naveden je primer deteta kog vršnjaci smatraju lako ometenim u razvoju, a koje završava sa vrlo dobrim prosekom u školi. Učenici jesu za to da dete ne treba da trpi diskriminaciju zbog sposobnosti za učenje, ali ne baš da završi sa vrlo dobrim uspehom kao neki učenici koji su dosta radili kako bi ostvarili taj cilj.

– Najviše ih boli kada se u slučajevima vršnjačkog nasilja provuče učenik/ca koja je iskazala ružno ponašanje, ukoliko su mu roditelji uticajni u lokalnoj zajednici.

Razgovor se vodio i o siromašnoj romskoj deci (napominjemo siromašnoj, jer nisu svi Romi siromašni), deci sa smetnjama u razvoju, određenim invaliditetom i sl. – kako je njima u školi, koliko to utiče na njihov uspeh itd.

Zaključak je bio da ukoliko se ne mogu ispraviti neke nepravde, makar mogu da se pozitivnom akcijom umanje neke teškoće dece koja moraju da ulože dodatan napor da bi pohađala nastavu. Razgovaralo se o tome koja su to deca, ali ne kroz imenovanje, nego kroz nabrajanje problema. Postavljeno je pitanje na koji način lokalna zajednica može da pomogne i kako bi trebalo da se u tim slučajevima postave nastavnici, a kako deca, te o mogućnostima da se učenički parlamenti kroz svoje aktivnosti uključe i u aktivistički angažman solidarne prirode.

Deca su razgovarala i na temu toga šta misle da li ih ometa u učenju prisustvo deteta u invlaidskim kolicima, deteta koje ima problema sa pažnjom i koncentracijom, deteta koje ima problema sa vidom. Ispostavilo se da deca uopšte nemaju problem s tim, da rado pomažu i da to predstavlja značajniji faktor socijalne inkluzije, nego uloga nastavnika/ce. Naravno, postoje i deca koja zadirkuju vršnjake koji nose veliku dioptriju ili imaju problema sa kretanjem i sl. Ali, po njihovom iskustvu, uglavnom to nikako ne može uticati na to koliko oni mogu da nauče na samoj nastavi ako se smisli neki zabavan način učenja.

deca_socijalno_ukljucivanje_003Kroz upitnik su ispitana i razmišljanja dece o opravdanosti uloge porodičnog saradnika/ce u prevenciji izmeštanja dece iz biološke porodice u slučajevima kada bi manja, srazmernija intervencija bila bolje rešenje za dete nego izmeštanje iz porodice. Suočena s takvom mogućnošću, većina učenika ne bi izdvajala decu iz bioloških porodica, već bi pružila usluge finansijskog, materijalnog i savetodavnog tipa. Uvela bi obavezne susrete sa socijalnim radnicima, psiholozima i psihoterapeutima koji bi slušali dečje potrebe i razgovarali sa roditeljima oko problema koje imaju. Učenici takođe smatraju da bi organizacije civilnog društva trebalo aktivno da pristupe organizovanju i realizaciji seminara (radionica) za roditelje koji bi trebalo da budu edukovani o adekvatnom pružanju podrške detetu. Finansijska podrška se ogleda u vidu besplatnog školovanja na svim nivoima za decu, ali i u obezbeđivanju većih fondova i dotacija za porodice koje koriste socijalne usluge.

Na pitanje kvantitativne procene za koliko vršnjaka iz svog okruženja smatraju da bi im bila potrebna podrška porodici, ako uzmu prvih 10 koji im iskrsnu u mislima, odgovor je prosečno 3,65/10 na uzorku od 60 anketnih listova/dece koja su popunjavala odgovor.

Dražen Zacero

Dražen Zacero

Odrastao na selu, živi u gradu. Sa 12 godina odlučio je da bude aviomehaničar i pravnik, čudna kombinacija ali kada ste dete, sve može. Jedno se desilo, a drugo samo što nije, jer je apsolvent Pravnog fakulteta u Beogradu. U međuvremenu počeo da se bavi socijalnim inovacijama a naročito ih voli tamo gde ih nema tj. da menja naizgled nepromenjive sisteme i to na načine na koje nikome do sada nije palo na um. Interesovanja: transformativno liderstvo, istorija, pravne nauke, socijalna politika, socijalna zaštita, inovacije, prevencija nasilja, razvoj i upravljanje projektima, socijalni uticaj.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?