Trougao saradnje

Trougao saradnje

Na internetu se često susrećem sa raznim tekstovima o roditeljstvu i prilično sam zbunjena time šta se sve plasira kao nova uloga roditelja. Ovo govorim jer sam i sama, evo već četvrtu godinu, u ovoj nimalo lakoj ulozi. Kao neko ko voli da uči, sve više uviđam da mi je potrebno da pohađam školu roditeljstva.

Kao nastavnica, a posebno kao odeljenski starešina imala sam niz situacija kada je trebalo pozvati roditelja kako bismo radili na rešavanju situacije u kojoj se našlo njihovo dete. Pozivi, dolasci roditelja i sastanci su česti u praksi i najčešće je roditeljima na početku sastanka vrlo neprijatno.

Najčešće su neprijatnosti proizilazile iz nerazumevanja uloge koju svako od učesnika ima u životu deteta. Navešću samo neke rečenice koje ilustruju ovu tvrdnju: „Vi samo obrazujte moje dete, a ja ću da se brinem o vaspitanju“ ili „Nemam ja vremena da svaki čas dolazim u školu, on/ona ako će da uči nek uči, a vi mu/joj dajte ocenu koju je zaslužio/la!“ ili „A što vi ne date ukor pa da vidite kako će da se smiri?“. Postojali su i roditelji koji su prečesto dolazili u školu, kao i oni koje sam jedva dozvala, ali i oni koji krivce vide u svima osim i u sebi ili pak oni koji od svih imaju visoka očekivanja, ali ne i od samih sebe. Naravno, uvek postoje roditelji koji su otvoreni, saradljivi, nepristrasni kada je u pitanju njihovo dete. Razlozi za ovakvu šarolikost roditelja leži i u tome što postoji razlika:  u shvatanju uloge obrazovanja, stepena obrazovanja roditelja, ekonomskog statusa porodice, bračne situacije i zdravstvenog stanja. I saradnja s roditeljima je jedan segment obrazovanja koji se ne uči na fakultetu. Sama saradnja se podrazumeva, ali kako se ona ostvaruje  je proizvod iskustva, ličnog shvatanja uloge roditelja i fleksibilnosti koja postoji u nama.

Prvi roditeljski sastanak

Ovaj sastanak najčešće prođe u davanju opštih informacija koja se tiču celog odeljenja (raspored časova, termini za otvorena vrata, raspored pismenih/kontrolnih, snadbevenost udžbenicima, aktivnosti…) i rada škole. Ako pričamo o petom razredu onda su tu i nova „pravila igre“ za petake i roditelje.

Međutim, meni je bilo važnije da im dam jasniju sliku o tome šta ih sve očekuje do kraja osnovne škole, koje su to promene koje pubertet nosi sa sobom, za šta  sam sve kompetentna i kakvu podršku mogu da pružim i njima i deci. Na taj način dobijaju kompletnu informaciju o onome što nas zajedno čeka, a ne samo o aktivnostima u tekućoj godini. Bitno je da roditelji vide da ste profesionalac u svom poslu, ali i da ste čovek pre svega i da volite decu.

Po pravilu prvi roditeljski sastanak je najposećeniji i to je prva prednost koju treba iskoristiti. Nije manje važno sve što sam prethodno navela, ali kako bi se bolje upoznali s roditeljima i pre svega decom, važno je već tada dogovoriti prve individualne susrete. Moja praksa je bila da odmah tu na roditeljskom zakazujem individualne razgovore u cilju što boljeg upoznavanja deteta čija ću razredna biti naredne četiri godine. Ono što uvek istaknem u tom pozivu na sastanku je da od naše saradnje zavisi kako će se dete snaći u daljem školovanju i da ako jedna strana ne ispunjava svoj deo zadatka i obaveza, dete je to koje će trpeti najviše. Najavim i da ćemo zajedno izraditi opis deteta koje će i ono samo dopuniti svojim viđenjem sebe. Tako započinjem da pravim pedagoški profil svakog učenika.

Individualne sastanke organizovala sam u prvih mesec i po dana početka školske godine u onim terminima kada su roditelji bili u mogućnosti  da dođu i bila sam prilično fleksibilna po pitanju vremena kako bih stigla do svakog roditelja. Ti prvi sastanci i susreti jedan na jedan s roditeljem bili su dragoceni u upoznavanju deteta iz aspekta roditelja i porodice i sticanju poverenja. Na sastancima smo se bavili detetovim jakim stranama, interesovanjima i onima stranama učenja, socijalizacije, radnih navika koje treba poboljšati, ali i razmenom onih informacija za koje je roditelj mislio da su važne da znam.

Za svakog roditelja sam izdvojila 45 minuta. Možda bi postupak bio brži kroz neki upitnik, ali u tom slučaju mogu da se jave različiti problemi ako roditelj možda nije pismen ili ne razume tekst ili neke termine gde se onda roditelj dovodi u jedan vrlo neprijatan položaj. Posle obavljenih razgovora, svako dete je dobilo na uvid sve što smo napisali o njemu sa zadatkom da dopuni.

Šta je bio dobitak posle ovih susreta? Ja sam ubrzala proces upoznavanja, a dete i roditelj su osvestili sliku o sebi i dobili na važnosti i postali aktivni učesnici. Osim toga jasno je rečeno šta će biti zadatak svakoga.

Kada su u pitanju roditelji dece sa teškoćama u razvoju, važno je bilo da se upoznamo mnogo ranije, još u junu, kako bismo zajedno, učitelj, roditelj, psiholog i razredni starešina, na vreme krenuli planiranje za peti razred i dopunu profila deteta. Priprema učenika za peti razred opisana je u tekstu Prelazak učenika sa teškoćama u više razrede – prvi koraci.

Dalja saradnja sa roditeljima bila je olakšana ovim prvim korakom jer su oni bili svesni da sam vrlo ozbiljna po pitanju napredovanja njihove dece i jasna i odlučna u pogledu saradnje. Takođe, često su zahvaljivali na mom angažovanju. Najviše im je odgovarala moja fleksibilnost po pitanju vremena susreta.

Individualni susreti ovog tipa bila su praksa na početku svake školske godine jer se deca intenzivno menjaju, a možda se neke promene dese i u porodici tokom raspusta (bolest, razvod, smrt nekoga u porodici, preseljenje…).

Intenziviranje individualnih susreta je raslo krajem sedmog i početkom osmog razreda kako bismo što bolje pripremili učenika za srednju školu.

 

Proizvod saradnje

Proizvod saradnje

Bolje sprečiti nego lečiti

Kada dobro poznajete svoje odeljenje i kada ste osetljivi i na one najmanje promene u detetu i u odnosima među decom, vrlo lako možete da uočite gde može dođi do eventualnih sukoba ili pada u postignućima.  U slučajevima kada dete pokazuje učestalo verbalno ili neverbalno otpore prema školi ili drugarima ja zovem roditelja. Često tada dolaze sa rečenicom: „Šta je zgrešio/la“. Olakšanje ide kada ja odgovorim da se još ništa nije desilo, a da je moguće da će da se desi sukob ili da će početi da dobija loše ocene (ne radi redovno domaći, nije aktivan na času, često odsutno gleda kroz prozor, za vreme malog/velikog odmora ima potrebu da bude viđen da skreće pažnju po svaku cenu, par devojčica/dečaka se požalilo na ponašanje…). Tada u razgovoru s roditeljem otkrivamo uzroke takvog ponašanja deteta prvo zajedno, a onda uz prisustvo deteta. Tu je bitno da se dete ne oseća kao na optuženičkoj klupi i da na razgovoru sa dvoje odraslih ima aktivnu ulogu, da mu se da prostora da odgovori i sam da predloge kako da se reši situacija u kojoj se nalazi kako bi na taj način osnažili dete da razvija različite modele za rešavanje različitih situacija. Onda sledi dogovor, praćenje i izveštavanje.

Nekad ne mora ništa posebno da se dešava da bih pozvala roditelja na sastanak, nego prosto nekoj deci treba davati stalno podršku i vetar u leđa. Često su, ali nije pravilo, to bila deca čiji roditelji nemaju velika očekivanja od deteta, ne vide obrazovanje kao važan segment detetovog života, ne kontrolišu rad i ocene. Oni se najčešće i ne odazivaju na pozive, sastanke, te zahtevaju drugačiji pristup. Sa takvim roditeljima sam ostvarila saradnju tako što sam imala „drugarski“ pristup, nisam insistirala na persiranju i bila sam raspoložena i da se nađemo van škole, koristila sam što manje stručne terminologije i poentirala na onim životnim stvarima – šta misle čime bi moglo njihovo dete da se bavi, u koju srednju školu da se upiše, da li razmišljaju o tome da će se jednog dana zaposliti, zaljubiti, venčati, kako će to da izvede ako je sada ne uči redovno, ne dolazi na vreme u školu, ne ispunjava radne obaveze, slabo komunicira, biće mu sutra smanjena plata… Tada se dogovaramo o izradi zajedničkog plana aktivnosti porodice. Ko o čemu vodi brigu, koje su čije dužnosti i na određeno vreme menjamo raspored u skladu s onim što se pokaže efikasnim ili ne.

Telefonski sastanci petkom

U ne malom broju slučajeva sa nekim roditeljima morala sam češće da se sastajem kako bi dete znalo da se mi „veliki“ brinemo o njemu i kontrolišemo šta radi. Nekada je bilo nemoguće sastati se sa svim roditeljima tako da sam za grupu roditelja čija su deca bila u riziku da prave ekcese u školi ili da beže iz škole ili da ređaju loše ocene imala dogovor pred detetom da se mi viđamo svakog petka, na kraju nedelje i sumiramo šta se desilo. Dete je tada više vodilo računa o svojim obavezama ili ponašanju znajući da ćemo se mi susresti na kraju nedelje.

Ustvari, mi se nismo sastajali nego smo imali telefonske razgovore. Svakog petka u dogovorenom terminu roditelji su zvali i dobijali informacije o ponašanju deteta ili o ocenama ili već o onome što je bio dogovor da se prati.

Ovaj pristup omogućio je čest kontakt s roditeljima i dovodio je do pozitivne promene u ponašanju/učenju deteta jer je ono znalo da brinemo o njemu konstantno.

Roditelj koji ne dolazi

Praksa u školi je da ako se roditelj ne odaziva na pozive pa čak i na službeni da se na kraju pozove Centar za socijalni rad.

Ja sam u praksi, nažalost, u nekoliko navrata bila u ovoj situaciji, ali sam u dogovoru sa direktorom škole i psihologom pokušala ipak da pre pozivanja Centra nađem roditelja lično. U tim situacijama mi je bilo jasno zašto ne dolaze. Pre toga sam bila sklona da olako kreiram mišljenje da su to roditelji koji nisu zainteresovani za svoju decu i da ih zanemaruju.

Navešću dva slučaja kao primer da ne treba žuriti sa zaključcima. Prvi je bio otac koji je imao starateljstvo nad detetom i koji nije dobio od sina poruku da treba da dođe u školu, izbegavao je roditeljske da se ne bi susreo sa bivšom ženom, a u međuvremenu je imao operaciju zbog koje je imao čudan glas i bilo mu je vrlo neprijatno da u tom stanju dolazi i razgovara sa mnom. Posle je sve prošlo odlično i saradnja je uspostavljena do kraja.

Drugi je slučaj oca koji nije ni znao šta se dešava jer ga žena nije izveštavala o situaciji u školi, a on je često bio na putu kao prevoznik. Kada sam dobila njegov pravi broj telefona i organizovala sastanak na kojem su oba roditelja prisustvovala, napravili smo plan i uspostavili saradnju. Do kraja školovanja deteta oni su bili aktivno uključeni.

Još neke ideje

  1. U okviru škole može da se kreira Tim za saradnju s roditeljima u kojem bi članovi takođe bili roditelji.
  2. Škola treba da ima posebnu prostoriju ili kutak za prijem roditelja u kojem bi na zidovima trebalo okačiti sve relevantne informacije koje se tiču roditelja.
  3. Roditelji kao resursi – jedan od lepših oblika uspostavljanja saradnje s roditeljima je i angažovanje roditelja da pruži podršku u procesu profesionalne orijentacije ili različitih predavanja na određene teme koje su u skladu s njihovim zanimanjem.
  4. Termine za individualne razgovore s roditeljima organizovati u nedelji u terminu pre podne i po podne.
  5. Anketa za roditelje u kojem se traži mišljenje za unapređenje rada škole i saradnje s roditeljima.
  6. Insistiranje na povećanom učestvovanju roditelja u samovrednovanju škole i Savetu roditelja.
  7. Roditelji volonteri na kulturnim, humanitarnim akcijama i učesnici u sportskim aktivnostima.
  8. Voditi računa da su sve manifestacije škole u terminima posle radnog vremena roditelja, jer se u praksi pokazalo da učešće roditeljima u manifestacijama škole povećava motivaciju učenika zato što roditelj podržava angažovanje deteta
  9. Otvorena vrata škole i učionice kada roditelji budućih prvaka mogu da dođu i upoznaju se sa školom, učiteljima, nastavnicima, pogledaju učionice, prisustvuju času…
  10. Na sajtu škole obezbediti stranicu za informacije za roditelje po potrebi i na jeziku nacionalnih manjina.
  11. Štampanje raznih materijala za promociju saradnje s roditeljima, o važnosti njihove uloge, o roditeljstvu…

Zadatak nastavnika je da na različite načine pristupa roditeljima i razvija različite načine saradnje, ali sve u cilju napredovanja učenika.

Razvijanje saradnje s roditeljima utiče i na roditeljske kompetencije i na uspeh i motivaciju deteta, a i na unapređivanje kvaliteta rada same škole.

Urie Bronfenbrenner: Teorija ekoloških sistema

Urie Bronfenbrenner: Teorija ekoloških sistema

Mnoge teorije govore o tome kako porodica, škola i vršnjaci imaju najveći uticaj na razvoj dece, direktno utiču na njihov život i vremenski se dugo zadržavaju u njihovom životu te na taj način postaju „saučesnici“ u tome ko će i kakvo će biti dete. Stoga trougao saradnje škola-roditelj-dete mora da se uspostavi kako bi dete imalo podršku tokom procesa obrazovanja i vaspitanja.

Dragana Malidžan Vinkić

Dragana Malidžan Vinkić

Dragana Malidžan Vinkić, profesor srpskog jezika i književnosti. Zaposlena u OŠ “Isidora Sekulić” (Pančevo) kao nastavnik srpskog jezika. Studije završila na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, grupa za srpski jezik i književnost. Iskustvo u okviru inkluzije: instruktaža, kreiranje IOP-a, kordinator, savetnik u izradi IOP-a, kreator primera dobre prakse u nastavi srpskog jezika u višim razredima, testova za završni ispit za učenike koji su radili po IOP-u, inkluzivnog pozorišta.



  1. Vesna (Reply) on Thursday 24, 2015

    Zahvaljujem Vam se na divnom tekstu.
    Mogu samo da Vam cestitam na predanom radu i pozelim sve najbolje.
    Nadam se da je Vas trud prepoznat od strane roditelja.

    Veliki pozdrav i postovanje.
    Vesna – roditelj