Globus i knjigeU ovo vreme me obično hvata nostalgija za studentskim danima. Slušam neke studente kako se žale na brojne obaveze, “nepravedne” profesore, obimnu literaturu, malo ispitnih rokova. Izgleda da sam, bar po pitanju studiranja, baš bila srećnica. Da, naravno, nije ni meni uvek bilo do spremanja ispita, ponekad sam smatrala da sam dobila manju ocenu od zaslužene ili da nikada neću naučiti materiju, nervirala sam se što učim iz udžbenika starijeg od mene ili što praktično ni ne postoji, pa sami tragamo za literaturom, ali sve u svemu – studentskih dana se rado sećam i još uvek osećam uzbuđenje kada prođem pored Filološkog fakulteta i Fakulteta političkih nauka.

StpeniceOsnovne studije na Filološkom fakultetu sam upisala 1997. godine. Bilo je mnogo peripetija, pre svega zbog (ne)pristupačnog prevoza i nepristupačne zgrade fakulteta, ali kada bih došla do katedre za engleski jezik i književnost, ceo svet je bio moj. Zaboravila bih i ako sam pre toga čekala prevoz sat vremena na hladnoći ispred zgrade i što je bio zatvoren glavni ulaz fakulteta, pa smo morali da zaobilazimo i idemo na ulaz gde ima sedam puta više stepenika, tako da su moji morali da me nose…

ObstaclesFakultet sam izabrala na osnovu svojih interesovanja, a i smatrajući da ću posle moći da radim kao prevodilac. Tada nisam obraćala pažnju na broj stepenika. Na službenom ulazu nove zgrade Filološkog fakulteta ima svega tri stepenika, ali je bio otvoren samo do 15h, a ja sam vežbe uglavnom imala poslepodne. U teoriji, ta vrata je neko od zaposlenih mogao da mi otključa po potrebi, ali u praksi mi to nisu omogućili. Umesto toga, roditelji su me nosili četiri godine. Na predavanja u staroj zgradi nisam mogla da idem. Stepenika je bilo previše. Jedan profesor je na molbu da prebaci svoja predavanja u novu zgradu odgovorio kategorično: “Ali, ja već decenijama ovde držim predavanja. Navikao sam”.

Da, bilo je i takvih, ali je većina profesora, asistenata i lektora bila divna. Od prvog časa sam se osećala kao svoj na svome, sasvim ravnopravno sa ostalim studentima, što se učenja tiče.

Accessible vanArhitektonske barijere jesu bile ogromna prepreka, ali ipak mislim da su nam se živci najviše izlizali zbog prevoza. U to vreme je GSP imao svega dva pristupačna kombija za ceo Beograd. Redovno su se kvarili, kasnili. Mobilni telefoni još nisu bili u upotrebi, tako da sa ulice niste imali načina da pozovete i proverite kada i da li će uopšte doći po vas. Dešavalo se bezbroj puta i da se kombi uopšte ne pojavi, da me roditelji sa fakulteta po kiši ili ledu vraćaju kući “peške” ili da na isti način jurimo na predavanje ili ispit da ne zakasnim.

Što se ispita tiče, na Filološkom fakultetu se većina sastoji iz pismenog i usmenog dela. Usmeni sam uvek polagala sa ostalim studentima, a organizovanje pismenog dela je bilo… kreativno. Pošto je to bilo vreme kada kompjutere nije imala baš svaka kuća (ja nisam imala ni kompjuter, a ni svoju jednoručnu tastaturu i miša koje danas koristim), kucanje nije dolazilo u obzir.

Mogla sam da pišem, ali zbog invaliditeta, isključivo u ležećem položaju. Od prijatelja smo pozajmili poljski krevet, od kuće smo donosili jastuk i prekrivač, na fakultetu bi odredili kabinet i dežurnog asistenta i pismene delove ispita sam na taj način polagala u isto vreme kad i svi ostali studenti, samo u drugoj prostoriji. Iskreno, nisam sigurna da bismo ovaj deo tako lako osmislili i realizovali da nisam imala priliku da zbog svoje izuzetno retke bolesti odlazim nekoliko puta u Ameriku gde sam videla da osobe sa invaliditetom žive ravnopravno i da sve može, ako imate sa kim da se dogovorite. Na katedri su se, bez pogovora, uklopili u ovo, za naše prilike, ipak, neobično rešenje.

There is always a wayMeni je potrebna asistencija konstantno, personalnih asistenata nije bilo ni u najavi, tako da smo se moji roditelji i ja organizovali najbolje što smo umeli – dovodili su me i odvodili sa fakulteta, pridržavali me u kombiju, nosili me. Koleginice su mi, po potrebi, asistirale na vežbama, uzimale knjige iz biblioteke, fotokopirale, pozajmljivale mi beleške.

Studirala sam ono što sam sama izabrala, provela nezaboravne četiri godine, stekla divna poznanstva, ali iskreno – “propratne” aktivnosti oko prevoza i nošenja su bile prilično iscrpljujuće i stresne. Zato mi je bila potrebna cela decenija da se odlučim za postdiplomske studije. Posle dosta životnog i radnog iskustva, odlučila sam da upišem master studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Ovog puta sam izabrala pristupačan fakultet, a pošto sam se kao aktivistkinja pokreta osoba sa invaliditetom bavila odnosima sa javnošću, bilo mi je zanimljivo da istražim i ovu oblast iz akademskog ugla.

Pokazalo se da su se i u ovom segmentu života neke stvari promenile, ali da su neke još uvek ostale iste. Nažalost, čak i drugoj deceniji 21. veka u Beogradu ne postoji servis personalnih asistenata, tako da mi je i ovog puta v.d. personalnog asistenta, kao i deceniju ranije, bila mama. Za prevoz smo plaćale privatnika sa adaptiranim vozilom skoro cela dva semestra. Bilo mi je važno da idem redovno na predavanja. Master studije sam upisala da bih naučila nešto novo, upoznala nove profesore i kolege, a ne da bih posle mogla da mašem diplomom.

EqualityŠto se organizacije na samom fakultetu tiče, bilo je dovoljno samo da kucnem na neka vrata i ona bi se otvarala. Pre svega, na ulazu postoji rampa, a u samoj zgradi pristupačan toalet i lift. Istina, neki delovi zgrade nisu prilagođeni, ali ako bi za određeno predavanje ili ispit odredili nepristupačnu prostoriju, dovoljno je bilo samo da pozovem Master službu i sve bi bilo prebačeno u pristupačnu slušaonicu. Gde svi, tu i moja malenkost.

Master služba je zaista tu za svaku neophodnu informaciju, nedoumicu, savet. Zna se radno vreme, izuzetno su ljubazne, uredno se javljaju na telefon, odgovaraju na mailove.

KeyboardOvog puta nije bilo potrebe za krevetom. Svi ispiti su bili usmeni, a seminarske radove i prezentacije sam pripremala kod kuće na svom prilagođenom računaru, a onda ih branila tj. držala pred svojim kolegama, individualno ili u grupi, kao i svi ostali.

Veb sajt fakulteta je vrlo informativan i pregledan. Konačnu odluku da upišem master studije komunikologije sam donela upravo zahvaljujući listama predmeta, predavača, literature, predispitnih i ispitnih obaveza koje sam pronašla na veb sajtu, kao i informacijama koje sam dobila u Master službi. Bilo je manjih odstupanja, ali je u principu sve, uključujući i odbranu master rada, proteklo iznenađujuće dobro… toliko dobro da sa zadovoljstvom preporučujem master studije na Fakultetu političkih nauka kad god mi se pruži prilika.

Svedoci smo da diploma nije uslov ni za funkciju ni za visok položaj ni za dobru platu, ali ja uvek glasam za studiranje, ne samo zbog znanja, već i zato što je uvek zanimljivo probati nešto novo i drugačije, što se tako šire vidici, upoznaju novi ljudi, stvaraju korisni kontakti, pruža prilika da vidite da akademska titula stvara intelektualce i autoritete, ali ne od svih, već samo od odabranih.

Love to studyNe kažem da fakultet treba upisati i završiti po svaku cenu, ali treba probati. Važno je poznavati sebe i upisati ono što volite. Svakako je mnogo lakše nama koji živimo u nekom od univerzitetskih gradova, pa je šteta tu prednost ne iskoristiti. Selidba u drugi grad je ogroman finansijski zalogaj za svaku prosečnu porodicu u Srbiji, ali, realno, kada je u pitanju student sa invaliditetom, ovo zahteva angažovanje i finansijskih i mnogih dodatnih resursa na koje studenti bez invaliditeta i njihove porodice ni ne pomišljaju.

Upoznaj sebeČak i ako vas život odvede u drugom pravcu i u drugu profesiju, znanja i iskustva koja ste stekli vam sigurno neće odmoći, a u svakom trenutku se mogu pokazati kao korisna. Obrazovanje treba da bude zadovoljstvo, bez obzira na koji način ga stičete. Učenje tokom celog života, ne diplome, nego sebe radi! Pratite svoja interesovanja, sebe i svoj temperament i sigurna sam da ćete pronaći nešto zanimljivo. Gledanje na televiziji kako se nekolicina ljudi razvlači po krevetima okruženi kamerama, listanje šarenih strana i maštanje o cipelama, laku za nokte ili kolima neke “zvezde” trenutno može da bude interesantno, ali ne ispunjava život.

I ne smatram da treba mučiti i sebe i druge, trošiti silne novce na obnove godina, studirati do besvesti. Ako ne ide, to ne znači da sa vama nešto nije u redu, već da ste stvoreni za nešto drugo. Treba samo otkriti za šta tačno.

 

 

Jelena Milošević

Jelena Milošević

Jelena Milošević je diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 2002. godine, a 2014. godine je završila i master studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Radi od kuće kao honorarni prevodilac za različite kilijente, a takođe je i aktivista pokreta osoba sa invaliditetom. U okviru pokreta se, osim prevođenja, bavi odnosima s javnošću i piše za nekoliko časopisa koje izdaju udruženja u zemlji i inostranstvu. Njeni tekstovi su objavljivani i u sklopu “Jeleninog kutka” u okviru medijske kampanje "Bolji smo zajedno", u casopisu Yellow Cab, magazinu Original, elektronskom časopisu "Presstiž" i strucnim casopisima CM i Hereticus .



  1. Fikreta (Reply) on Monday 23, 2015

    Jelena je pavi biser. Vidi se da je kroz studiranje mnogo naučila. Želim joj sreću i drago mi je što njena stručnost u pisanju članaka o socijalnom uključivanju dolazi sve više do izražaja. Nadam se da će kroz pisanje o ovim i sličnim temama stići i mnogo mnogo dalje.

    • Jelena (Reply) on Monday 23, 2015

      Hvala najlepse na lepim i podsticajnim recima. Meni bi najveca nagrada bila kada danasnji i buduci ucenici i studenti sa invaliditetom ne bi nailazili na barijere sa kojima se moja generacija suocavala i kada bi skole i fakultete, kao i buduca zanimanja, birali iskljucivo na osnovu svojih interesovanja. Veliki pozdrav!

  2. Pieter (Reply) on Monday 23, 2015

    (Sorry for not writing in Serbian. I can read it, but I don’t speak it.)
    I really love this blog post. You don’t gloss over the problems that you have encountered during your study career, but you explain how you overcame them eventually.
    Thank you for encouraging your readers to discover their talents and follow the path that leads from there. Indeed, for many of us, education is the key.
    Hvala!

    • Jelena Milošević
      Jelena Milošević (Reply) on Monday 23, 2015

      Thank you very much! It is great to know that this blog is read Worldwide. We face various barriers on daily basis but language is obviously not one of them in the Internet era 🙂

  3. Ivanka Simonović (Reply) on Monday 23, 2015

    Svaka čast za tekst! Moram priznati da imaš ogromnu volju, želju i energiju da slijediš svoje snove i postižeš svoje ciljeve. Svaka čast za upornost, neodustajanje i hrabrost. Treba da budeš primjer i podsticaj mnogima. Sve najbolje ti želim.

    • Jelena Milošević
      Jelena Milošević (Reply) on Monday 23, 2015

      Hvala mnogo! Ovakvi komentari me inspirisu, uveravaju me da sam na pravom putu. Drago mi je sto moje reci, misli i iskustva kroz moje tekstove uspevaju da dopru do ljudi koji ih, sudeci po komentarima, razumeju bas kako sam zelela. Veliki pozdrav!

  4. Dragana (Reply) on Monday 23, 2015

    Hvala Jelena što ste podelili svoja iskustva. Pitam se kako Vam nisu omogućili tada da lakše dolazite u zgradu. Zar vam neki domar nije mogao otključati vrata sa manje stepenika. Da li bi to bilo lakše da je bila neka inicijativa za zaštitu studenata sa invaliditetom, molbe upravi i sl.? Puno uspeha u budućnosti!

    • Jelena Milosevic (Reply) on Monday 23, 2015

      Hvala Vama na komentaru, Dragana! Ipak, sve se to dogadjalo pre petnaestak godina, kada su udruzenja osoba sa invaliditetom imala drugacije prioritete. Danas bar pojedina udruzenja pruzaju takvu vrstu podrske o kojoj pisete, a i mediji pokazuju mnogo vece interesovanje za ove teme (sto nije nimalo zanemarljivo). Dakle, situacija jeste bolja, ali nazalost i dalje imamo ucenike koji su prinudjeni da predju na vanredno zbog nepristupacnih skola ili problema sa prevozom, studenti sa invaliditetom, pri izboru fakulteta, osim o svojim interesovanjima, moraju da misle i o pristupacnosti i jos uvek mnogo toga zavisi od upornosti, sposobnosti i prodornosti pojedinca i porodice. Ovo nikako ne znaci da je situacija beznadezna, vec, naprotiv, da na pitanjima osoba sa invaliditetom treba raditi, kao i do sada, konstantno, zajednickim snagama i sa mnogo energije. Jedino tako se pomaci vide i, sto je najvaznije, osecaju u svakodnevnom zivotu osoba sa invaliditetom generalno, a ne pojedinacno. Veliki pozdrav!