Solidarnost i saradnja na delu

Solidarnost i saradnja na delu

Pre nedelju dana bila sam u prilici da učestvujem na Konferenciji o međugeneracijskoj solidarnosti koju je organizovala Krovna organizacija mladih Srbije. Sam naziv konferencije „Premošćavanje jaza“ ukazuje i da mladi prepoznaju da postoji jaz među generacijama, te otuda i oni iniciraju razgovor o načinima njegovog premošćavanja. Ovaj skup mi je i bio inspiracija za tekst koji je pred vama.

Meni – koja radim i sa starijima, razgovaram sa njima i slušam patnje onih koji su zaboravljeni od strane svojih najbližih, pa sada muku muče usamljeni i bespomoćni, bez neophodne podrške – i te kako je jasno da postoji jaz među generacijama, čak i u okviru porodice. Da ne pominjem slučajeve zlostavljanja i zanemarivanja starijih od strane najbližih, a koji se čuvaju kao najveća porodična tajna. Nije mi jasno šta je sa našom solidarnošću?

U kojoj meri, u stvari, tradicionalno kod nas postoji solidarnost među generacijama unutar same porodice, a u kojoj meri na nivou lokalne zajednice? U kojoj meri postoji unutargeneracijska solidarnost? Naime, koliko su mladi ljudi danas solidarni među sobom, odnosno, koliko su stariji ljudi solidarni jedni prema drugima?

Očito, ne u dovoljnoj meri. Odnos dece prema roditeljima i roditelja prema svojim roditeljima uspešan je samo ako počiva na međusobnoj ljubavi i poštovanju. Solidarnost se onda rađa iz ljubavi, a ne zbog najrazličitijih ličnih interesa. Postoji ona narodna: „Kada siromaštvo uđe na vrata, onda ljubav izlazi kroz prozor“. A siromaštvo je ušlo na velika vrata u mnoge naše domove, pa i u naše duše. Ono je samo doprinelo manjku solidarnosti i unutar porodice, a sigurno i na nivou zajednice.

Mi danas sve češće imamo situacije da roditelji suštinski ne poznaju svoju decu, njihove specifičnosti i onda nemaju razumevanja za njihove potrebe ili probleme. Isto tako, ta ista deca suštinski ne poznaju specifičnosti života svojih deka i baka u starijim godinama, u čemu onda leže uzroci njihovih brojnih stereotipa, pa i predrasuda prema starijima, kao što su:

  • to su oni „čije vreme je prošlo“
  • oni ne mogu da usvajaju nova znanja
  • bolesni, depresivni, senilni…
  • sebični su, samoživi, škrti, dosadni i džangrizavi…

I generacije starijih imaju formirane predrasude u odnosu na mlade, kao što su:

  • nedostaje im domaće vaspitanje
  • neće da rade/ „hoće ’leba bez motike“
  • bahati su
  • ne slušaju starije – „sve znaju“
Dijalogom do solidarnosti

Dijalogom do solidarnosti

Ovi stereotipi i te kako produbljuju jaz između mladih i starijih i to ne samo unutar porodice, nego i na nivou zajednice, i to čak i u slučajevima kada oni dele slične probleme ili imaju slične interese. Kao, na primer, kada je u pitanju nezaposlenost i traženje posla. Na tržištu rada, prema Mesečnom statističkom biltenu Nacionalne službe za zapošljavanje, u oktobru 2015. među 721.480 nezaposlenih preko polovine je onih uzrasta 15-29 godina (25,32%) i 50-64 godine (27,34%). I onda, neko treći ili sami predstavnici iz ovih grupa nezaposlenih, podgrevaju priču ili traže opravdanje o tome kako „stariji neće da se maknu i kako su oni smetnja mlađima da dobiju posao“ ili „mladi ne mogu da se zaposle jer nisu dovoljno mladi ili nemaju iskustva“, a suština je u nečem sasvim trećem. Nema dovoljne ponude poslova ili oni koji posao traže nisu adekvatno obučeni i obrazovani za zanimanja koja se traže.

Ima li mogućnosti i zainteresovanosti da mladi bar neko iskustvo steknu volonterskim angažmanom i koliko se on vrednuje pri traženju zaposlenja? Paralelno sa ovim pitanjem je i ono koliko smo mi iz takozvane „sendvič generacije“ spremni i zainteresovani da svoja profesionalna iskustva i znanja delimo sa mladima? Rekla bih da je odgovor na oba pitanja: nedovoljno.

Ako je na mikro nivou i ličnom planu tako kako jeste, šta onda možemo očekivati u vezi sa solidarnošću na nivou zajednice? Šta je to danas što može da okupi i pokrene na zajedničku akciju stanare jednog ulaza neke od stambenih zgrada, jednog kvarta ili jednog sela? Teško je odgovoriti ili bi odgovor mogao biti, malo toga ili čak ništa. Kao primer navodim to što u mom selu gde sam rođena danima već nema vode sa seoskog vodovoda i trpe skoro sva domaćinstva izuzev onih koji imaju bunare na svojim imanjima. Međutim, niko više neće da se angažuje i da zajedničkim radom poprave vodovod. Pojedinci koji su to ranije činili umorili su se, a drugima ne pada na pamet da se uključe.

Ko je zakazao pa danas nema ni zajedništva ni solidarnosti među generacijama niti unutar jedne generacije? Stariji, a i mi koji smo na pragu starijeg doba, i te kako se sećamo zajedništva, elana i solidarnosti uslovljene društvenim kontekstom posle Drugog svetskog rata. Više kilometara pruga i auto puteva je izgrađeno kroz radne akcije, samo sa krampom, lopatom i ručnim kolicima nego što danas mogu da poprave zaposleni sa svom mehanizacijom kojom raspolažu.

Sa sastanka KOMS-a

Sa sastanka KOMS-a

Postoji li danas odgovarajući potencijal za međugeneracijsko razumevanje i solidarnost, makar uslovljeno sadašnjim društvenim kontekstom? Da, postoji, zato što generacije mladih i starijih međusobno dele mnoge uticaje, počev od bioloških, unutar porodica, istorijskih, kulturoloških, imaju zajedničku blisku prošlost i zajedničku blisku budućnost.

Ko je zatajio? Zatajili smo svi pomalo. Počev od porodice, preko institucija koje treba da podstiču i razvijaju solidarnost: obrazovne ustanove, domovi kulture kojih više i nema, mesne zajednice, zadruge koje su uništene, a nove nisu stvorene, organizacije verskih zajednica, pa i organizacije civilnog društva.

Kako prevazići postojeće stanje?

  • Negovanjem porodične i međugeneracijske solidarnosti i dijaloga kako bi se smanjili stereotipi i predrasude, a povećalo međusobno razumevanje i tolerancija;
  • Važno je uključivanje ove teme u vaspitanje i obrazovanje dece, još od najranijeg uzrasta;
  • Organizovanjem zajedničkih akcija na kojima će biti angažovani pripadnici različitih generacija, jer će se kod njih povećavati kohezija, vršiti razmena znanja i iskustava… Kroz zajedništvo se mogu javiti nove inspiracije i nove perspektive.
  • Mediji mogu imati veliku ulogu u oblikovanju svesti ne samo kod pojedinaca već i na nivou lokalnih zajednica, time što će promovisati primere dobre prakse, aktivno starenje, neće podgrevati starosnu diskriminaciju u bilo kom pravcu, informisaće bez senzacionalizma…
  • Potrebno je i da stariji u većem broju promene svoje ponašanje, odnos prema sebi, okolini i okruženju. Posebno je bitno da pomognu mladima. Oni bi mladima trebalo da budu oslonac a ne prepreka, učitelj a ne suparnik, onaj koji razume, a ne osuđuje.
  • Mladi treba da znaju da su stariji izvor znanja i iskustva, a ne teret društva.

Kada smo neuslovljeno solidarni sa drugima, ta naša solidarnost će doprinositi poboljšanju kvaliteta života svih nas. Time podstičemo zaštitu ljudskih prava i sigurnosti onih koji su ugroženi. Tek kada postanemo svesni značaja solidarnosti na mikro i ličnom planu, onda možemo promovisati i govoriti o solidarnosti sadašnjih mladih i sredovečnih generacija koje treba da kroz svoj rad i uplate poreza i doprinosa državi i PIO fondovima obezbede primanje penzija i socijalnu sigurnost generacijama koje su stvorile resurse koje mi danas koristimo.

U takvim uslovima, možemo govoriti i o međugeneracijskoj pravednosti, tj. brinuti o mlađim, i budućim, nerođenim generacijama. Zadak svih nas bi bio minimalizacija zaduživanja države kako bi se buduće generacije rasteretile troškova iz prošlosti, a da u istom trenutku ne manjka investicija za potrebe sadašnjih generacija. Ne može se trošiti više nego što se proizvodi u sadašnjosti da se ne bi moralo trošiti manje nego što se bude proizvodilo u budućnosti.

Ako sve ovo budemo poštovali, moći ćemo da kažemo da stvaramo društvo za sve generacije, kroz uspostavljanje balansa, jer društvo je potpuno tek kada se podjednako vrednuju kvaliteti mladosti, sredovečnosti i starosti.

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić je magistar socijalne politike, po osnovnom obrazovanju socijalna radnica. Ima dugogodišnje iskustvo u socijalnoj zaštiti - skoro 25 godina je radila u državnom sektoru na institucionalnoj zaštiti starih ljudi, a od 1999.godine je u nevladinom sektoru, gde se bavi socijalnim politikama i zaštitom najisključenijih grupa građana sa posebnim naglaskom na stara lica. Rukovodilac je nevladine organizacije „Snaga prijateljstva“ – Amity koja predvodi klaster za stare u procesu socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?