Ne zatvarajte ljubav u sobu predrasudaTekst posvećujem velikom prijatelju Bojanu Tarabiću, jer me je podstakao da o ovoj temi dublje promislim i da je podelim sa vama.

Svi stavovi u tekstu navedeni su na osnovu ličnog iskustva motoričkog hendikepa i ne moraju biti opšte primenljivi na sve osobe sa hendikepom, već samo na one koji se u tome pronalaze i tako se osećaju bilo da imaju neki hendikep ili ne.

Napominjem da su primeri u tekstu tu samo kao ilustracija predrasuda, i da nikako ne znače da su apsolutno svi ljudi takvi, ili da samo na taj način doživljavaju ljude sa hendikepom.

Takva je ipak, nažalost, većina.

Par kao i svaki drugi, ili ipak ne?

Kad šetate gradom i vidite devojku i dečka kako se drže za ruke i opčinjeno trepću u pravcu onog drugog, verovatno ćete pomisliti da su u vezi. Još ako se usput i poljube, (filmski, dakako) dok su tu negde u vašem vidokrugu, neće biti mesta sumnji. Naravno, isto važi i za scenu gde dve devojke ili dva dečka pokazuju celom svetu oko sebe koliko se vole. Nekima bi ulepšali dan, drugi bi se možda mrštili što se na javnom mestu, eto recimo ulici, po lepom sunčanom danu razmenjuju nežnosti. Kako god bilo, važno je jedino da postoji ljubav, a najvažnije je da su ljudi srećni kako god, gde god i koga god odabrali da vole.

Sad, zamislite scenu da šetate gradom, lep, sunčan dan, vi raspoloženi. U narednom momentu vidite devojku sa hendikepom, i dečka bez hendikepa (ili obrnuto) i čini vam se da su baš povezani. Možda biste pomislili da su par, i da im je baš lepo, i da je baš divno što ljubav eto, ne poznaje granice i nije je briga ko ima hendikep. A možda biste ipak tu misao odbacili, jer vam nekako ne štima, pa zaključili da su njih dvoje brat i sestra, ili samo dobri drugovi?

E, o tome bih da vam pričam.

Varijante pretpostavki

Ne zatvarajte ljubav u sobu predrasudaSad slobodno zamislite mene, uglavnom u tamnoj odeći, s običnom braon kosom i štakama koje neizmerno volim i koje su naprosto must have (i u šali i zbilja) i zamislite pored mene dečka koji vam deluje malo kao roker, malo kao metalac, malo kao bilo koji lik na ulici, s kosom u kovržama, vezanom u rep, u najobičnijim patikama i odeći. Zamislite i da se ne držimo za ruke, jer ja držim štake, ali da povremeno gledamo jedno u drugo s naročitom emocijom. Razmislite, da vas sad neko pita, u kakvoj su oni vezi, šta biste im rekli?Ne znate?Čujte me onda, molim vas.

U moru predrasuda i pogrešnih pretpostavki kada su u pitanju osobe sa hendikepom, naročito mi je draga (čitajte, od nje se ježim) ona gde ako imate hendikep, vi naprosto ne možete da imate i dečka, nije logično. Naravno, niko vam to neće reći direktno, lepo smo ili manje lepo vaspitani pa uvijamo u šareni papir i malo neukusniju izjavu, ili mudro prećutimo. Niko vam neće reći, ali će mnogi tako misliti. Kako ja to mogu zasigurno da znam, pitate se? Podeliću sa vama nekoliko primera.

„A ti mala, ti si mu sestra, a?“

Sedim na hodniku, ispred vrata psihološkinje koja treba da odredi koliko sam, kako oni to kažu, „radno sposobna“. Posle sat vremena tupkanja u mestu i proklinjanja momenta kad sam kročila u tu ustanovu, psihološkinja napokon dolazi, mantil se vijori za njom i onako u hodu dobacuje

– „A ti mala, ti si mu sestra, a ?“

– „Devojka.“ Odgovaram tonom kojim bih uzvratila i na pitanje hoće li sunce sutra izaći (ako odbacimo filozofske pretpostavke da možda i neće), koje dakle, ima podrazumevan, stalan odgovor. Ona se ipak, izgleda prilično iznenadila. Osmeh do beskonačnosti i „Jaooooo pa vi se volite! Jao što ste mi slatki, jao što je to lepo. Evo, sad ću ja da vas primim.“

Ne zatvarajte ljubav u sobu predrasudaZatim ujuri u kanceariju i zalupi vrata.Ostanem da trepćem u pravcu svog dečka, preneražena.Stalno se događa, ali me ipak iznenadi. Trepće i on. Smejemo se. Kasnije me je u kancelariji, kao i veliki broj radnika u medicinskim ustanovama prvo pogledala sumnjičavo, a posle se oduševila kako sam pametna ( šta god to pametna tačno značilo) i čak njemu nekoliko puta dok sam izlazila skrenula pažnju da sam pametna i da me čuva (kao da on sam ne zna da treba). Ako stoji pored mene, zgodan je, fin, lep, nema hendikep, ja sam mu garant sestra. Jer, kako bih mu, pobogu bila devojka? Pa, ima toliko mnogo „prikladnijih“, koje možeš uz njega povezati, a nemaju hendikep. Naravno, ne kažem da ljudi imaju zlu nameru kad ovako nešto izgovore, kažem samo da im je prosto logično da sam mu sestra, i da im to tako prostodušno i otvoreno izleti jer im na um i ne pada neka druga varijanta.

Postoji i varijanta „Jel si ti njoj brat?“

I jednako mi izaziva mučninu. Valjda samo brat može da vas ako imate hendikep povede za ruku, da vas ponese u naručju, da vas zagrli, da vas pomiluje po kosi. Valjda samo brat, jer ko bi drugi išao sa devojkom sa hendikepom po svim tim institucijama strave i užasa gde su redovi kilometarski, na razne analize, kontrole, procene, upise u sisteme i slično. Ako nemate hendikep, onaj koji sve ovo radi po prvoj pretpostavci verovatno vam je dečko. Kad kažete da nije, onda skontaju da je brat ili drug.

„A da Vam pozovem ja pratnju?“

Ništa manje odvratna varijanta. Medicinska ustanova, radim laboratorijske analize, vade mi krv. Već je počelo da miriše na zimu, pa nosim kaput. Ulazim unutra, spuštam štake u ugao, skidam ešarpu, na pitanje treba li mi pomoć ljubazno odgovaram sa ne.

– S kim ste došli? Pita mlada žena u belom.

– Sa dečkom, spontano odgovaram.

– Aaaa, pa lepo.

Ne zatvarajte ljubav u sobu predrasudaMinut potom, kad je vreme da izađem sa svim papirima u jednoj ruci, štakama u drugoj, sa sve ešarpom koja mi se zbog dužine zapliće u kaput i štake istovemeno, žena me pita „A da Vam pozovem ja pratnju?“Ne treba, u redu je, tvrdim i izlazim. Nije bilo svrhe da joj napominjem da je mogla da kaže: a da Vam pozovem dečka, a ne pratnju, jer mi moj dečko nije pratnja nego baš to, dečko, a to što se sa mnom šeta hodnicima bolnice njegova je odluka. On ide sa mnom kao sa svojom devojkom, a ne sa mnom kao sa devojkom koja ima hendikep, pa joj treba čuvar. Da ne govorim o tome da je žena automatski pretpostavila da je neko sigurno sa mnom i da prosto moram da imam pratnju. I da mi je ta pratnja drug ili brat, verovatno.

Varijanta – mnogo dobri drugovi

Ako već niste brat i sestra, onda vam je on mnogo dobar drug. Takođe ukazuje na to da um većine ljudi bez hendikepa nije u stanju da se dovoljno razgrana i zaključi da je osim toga moguće i nešto drugo. Kad objasnim da mi je čovek s kojim me učestalo viđaju dečko, neretko dobijem odgovor „Aaaaa, baš lepo, a ja mislila/ mislio, vi ste drugovi.“

Naravno da si baš to pomislio/ pomislila.Jer, nije logično da smo nešto više, zar ne?

„Jao, ma ti si baš super, baš ste lep par!“

Ne zatvarajte ljubav u sobu predrasudaOsoba sa hendikepom ovo čuje uglavnom od osobe bez hendikepa, a u kontekstu veze i odnosa dečko devojka odnosno iščuđavanja na tu temu, znači sledeće:

Mora da si mnoooogo super, kad je on/ ona sa tobom.

Sigurno imaš neke natprosečne osobine.

Čime si je/ ga omađijao pa mu/ joj nije važan tvoj hendikep?

Imaš li ti para ili nekih drugih materijalnih dobara pa te on/ ona koristi?

Zbog čega je on/ ona sa tobom kad ima toliko drugih bez hendikepa?

I verujte mi, mnogi ljudi ovo zapravo misle, (nikako ne tvrdim da tako misle svi) ali su vaspitani da ćute, i da budu pristojni. Da ne bude da oni nemaju razumevanja za nešto tako neobično. Samo retki imaju hrabrosti da vas ili njega direktno sve ovo pitaju.I onda ne znate da li da im kažete hvala jer su tako iskreni, ili da popijete tabletu protiv mučnine jer kao društvo još uvek očigledno nismo na tom nivou da nam veza osobe sa hendikepom sa osobom bez hendikepa bude normalna pojava.

„Što ti devojka ima štake“?

Ovo pitanje može da ima hiljadu podvarijacija u zavisnosti od hendikepa i pola. E sad, podrazumevamo da taj neko zna da ste vi određenoj osobi bez hendikepa devojka/ dečko. Naravno, u svakom smislu izrečeno, pitanje je izuzetno nepristojno, i nepotrebno.Prvo, šta vas briga zašto imam štake? Kako će odgovor na to pitanje doprineti smislu vašeg života, koju će vam misteriju razrešiti? Drugo, ako već morate da pitate, pitajte mene. Biću savršeno ljubazna, ali ne savršeno prijatna. Najbolje je da nikada ne pitate osobu sa hendikepom/ ili njenog dečka/ devojku o poreklu hendikepa, osim ako vam sama to nije rekla, spontano. Tako ćete izbeći neprijatnu situaciju koja nastaje kada kopate tamo gde vam nije mesto.

Gora podvarijanta mnogo dobrih drugova – nemoj slučajno da protumačiš nešto pogrešno.

Ima još jedna stvar o kojoj niko ne priča, (zato to radim ja☺) a to je suptilno ograđivanje drugova/ drugarica osoba sa hendikepom, odnosno naglašavanje da su oni baš to, mnogo dobri drugovi. Pominjem to ovde jer smatram da je izuzetno važna pojava. I da, desilo mi se, jednom, ali sam zapamtila zauvek, uverena da to nije samo moja priča i da će valjati dobro je upamtiti pa podeliti nekad.

Ne zatvarajte ljubav u sobu predrasudaTo vas tek nagoni da prevrnete želudac na postavu. Suptilno vam sagovornik (kanda drug ili drugarica) nagoveštava da treba da znate „gde vam je mesto“, ali nikako direktno, samo usput, da ne daj Bože, ne zaključite iz njegovih emocija nešto pogrešno. On/ ona vas voli, ali samo kao prijatelja. Pa pobogu, šta će mu reći društvo? Dovoljno su već začuđeni i što ste mu drugarica. Podrazumevaju da vi nemate hrabrosti da se izjasnite ako vam se neko dopada, da i ako vam se dopada to treba da bude neko ko je „kao vi“ dakle sa hendikepom.

Sem toga postoji još gora podvarijanta ovoga: vi ste im mnogo dobar prijatelj/ prijateljica, ali pošto imate hednikep, ne misle o vama kao o seksualnom biću. Jednostavno im jedno ne ide uz drugo.Ili, ako i prihvataju da ste kao i svaka druga osoba seksualno biće, jednostavno ne mogu da vas zamisle u tom kontekstu. Vi ste samo pametni, natprosečni, vi ste svaka čast osoba jer imate hendikep a ipak sve radite normalno, ali seksualnost, to nekako teže ide uz vas.

„Svaka ti čast!/ Svaka vam čast!“

Upućeno njemu, a svaka mu čast jer je sa mnom. Upućeno nama, jer je ipak tako avangardno, i neuobičajeno to što smo mi zajedno. Na čemu nam svaka čast? Jer smo kao i svaki drugi par? Jer se volimo, svađamo, gađamo jastucima, vrištimo jedno na drugo, jer se ljubimo? Zar ne rade i ostali to isto? Da li je njemu specijalno svaka čast jer ima devojku sa hendikepom pa mu treba dodeliti orden za hrabrost i napredno razmišljanje? Što je eto, ipak, baš sa mnom, a ne sa nekom drugom, mada može? Što prihvata svu težinu koju moj hendikep zna da donese, a ipak ostaje tu? Postoji jednostavan odgovor na ovo divljenje koje mi blago rečeno ne prija – ljubav, u svim njenim oblicima.

Šta je važnije od predrasuda i strahova?

Ne zatvarajte ljubav u sobu predrasudaAko sutra ili bilo kada sretnete na ulici par gde jedno od njih ima hendikep, slobodno pomisilite prvo – jaooo, što su lep par! pa onda dodajte ostale mogućnosti. Nije česta pojava, ali verujem da će u budućnosti biti. Onda kada kao društvo shvatimo da nije herojski čin biti sa osobom sa hendikepom, da se sve prepreke mogu prevazići otvorenošću i razgovorom, i da je zaista jedino važno da volite i da vas neko voli, a ne šta će mama i tata ili društvo da vam kažu ako vam devojka/ dečko ima hendikep. Ne dozvolite da vam društvo i nigde napisana očekivanja oblikuju reakcije i život. Volite koga hoćete. Budite hrabri da razmišljate otvoreno, i da ne stavljate emocije u prihvećeni šablon.

P.S. Slobodno se zaljubite u osobu sa hendikepom.

Koliko god ljigavo i izlizano zvučalo, stvarno je najvažnija ljubav.

Lana Nikolić

Lana Nikolić

Milanka (Lana) Nikolić, rođena 28. septembra 1991. godine u Prokuplju. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, odsek Opšta književnost i teorija književnosti. Završila je master studije Filološkog fakulteta na profilu Jezik, književnost, kultura, a trenutno je na istom fakultetu, na doktorskim studijama. Svakog dana je na Radio Beogradu 202 gde uči kako da postane radio novinarka. Voli radio, poeziju i filozofiju. Sve radove potpisuje imenom Lana Nikolić.



  1. Milesa (Reply) on Thursday 12, 2015

    Što je naj(ne)originalnije, ove predrasude i reakcije (primeri) su tako česti. Potvrđujem iz ličnog iskustva pa- bukvalno svaki od ovih tvojih primera 🙂 a verujem da nisam jedina..

    Nedavno sam bila primorana da idem na svakodnevna previjanja u Dom Zdravlja. Jedan dan me pita med. sestra jesam li udata i kad sam joj rekla da sam u duuuugoj vezi (sa momkom kog je videla još prvi dan a za kog je kasnije prokomentarisala da je baš lep) gledala me nestremice 10 sekundi da bi onda izgovorila polu pitanje polu konstataciju: “A voli te, a?”

    Drugi dan je prokomentarisala nešto poput kako se on zaljubio u moju pamet, jer zaboga nije sve u fizičkom izgledu. Naravno da nije sve u fizičkom izgledu ali mi je prošlo kroz glavu da za nju ne postoji opcija da se neko zaljubi u ženu s invaliditetom- i zbog njene seksalnosti pa čak i fizičkih osobina, ne samo zbog pameti…