Nemanja ŽivkovićPiše: Nemanja Živković

Pre otprilike tri godine, od roditelja sam dobio novac za automobil. Imao sam priliku da ispunim jedan od najčešćih dečačkih snova, kupim sopstveni auto i… konačno postanem svoj čovek! Tako se, naime, u Srbiji uglavnom razmišlja. Zato je reakcija mojih roditelja najblaže mogla da se opiše kao stanje šoka kada sam odbio poklon, u zamenu za – jagode!

Izbor svakako nije bio slučajan. Kao apsolvent Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, odlučio sam se da se ozbiljno posvetim praksi, a ne da kao većina kolega čekam godinama na posao u nekoj državnoj službi. Pre svega zbog ljubavi prema prirodi, a potom i zbog mogućnosti dobre zarade, znanje stečeno na fakultetu polako sam počeo da primenjujem na plantaži. U blizini rodnog grada pokrenuo sam sopstveni posao. Uz poštovanje propisa, pomoć i savete iskusnijih proizvođača, sve je teklo po planu, prve dve godine bio sam zadovoljan rezultatima, a roditelji sve uvereniji da sam napravio dobar izbor.

Potpuno neočekivano, odjednom kao da sve kreće nizbrdo.

Počelo je sa vremenskim neprilikama. Imao sam utisak da se sve okrenulo protiv mene, mesecima sam se nalazio u totalnom bunilu, novac kao da se topio, roditelji penzioneri, ne mogu da računaju na bankarske pozajmice, a ja opsednut željom da izvučem zasade. Ali, koliko god se ja očajno upinjao, u poljoprivredi poslednju reč najčešće ima priroda, ili viša sila… kako hoćete. Još jedan grad, i kompletna proizvodnja je uništena. Sa planažom, nekako sam imao utisak da sam i sam došao do kraja.

A onda, gotovo filmski obrt, sasvim slučajno sam saznao za konkurs Fonda “Ana i Vlade Divac”. Pomislio sam na košarku koju sam trenirao kao klinac, i odlučio da apliciram. Nisam možda za košarkaša, ali sam bio siguran da me čeka neka šampionska titiula za uzgoj jagodičastog voća. Naravno, prošli su meseci nervoze i straha, šta ako oni ne prepoznaju moju želju da se ozbiljno bavim ovim poslom? Jer, za mene to je mnogo više od posla, s obzirom da se poljoprivredom ne bavi niko u mom okruženju, o društvu i da ne govorim. U Srbiji je generalno prisutan manir nipodaštavanja svega što ima veze sa selom i zemljom, od njih mladi uglavnom beže glavom bez obzira. A ja, ponekad imam utisak kao da idem suprotnom trakom auto-puta.

Zato sam se, kada su me obavestili da sam ušao u drugi krug konkursa, a potom i dobio sredstva, osećao kao da sam osvojio olimpijsko zlato! Moj projekat je prošao. Odobrena su mi sredstva da osavremenim i podignem novi zasad sa boljim sortimentom jagode. Poseta ljudi iz Fondacije koji su prepoznali želju i potencijal mog malog zasada, bili su pravi vetar u leđa. Neizmerno sam im zahvalan jer su podržali ne samo mene, već sve ove mlade ljude koji su aplicirali za pomoć. Mislim da smo i mi pokazali spremnost da preuzmemo inicijativu i utičemo na sopstveni život i neposredno okruženje.

Trenutno je u izgradnji jedan od najsavremenijih zasada jagode u ovom delu Župe, gde se ja bavim jagodarstvom. Nije veliki, ali je sve zaštićeno, i samo od ljudskog faktora zavisiće rezultati.

Sama proizvodnja jagode sa sobom nosi ozbiljan rad, sa dosta rizika. Na kraju se on isplati samo ako imate savremen zasad, koji je pokriven visokim tunelima, kvalitetan sadni material, sistem kap po kap, dobru ishranu biljaka i na kraju tržište. Tržište, koje morate da pratite i prilagođavate mu se, i to kada imate najviše obaveza oko biljaka i radne snage. A zasad traži mnogo vremena, kao i svako drugo živo biće traži dodatnu hranu i zaštitu zavisno od faze razvoja, pri čemu je izuzetno važno poštovati karencu, uz konsultacije sa stručnim službama.

Na žalost, tržište je kod nas jako nestabilno. Cene se mogu kretati od 80 dinara na jugu Srbije, do 220 u Beogradu, što je gotovo tri puta više. Ogromna razlika, ako se u obzir uzme da proizvodjač zaradjuje 60% od trenutne cene jagode. Zato se prodaji mora pristupiti oprezno i ozbiljno. To je nešto što tek moram i sam da naučim.

Naravno, ukoliko želite da se upustite u ovu “jagodičastu avanturu” možete računati na lep prihod, ali ono što je važnije od svega jeste da imate sopstveni biznis koji zavisi u najvećoj meri od vašeg angažovanja. I to je ono što je najbitnije. Uz to, stalno upoznajete nove ljude i neprestano ste u prilici da naučite još nešto novo.

Na kraju, mogu reći da je moja želja ostala ista, samo je put do njenog ostvarenja jasniji. Naučio sam puno i stekao prijatelje koji su bili spremni da me podrže i pruže pomoć kada sam i sam počeo da sumnjam.

Nadam se da će ova priča biti mali podsticaj mladima koji traže sopstveni put. Zahvaljujući Fondu “Ana i Vlade Divac” još sam čvršći u odluci da se bavim ovim poslom, da jednog dana postanem lider koji će pomoći da se organizuju i udruže ljudi koji se bave proizvodnjom, da učinim nešto korisno za sve i…  ispunim roditeljima želju… umesto polovnog karavana, kupim novi auto…

Poljoprivreda – Šansa za mlade

Poljoprivreda – Šansa za mlade

Fondacija "Ana i Vlade Divac" osnovana je 2007. godine sa ciljem zbrinjavavanja i ekonomskog osnaživanja izbeglih i raseljenih lica. U isto vreme, Fondacija je snažno posvećena unapređenju položaja dece i mladih kroz stvaranje uslova za njihovo zdravo odrastanje i razvoj kao unapređenju položaja i ekonomskom osnaživanju samohranih roditelja, mladih i svih drugih osetljivih društvenih grupa. Kroz razvoj filantropije i brojne humanitarne i razvojne projekte, Fondacija teži da podstakne solidarnost i duh zajedništva u društvu u Srbiji.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?