Olgica Danković, dia: KONCEPT PRISTUPAČNOSTI NA OBJEKTIMA OBRAZOVNOG I MUZEJSKOG KARAKTERA KOJI SU SPOMENICI KULTURE (Beograd, 2009.)

Gostujući bloger: Olgica Danković – Udruženje za reviziju pristupačnosti

Osnove savremenog pristupa dostupnosti izraženog kroz Univerzalni dizajn / Dizajn za sve / Inkluzivni dizajn počivaju na priznavanju, prihvatanju i podsticanju prava svih ljudi na nesmetanom kretanju, sigurnosti i udobnosti i poštovanju invalidnosti kao dela ljudske raznolikosti, sa ciljem da svi ljudi imaju jednake mogućnosti da učestvuju u svakom aspektu društva. Ove osnove su sažete u publikaciji Evropski koncept pristupačnosti EKP 2003 – Tehnički priručnik

U skladu sa preporukama EKP-a, odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, Ustavom, zakonima i standardima Republike Srbije, principi kojima se treba rukovoditi kako bi se obezbedilo poštovanje standarda pristupačnosti su:

1. Pristup – Svako bi trebalo da bude u mogućnosti da uđe u objekte ili javne površine, bez tuđe pomoći, sa lakoćom i bez osećaja stida.

2. Upotreba – Svako bi trebalo da je u mogućnosti da koristi objekte i javne prostore sa podjednakom lakoćom. Projektovanje, izgradnja, održavanje i upravljanje objekatima ne smeju da otežavaju korišćenje jednoj osobi u odnosu na drugu.

3. Zadovoljstvo – Svako zaslužuje pravo da uživa u okruženju.

4. Bezbednost – Svako ima pravo da živi, radi i da se odmara u bezbednom okruženju. Projektovanje, izgradnja, održavanje i upravljanje objektima moraju da omoguće bezbednost svakoj osobi.

5. Obzirnost – Svako zaslužuje da mu se posveti podjednaka pažnja od strane onih koji odobravaju, projektuju, grade, održavaju i upravljaju objektima i javnim prostorima.

6. Estetski kriterijumi – Rešenja kojima se ostvaruje pristupačnost treba da budu neupadljiva, lepa i u skladu sa ambijentalnom celinom.

Postoje određeni problemi vezani za obezbeđivanje pristupačnosti svim posetiocima (uključujući i osobe sa invaliditetom) objektima i drugim spomenicima kulture koji su otvoreni za javnost. Balans mora da se nađe u usaglašavanju standarda pristupačnosti i očuvanja karaktera spomenika kulture. Pristupačnost ne bi trebalo da ugrozi ili uništi materijale i karakter koji neki objekat čine značajnim, ali ako se zgrada koristi za neku javnu namenu i već su urađene određene adaptacije (toalet, sprovođenje električne instalacije i sl.) nema razloga da se izbegava poboljšanje pristupačnosti.

Da bi se postigao najveći mogući nivo pristupačnosti moraju se tražiti inovativna rešenja koja obezbeđuju pristupačnost objektu a ne umanjuju vrednost spomenika.

Omogućavanje pristupačnosti značajno utiče na podizanje atraktivnosti objekata ili prostora i povećanje broja posetilaca. Zakon o sprečavanju diskriminacije nad osobama sa invaliditetom u Velikoj Britaniji (The Disability Discrimination Act 1995 – DDA) određuje da, tamo gde postoji fizička/arh. barijera na objektu ili javnom prostoru koja korišćenje prostora ili usluga čini nemogućim ili previše teškim osobama sa invaliditetom, dužnost je pružaoca usluge da izvede odgovarajuće mere kako bi prevazišao te probleme. DDA ipak naglašava da je pod određenim okolnostima nemoguće ili nerazumno obezediti pristup zbog prevelikih troškova ili potrebe da se radikalno menja izgled i svojstvo kulturnog dobra. Zakonom su, međutim, tačno definisani objekti i kulturna dobra na kojima je nemoguće izvoditi radove u smislu obezbeđivanja pristupačnosti tako da se ne ostavlja prostor za nagađanja. U normalnim okolnostima, kada se radi o zgradama koje nisu navedene u ovom zakonu, dužnost je pružaoca usluge da inicira određene korake kako bi:

1.      uklonio barijeru

2.      izmenio je tako da više ne predstavlja prepreku

3.      obezbedio razumne mere adaptacije kako bi se prevazišao problem

4.      obezbedio alternativni metod kako bi se postigla pristupačnost[8]

Na kraju, ipak, obezbeđivanje pristupačnosti objekatu nije uvek moguće. Svaki objekat je drugačiji i ne postoji opšte rešenje, pa je neophodno uraditi pojedinačne analize – revizije pristupačnosti, kako bi sve probleme identifikovali i na osnovu toga pokušali da nađemo najbolje rešenje.

(…)

Pristupačnost ne ugrožava arhitekturu – ona je poboljšava. U skladu sa pozitivnim promenama u urbanom planiranju, projektna rešenja treba da budu kompatibilna sa različitim potrebama, garantujući upotrebljivost, sigurnost, nezavisnost, lakoću sagledavanja i korišćenja, a samim tim i podizanje kvaliteta  korišćenja objekata i prostora (grada).

Ustanove zadužene za očuvanje i promociju Engleske kulturne baštine sve više igraju proaktivnu ulogu u poboljšanju pristupa kulturno – istorijskim spomenicima  i priznaju važnost ravnoteže između potreba očuvanja i potreba pristupačnosti. Ako je mesto pristupačno, biće od značaja za više ljudi i ceniće ga širi krug zajednice, što će pomoći u osiguravanju njegovog očuvanja.

Dobar projekat i visok kvalitet rada mogu dopuniti i čak poboljšati kulturna dobra (spomenike kulture) kao i stvoriti pristupačnije okruženje. Rešenja pristupa za zaštićene celine i pojedinačne objekte moraju biti prilagođeni konkretnom mestu i deo sveobuhvatne dugoročne strategije za korišćenje tog prostora i njegovo očuvanje.

Obzirom da Zakon o kulturnim dobrima ne uređuje ovu oblast, na konzervatorima je odgovornost da savesno i izbalansirano vrednuju dve civilizacijske tekovine jednu kulturno-istorijsku spomeničku vrednost i drugu priznavanje i prihvatanje prava svih ljudi na nesmetano kretanje, sigurnost i udobnost i poštovanje invalidnosti kao dela ljudske raznolikosti. Svetska baština bi trebalo da nastoji da pomiri zahteve pristupačnosti i interesa spomenika kulture kako bi povećali ili omogućili njihovo kontinuirano korišćenje. Kulturno nasleđe treba da promoviše primere najbolje prakse kao i da podstiče sprovođenje odgovarajućih inicijativa za obezbećivanje pristupačnosti.

Kod spomenika kulture gde je neizvodljivo prevazići problem fizičkih barijera, trebalo bi uložiti napor na upravljanje i organizaciju kulturnog dobra tako da se njegove vrednosti prezentuju svima.

Zaštita nasleđa i očuvanje njegove autentičnosti, koja predstavlja osnovu kulturne vrednosti, predstavlja i nezamenjiv potencijal za turističku industriju, a održivi kulturni turizam je faktor ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvoja. Održivi kulturni turizam je samo onaj koji uvažava potrebe svih ljudi.

* Tekst je izvorno objavljen 28. marta 2012. godine na sajtu Udruženja za reviziju pristupačnosti. Pozivamo vas da obavezno posetite navedenu lokaciju i ovaj dragoceni prilog pročitate u celini. Odabrane segmente ovde prenosimo uz ljubaznu dozvolu autorke članka.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?