Poljubac Verovanje da invaliditet obavezno sa sobom nosi i određene osobine uporno opstaje u svakodnevnom životu, a pošto su mediji ogledalo društva, izvesni stereotipi se ponavljaju i kroz istoriju književnosti i filma. Pisci i reditelji uvek nekako uspevaju da invalidnost predstave kao deo karaktera. Ako likovi sa invaliditetom nisu osvetoljubivi zločinci, onda im je neophodno lečenje, a ako ne lečenje, onda će, recimo kao kod mlade Laure, hrome devojke iz drame “Staklena menažerija”, poslužiti i jedan ples sa zgodnim, šarmantnim momkom bez invaliditeta. Iako se na kraju ispostavlja da mladić ima verenicu, Laura, po šablonu, puna razumevanja, Džimu iz svoje staklene menažerije poklanja jednoroga kome je pri padu polomljen rog, pa se sada ne razlikuje od drugih, što i ona priželjkuje, podstičući tako stav da se osobe sa invaliditetom kao drugačije ne uklapaju u društvo i da jedino mogu pronaći ljubav ako se ta različitost ukloni i one postanu iste kao većina.

StopalaČak i u velikim ljubavnim romanima, poput “Ljubavnika Lejdi Četerli”, strast je rezervisana isključivo za ljubavnike bez invaliditeta, dok je Lord Četerli, osoba sa telesnim invaliditetom, emotivno prazan i neprivlačan. Medicinska sestra koja radi kod njih se, na izvestan način, zaljubljuje, ali ne u njega kao ljudsko biće, već kao u čoveka iz višeg staleža, čija se slika pojavljivala u časopisima.

S druge strane, u romanu Skallagrigg, pisac pronalazi načine da u živote svih likova, uključujući i glavne protagoniste, Ester i Artura, koji su osobe sa invaliditetom, ravnopravno sa ostalim životnim izazovima, vešto i sasvim prirodno uplete i ljubav, brak, seksualnost, roditeljstvo.

VrteskaLično mi je prijatno iznenađenje nedavno priredio domaći roman, Ringišpil, u kome autorka, bez patetike i sažaljenja, piše o jednom od junaka, Juriju, kao o velikom umetniku i uspešnom direktoru, čiji se invaliditet provlači usput, pre svega kao razlog zbog kojeg je prestao da igra balet, dok se ističu njegove ljudske emocije, osobine i sposobnosti, koje svako od nas poseduje bez obzira na boju kose, versku i nacionalnu pripadnost, boju kože ili vrstu oštećenja.

U romantičnim filmovima u kojima je jedan od ljubavnika osoba sa invaliditetom kliše koji se ponavlja jeste ubeđenje da svojim partnerima predstavljaju teret. Ovaj element počinje da se javlja u filmovima snimljenim nakon Prvog svetskog rata, u kojima snažan, zdrav muškarac odlazi u rat, a kući se vraća kao osoba sa invaliditetom, očajan i poljuljanog samopouzdanja. Iz emotivnog pakla, najčešće ga izvodi lepa i strpljiva verenica koja ga ubeđuje da ga voli zbog njega samog, bez obzira na invaliditet, kako je, između ostalog, prikazano u filmu “Mračni anđeo”.

Ovakav trend se nastavlja i kasnije, s tim što se posle Drugog svetskog rata, a naročito posle rata u Vijetnamu, polako uvode i dramski elementi, pre svega kroz teškoće likova sa invaliditetom da se integrišu u društvo (“Najbolje godine naših života”, “Ljudi”, “Povratak kući”).

At first sightFilmovi o ljubavi su, naravno, snimani i nezavisno od svetskih sukoba, ali je pristup temi ostao sličan, o čemu svedoče “Afera za pamćenje”, zatim “Leptiri su slobodni”, “Deca manjeg Boga” ili “Na prvi pogled”. Likovi u ovim filmovima imaju različite vrste invaliditeta, ali im je zajednička opet stereotipna linija – “spas” koji dolazi od osobe bez invaliditeta, a koja im menja dotadašnji pogled na život. Ipak, izvesni pomaci se mogu uočiti. Dok je u “Aferi za pamćenje” (1957), završnom rečenicom: “Ako ti možeš da slikaš, mogu i ja da hodam. Sve je moguće, zar ne?” apostrofiran stav da osobe sa invaliditetom treba izlečiti i tako po svaku cenu uglaviti u već postojeće društvene okvire, u ostvarenju “Na prvi pogled” (1999) Ejmi ipak shvata da je i previše pokušavala da promeni čoveka koga voli, da otklanjanje njegovog invaliditeta nikako ne garantuje sreću, kao i da je život mnogo više od toga da li neko može da vidi ili ne.

Koliko je teško promeniti ljudsku svest i ukorenjene predrasude, na primer o tome da je institucija najbolje mesto za život osoba sa invaliditetom ili o ovim osobama kao nekakvim superbićima, može se videti u televizijskom filmu “U bolesti i zdravlju”. Glavna junakinja, majka i supruga, samoinicijativno odlazi u instituciju, a da bi kraj bio još apsurdniji, svom mužu, sa osmehom na licu i tugom u očima, daje “blagoslov” da nastavi ljubavnu vezu sa njenom bivšom personalnom asistentkinjom, želeći im sreću u zajedničkom životu.

Forrest and Jenny Forest Gamp, uz blagu dozu naivnosti i humora, takođe pokazuje da je sposoban za sve ono što čini život, pa i da uz svoju Dženi bude onda kada joj je najpotrebniji, voleći je duboko i iskreno.

Iako u filmu “Miris žene” ljubavnim odnosima nije posvećena značajnija pažnja, na kraju je ipak dat nagoveštaj romanse između glavnog protagoniste, koji svoj šarm pokazuje naročito flertujući sa epizodnim ženskim likovima, i profesorke, očarane njegovim ubedljivim nastupom pred školskim odborom.

Shrek and FionaNi bajke i crtani filmovi nisu imuni na diskriminišuće stavove. Mada Lepotica shvata da ipak voli Zver, bez obzira na to kako on izgleda, kada se Zver na kraju pretvori u princa, bajka, pre svega svojim nazivom, ali i ovakvom završnicom, šalje pomalo diskutabilnu poruku – da izgled jeste izuzetno važan. Za razliku od ove priče, crtani film “Šrek” na neodoljivo originalan način podseća sve nas koliko je svet različit i to pre svega kroz lik istoimenog junaka koji svoju Fionu jednako voli čak i kada se ona na kraju prvog dela iz prelepe princeze pretvori u – sebe!

A šta je za vas ustvari ljubav?

Jelena Milošević

Jelena Milošević

Jelena Milošević je diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 2002. godine, a 2014. godine je završila i master studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Radi od kuće kao honorarni prevodilac za različite kilijente, a takođe je i aktivista pokreta osoba sa invaliditetom. U okviru pokreta se, osim prevođenja, bavi odnosima s javnošću i piše za nekoliko časopisa koje izdaju udruženja u zemlji i inostranstvu. Njeni tekstovi su objavljivani i u sklopu “Jeleninog kutka” u okviru medijske kampanje "Bolji smo zajedno", u casopisu Yellow Cab, magazinu Original, elektronskom časopisu "Presstiž" i strucnim casopisima CM i Hereticus .



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?