lana_001Svi stavovi izneti u tekstu izvedeni su samo na osnovu ličnog iskustva motoričkog hendikepa.

Svaki hednikep je različit i traži različito promišljanje. Ipak, pokušala sam da izdvojim neke zajedničke tačke u kojima mogu da se pronađu oni koji se slično osećaju, nevezano za oblik hendikepa koji možda imaju.

Znam da ne mislite ništa loše kada mi govorite rečenice oduševljenja i divljenja. Želite da pokažete da vam je drago što radim sve što radim, što sam, eto „dotle stigla“ (gde god to dotle bilo i kako god se tumačilo), što sam tako rešena da svakakve stvari istovremeno postižem, i što dajem sve od sebe da me hendikep koji imam što manje ometa u tome. Čudite se, divite, nazivate me herojem. Ne mogu da vam zamerim što se radujete nekom mom uspehu, što me podržavate. To uvek prija, i drago mi je, ali samo ako me posmatrate naprosto kao mladu osobu koja pokušava da dosegne neke ciljeve. Neće me mnogo obradovati ipak, ako vidim, kao što je najčešće slučaj, da me divinizujete jer sve to radim, a još imam i hendikep, pa je to onda neki presedan, svetsko čudo.

Možda to i ne činite svesno, već samo želite da pružite svoju podršku. I hvala vam na tome, jer na neki sličan način podržavam i ja vas, znani i neznani ljudi iz realnog života i virtuelnog sveta. Jako sam srećna kada čujem kritike i komentare na svoj rad. Meni je ipak, ponekad malo previše tog posmatranja mene kao heroine. Verujem da postoje ljudi koji bi možda i sami sebe videli kao nekakav primer kome treba da se tapše. I to je u redu. Samo, ja jednostavno nisam takva.

izvor: pinterest.comMislite li da se lepo osećam kada čujem rečenicu „Ja se tebi divim!“? Ne, ne osećam se ni lepo ni prijatno. Zašto, pitaće se neki od vas, kad mi ne mislimo ništa loše! Upravo zato vam pokušavam objasniti zašto ne treba tako da govorite, i što je još važnije – zašto ne treba tako da se osećate kada je o meni reč. Naravno, ja vam slobodu da se divite, čudite i uzdižete me na neki izmišljeni pijedestal ne mogu uzeti, niti želim. Želim da vam pokažem zašto bi bilo divno kada biste odabrali da to ipak, ne činite.

Napisaću samo neke od uobičajenih rečenica, i obrazložiću vam zašto im se moje uši ne raduju.

Imaginarni prošli, sadašnji i budući sagovornici, razmislimo zajedno zašto govorim jedno veliko NE rečenicama koje slede, s nadom da ćete i vi učiniti isto:

„Ja se tebi divim, svaka ti čast!“

Nemaš se čemu diviti, i nije mi svaka čast. Jer ja radim isto što i ti. Nerviram se, kuvam kafu, turpijam nokte, češljam se, čitam, pišem, postavljam slike na fejsbuk, polažem ispite, odlazim na razna kulturna dešavanja, u biblioteku, u park, prelazim pešački prelaz, sedim i čupam kosu nad nekim problemom, teglim knjige na ramenu, zapertlavam cipele, stavljam slušalice u uši u prevozu. Vidiš li neku razliku u odnosu na sebe i svoju svakodnevicu? Ako mi se diviš jer sve to radim uprkos svom hendikepu, zapitaj se da li želiš da se tebi neko divi zbog tih  istih stvari, samo zato što ih prosto na svakodnevnom nivou obavljaš, a da to i ne primećuješ.

Istina je da mi za neke stvari treba više vremena, da se jako brzo umaram, da ulažem više napora. Ipak, tu i dalje materijala za divljenje nema. I ti se trudiš da daš najbolje od sebe svakog dana, zar ne?

„Ja tebe kad vidim, zapitam se na šta se ja uopšte žalim?“

lana_002Ako sam merna jedinica prema kojoj sagledavaš svoj život i probleme u njemu, i ako ti moj primer, i moja ličnost služi da sagledaš koliko je tvoj život zapravo lep i jednostavan kad vidiš „šta sve ima na svetu“ i „da i od goreg ima gore“, zaista i treba da razmisliš o svom životu, i da se zapitaš šta ti to u njemu ne odgovara i šta bi mogao/ mogla da promeniš. Ja nisam mera kvaliteta tvog života, niti sam upozorenje šta može da se dogodi nekome. Možda ti deluje da su tvoji problemi u odnosu na moje manji. Nisu, svima su nam problemi koji nas tište jednako teški, ja samo ponekad imam komplikovanije uvezane čvorove problema. Sa druge strane, možda pomisliš koliko si srećan što nisi ja kada me vidiš, i što hodaš „kao svi ostali“, što je tvoj život eto, lep i „normalan“ (šta god ta reč obuhvatala u svom značenju). Vidiš, i moj život je lep, zanimljiv je i obojen, dinamičan i pun komplikovanih situacija, i normalan je, kao i tvoj, i volim ga. Nemoj dozvoliti sebi da misliš da si u boljoj poziciji u odnosu na mene. Nisi, jer osoba sa hendikepom svako može da postane, bilo kada u životu.

„Eto, uprkos tom problemu koji imaš, ti si postigla mnogo više nego tvoji vršnajci bez hendikepa.“

Moj hendikep nije problem, moj hendikep je stanje, moj hendikep je jedan deo mog tela koje je kuća za dušu. Ne radim stvari u životu uprkos svom hendikepu već u saglasju sa njim, jer smo jedno, i ja ga se ne odričem, niti ga posmatram kao balast. Hendikep ima svoju težinu na mnogo nivoa, i zahteva zaista velike napore, to ne poričem. Ali njegovo postojanje nije razlog da me vrednuješ više u odnosu na moje vršnjake i da moje uspehe pojačavaš u odnosu na njihove, samo zato što se fizički razlikujem i komplikivanije funkcionišem u svakodnevnom životu. Ponekad zaista jesam uložila više truda i rada da bih postigla iste rezultate kao i moji vršnjaci, ali to nikada nisam učinila u borbi protiv svog hendikepa, već zajedno sa njim.

„Ti si pravi heroj! Kako sve to postižeš?!“

Nisam heroj, ni svoj ni bilo čiji. Heroji su u mitologiji imali nadljudske osobine, ali su bili (uglavnom) smrtni. Zajednička osobina koja spaja mene i heroja je jedino smrtnost. Nikakve nadljudske osobine nemam, mada bih im se obradovala kada recimo, spremam ispit, ili učim neki novi strani jezik. Sve što radim, radim kao i ti, uz puno truda, a ponekad i uz puno lenjosti. Postižem svoje ciljeve naprosto jer se u nekom momentu nateram da se povinujem onom „red, rad, disciplina“ ma koliko mi teško padalo jer bih radije da nalakiram nokte, ili čitam za sebe, a ne za fakultet, ili mi se sluša muzika.

Nema potrebe da me idealizuješ zamo zato što drugačije izgledam, odnosno drugačije hodam. Interesuje me puno različitih stvari, i pokušavam da im idem u susret. Obavljam stvari u svakodnevnom životu najbolje što mogu, bilo da je to savladavanje neke arhitektonske prepreke ili rešavanje administrativne začkoljice. Nema u mom načinu života nikakvog herojstva, i ne želim da me tako posmatraš.  Ni mene, ni bilo koju drugu osobu sa hendikepom (osim ako neke od njih to same ne žele) jer mi nismo primer natčoveka, niti smo tu da vas naučimo nekoj specijalnoj životnoj mudrosti.

Verujem da vam je sada malo jasnije zašto se toliko bunim protiv bezrazložnog divljenja i čuđenja.

lana_003Ako želite da mi se divite, divite mi se kao pesnikinji, umetnici, (budućoj) radio novinarki, slikarki. Divite mi se kako god želite, ali ne zato što sam sve to, a imam hendikep. Posmatrajte me odvojeno, a istovremeno neodvojivo od mojih štaka, jer takva i jesam.

Sličniji smo nego što mislite. Jedina je razlika, kao što rekoh, što ja možda malo češće dobijam komplikovane čvorove zadataka (da ne kažem problema) da razmrsim. Inače smo sa svim vrlinama i manama – naprosto ljudi. Sa ili bez hendikepa.

 

Lana Nikolić

Lana Nikolić

Milanka (Lana) Nikolić, rođena 28. septembra 1991. godine u Prokuplju. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, odsek Opšta književnost i teorija književnosti. Završila je master studije Filološkog fakulteta na profilu Jezik, književnost, kultura, a trenutno je na istom fakultetu, na doktorskim studijama. Svakog dana je na Radio Beogradu 202 gde uči kako da postane radio novinarka. Voli radio, poeziju i filozofiju. Sve radove potpisuje imenom Lana Nikolić.



  1. Mirna (Reply) on Wednesday 16, 2015

    Na ovaj tekst sam naisla na Facebook-u i odusevio me! Majka sam trogodisnje devojcice koja ima ahondroplaziju (oblik izuzetno niskog rasta), i od kako se rodila ljudi mi govore da sam “heroj”, a ona “mali heroj”.Najezim se na te komentare, je bas kako sto vi pisete ja sam mama kao i svaka druga mama, a moja devojcica dete kao i svako drugo: igra se, pravi nered, pentra se po namestaju – pa zar to rade heroji? Podsetio me vas tekst i na ovaj TED govor Stele Jang, pogledajte, verujem da ce vam se dopasti! http://www.ted.com/talks/stella_young_i_m_not_your_inspiration_thank_you_very_much

    • Lana Nikolić
      Lana Nikolić (Reply) on Wednesday 16, 2015

      Draga Mirna,

      Zahvaljujem vam na komentaru, ohrabrili ste me zaista jer mi je mišljenje roditelja dece sa hendikepom veoma važno, kao i roditelji dece sa hendikepom uopšte, mada se još uvek u tekstovima nisam time bavila. Značajno mi je jako kada znam da postoje roditelji poput vas, koji svoje dete sa hendikepom posmatraju naprosto kao dete pre svega, a tek potom su svesni hendikepa (koji je neodvojivi deo nas, ali opet, ne primarni).
      Kao mama devojčice sa hendikepom zasigurno ste imali i imaćete mnogo izazova, ali sam uverena da ćete ih sa takvim stavom sve razrešavati uspešno.Želim svu sreću vama i vašoj kćeri i zahvaljujem vam još jednom.

      Uvek me raduje da čujem sugestije i komentare, možete mi se uvek obratiti ovde ili putem društvenih mreža.

      Pozdravljam Vas srdačno,

      Lana

  2. Nebojša (Reply) on Wednesday 16, 2015

    Lana,

    Hvala ti što postojiš. Nastavi da vredno i uporno radiš na razvoju svoje ličnosti.
    Reči imaju neviđenu snagu ako umeš da ih napišeš i izgovoriš na pravi način.
    Druži se sa njima, a zatim nam podari lepotu i sklad te harmonije kao što si to uradila
    sa ovim tekstom.

    Puno te pozdravljam!

    Do sledećeg čitanja.

    Nebojša

    • Lana Nikolić
      Lana Nikolić (Reply) on Wednesday 16, 2015

      Dragi Nebojša,

      Izuzetno mi je zadovoljstvo kada proćitam komentar poput Vašeg, i kada znam da nisam uzalud pisala. Neizmerno mi je važno da prenosim čitaocima svoja iskustva i na taj način doprinesem promeni njihovog načina poimanja sveta. Kao što je Vama zadovoljstvo da čitate nešto što je zaista deo mene, i znači mi na ličnom nivou, tako je i meni značajna Vaša podrška i ohrabrenje jer je prelepo osećanje znati da ne samo da se tvoje reči čitaju, već su i shavćene na pravi način.

      Hvala mnogo. Srdačno vas pozdravljam. Za sve sugestije uvek sam tu, na blogu i na društvenim mrežama.

      Lana

  3. Dragana (Reply) on Wednesday 16, 2015

    Negde sam ranije videla vasu fotografiju, ali sam sada procitala tekstove i ovde pisem komentar jer je najblizi meni. Majka sam, osamnaestogodisnjakinje, sa visestrukim hendikepom. Potrebno je puno dragocenog vremena da prodje, da iako znate da je vase dete – vase bezuslovno, to bez gorcine i ljutnje objasnjavate ostalom delu sveta. Tesko je objasnjavati, edukovati, slusati izjave tipa – ti si majka hrabrost, ali je to bolji izbor, po meni, nego kritikovati ljude koji se onda jos vise distanciraju od nas. . .

    • Lana Nikolić
      Lana Nikolić (Reply) on Wednesday 16, 2015

      Poštovana Dragana, hvala Vam što ste podelili svoje mišljenje sa nama. Poštujem Vaš stav, ali ipak smatram da je važno otvarati nova polja, pomerati granice, postavljati nove “standarde”. Zato lično izbegavam da doprinosim ojačavanju već postojećih stereotipa kojih i tako ima dovoljno. Ljudi nikada neće sami shvatiti da nema potrebe za divljenjem osobama sa hendikepom ako im mi to primerom ne pokažemo. Njihov je izbor ako se žele distancirati. Važno je ostai jak i postojan u stavovima i kada stojiš sam, i kada oni deluju previše avangardno i nerazumljivo. Jednog dana će se sav naš trud isplatiti, a ovo što sada radimo, bar tako želim da mislim, olakšaće mladima sa hendikepom koji dolaze. 🙂 Ja, kao aktivistkinja i Vi kao majka smo tu da pokrećemo promenu, najbolje što znamo. A to nikada nije lako, ali vredi.

  4. Dragana (Reply) on Wednesday 16, 2015

    Naravno, itekako treba raditi na ovoj temi, na edukaciji ljudi. Skoro je u nasoj skoli bila ekipa iz emisije ” Mesto za nas”, pricali smo o tome koliko ljubavi vracaju deca sa visestrukim smetnjama u razvoju i mnogi su nas gledali iako se emitovao prilog u prepodnevnim satima. Treba sto vise govoriti o tome a prava je stvar sto ste vi aktivni u toj bransi, tako da verujem da ce stvari da se pomeraju napred.