Srpske izbeglice 1995. godine

Srpske izbeglice 1995. godine

U avgustu i septembru 1995. bila sam angažovana na ispomoći Komesarijatu za izbeglice Republike Srbije na prihvatu srpskog naroda koji je u toku hrvatske akcije „Oluja“ dolazio u Srbiju preko graničnog prelaza Šepak kod Loznice. Gledala sam kolone proteranih ili pobeglih sa prostora Dalmacije, Like, Banije i Korduna, kako u grobnoj tišini prilazile graničnom prelazu. Oni koji su vodili statistike kažu da je tada u Srbiju došlo između 220 i 250 hiljada ljudi.

Ni posle toliko godina, iz sećanja mi nisu izbledele slike kolona traktora sa prikolicama, prepunim svakojakih stvari iz pokućstva, na kojima sede uglavnom starice i starci, žene i deca, kamiona ispod čijih cerada vire znatiželjne i uplašene okice dece, putničkih automobila i autobusa. Grobna tišina mi i danas odzvanja u ušima. Svi su gotovo nemo, strpljivo čekali da dođu na red da dobiju kantu goriva i raspored u kom pravcu će ići dalje. Pojedini su pogledima tražili da li će ugledati nekoga od svojih najbližih koji su od ranije živeli u Srbiji, pa da su došli na granični prelaz da ih sačekaju i prihvate. Videla sam očaj, beznađe i unezverenost mnogih starica i starina. Naravno, i umor i iscrpljenost. Sa nekima od njih sam i razgovarala. Pričali su mi sa beskrajnom tugom, okolnosti pod kojima su morali krenuti, a verovali su da će to biti samo na kratko, i da će se onda vratiti svojim kućama i na svoja ognjišta. Posmatrala sam i šta je sve bilo na tim prikolicama. Videla sam i drvljanik (klada koja seoskim porodicama služi da na njoj seku drva) i sekiru, prazne prljave flaše koje su pokupili negde iz dvorišta, a u gotovo svakim kolima videli su se ćilimi, poneki jorgan i zavežljaji, verovatno sa najnužnijim presvlakama. Najveći šok mi je bio kada sam ugledala mrtvu staricu, prekrivenu ćebetom na traktorskoj prikolici, na temperaturi od preko 30 stepeni. Ona je negde usput preminula, možda od bolesti, a možda joj je i srce prepuklo od tuge, a njeni najbliži nisu želeli da je pokopaju usput, već će to učiniti u Srbiji.

Kada bismo se posle 24-časovnog rada vraćali put Beograda, sustizali smo kolone onih koji su prešli na nekom od graničnih prelaza i polako nastavljali svoj put do sebi znanog ili neznanog odredišta. Na tom putu, žitelji mesta kroz koja su prolazili izlazili su iz svojih kuća, davali tim ljudima sendviče i vodu da se osveže i nudili im i druge vrste pomoći. Bilo je tek ponegde i onih koji su od te tuge i nesreće naroda pokušali da profitiraju, podižući cene usluga u restoranima ili voća i povrća na improvizovanim tezgama kraj puta.

Ni slutiti nisam mogla da ću i danas, 2015., opet gledati kolone izbeglica. Danas su to izbeglice i migranti sa Bliskog istoka i severa Afrike, koji prolaze kroz Srbiju na putu do nekih od zemalja Evropske unije. Veoma su mi sveži utisci od pre nekoliko dana, kada sam bila na prihvatnom punktu tih ljudi u selu Miratovac kod Preševa, na granici sa Makedonijom.

Osveženje u Miratovcu

Osveženje u Miratovcu

Bio je vreo dan, temperatura skoro 40 stepeni, podne, a preko brda, sa granice, pomaljala se kolona ljudi koji su se umornim hodom kretali prašnjavim zemljanim putem ka nama, odnosno ka prihvatnom punktu Miratovac. Na tom mestu su locirani šatori za njihov kratki predah i zaklon od sunca, kontejner sa medicinskom ekipom za urgentnu pomoć onima kojima je ona neophodna, cisterna sa vodom kako bi se osvežili, kombi vozilo Crvenog krsta sa lanč paketima za one koji su gladni i humanitarni radnici koji su tu da pruže osnovne informacije i podršku tim ljudima.

U toj grupi izbeglica i migranata bili su ljudi različitih uzrasta, među kojima najviše mlađih muškaraca, a bilo je i žena, kao i male dece. Upadljivo umorni, crveni i znojavi od pešačenja, u zaprljanoj odeći, sa rančevima na leđima, ulazili su u prostor punkta, gledajući šta tu ima i gde bi mogli da sednu. Pored umora, u očima nekih videla sam tugu, a kod pojedinih i strah.

Neke žene su, pored rančeva na leđima, u kojima verovatno nose samo ono što im je najneophodnije za usput, u rukama nosile i bebu, a za ruku vodile po koje malo dete. Ni sa jednom od njih nismo bili u prilici da pričamo, jer kako mi izgleda, kod njih su muškarci ti koji su zaduženi za komunikaciju sa nepoznatima.

Gledala sam ih kako se preznojavaju, crvene u licu, zabrađene i zakopčane do grla. Dok su se muškarci raskomoćivali do pojasa i odlazili do cisterne da se umiju i osveže, one su vodile računa o deci i posmatrale nas. Razmišljala sam kako bi bilo dobro da se i one malo raskomote, umiju i osveže i bilo mi je čudno zašto to i ne čine? Verovatno zbog prisustva drugih muškaraca i nas neznanaca.

Rekli su mi da je u ovoj grupi najviše Sirijaca, Avganistanaca i Iračana, i tek poneki Pakistanac. Pričali su koliko dugo putuju, i o različitim iskustvima pri prolasku kroz Tursku, Grčku i Makedoniju. Znaju da su u Srbiji bezbedni i da ih niko neće maltretirati. Njihov cilj su Nemačka ili Norveška. To je ono što sam čula. Oni su se interesovali koliko će se ovde zadržati, koliko je daleko Mađarska granica i kako mogu najbrže da doputuju do nje.

U toj grupi bilo je oko 300-350 ljudi, a humanitarci su rekli da dnevno prođe i po nekoliko grupa, zavisno od toga koliko vozova dođe do granice, dokle ih Makedonci dovoze.

Kada sam sa ovog punkta krenula natrag u Preševo, naišla sam na prizore da su ljudi iz seoskih kuća, kroz ograde dvorišta provukli creva sa vodom, kako bi se putnici osvežili. Neki su instalirali i česme. Videla sam i taksiste kako čekaju putnike, razmatraju koji su među njima oni koji bi mogli da iznajme i plate usluge prevoza do Preševa. Bilo je i omladinaca koji su se organizovali i nudili im i prodavali SIM kartice.

Ispred Prihvatnog centra Preševo

Ispred Prihvatnog centra Preševo

Ispred Prihvatnog centra u Preševu videla sam mnoštvo ovih ljudi koji čekaju, stojeći u redu ili sedeći na trotoarima, da bi se evidentirali, dobili potvrdu o iskazanoj nameri za azil, što je deo obavezne procedure, i krenuli svojim putem dalje. Lokalnim autobusima idu do Bujanovca, Vranja ili Niša, pa dalje put Beograda.

U Beogradu ove ljude svakodnevno viđamo na odmorištu u parkovima, preko puta autobuske stanice, gde se zadržavaju po nekoliko sati dok se ne organizuju i nastave put dalje. Gledamo ih kako koriste lap topove i komuniciraju sa nekim putem mobilnih telefona… Suše veš na okolnim ogradama, osvežavaju se vodom i namirnicama koje im humanitarci dele. Narod okolo prolazi, znatiželjno ih posmatrajući, neki im prilaze, pokušavaju se s njima sporazumeti, a dosta je i onih koji im donose pomoć.

Pravim paralelu između kolona i ponašanja običnog naroda te davne 1995., kada je u izbegličkim kolonama bio srpski narod, i danas, kada je u izbegličkim kolonama narod druge vere i iz nekih drugih, nama dalekih zemalja. Te 1995. godine srpski narod je iznenada krenuo u izbeglištvo sa namerom da se ubrzo vrati, dok mi je utisak da danas ove izbeglice znaju gde žele i zašto da odu i krenule su sa svojih ognjišta sa namerom da tamo i ostanu.

Kada je u pitanju ponašanje ovdašnjih ljudi, gotovo su slični prizori kao i pre 20 godina. Razumevanje za patnje drugih i spremnost da im se koliko-toliko pomogne, bez obzira na veru, različitosti i okolnosti zbog kojih su u situaciji da idu sa svojih ognjišta, bilo da je to iz nužde, ili iz potrage za boljim i srećnijim životom. Naši ljudi donose deci odeću i obuću, hranu ili vodu, a nude i druge vrste podrške. Rade to pojedinci, udruženja, verske zajednice…

Duboko sam ubeđena da je našem narodu „ugrađen čip“ za razumevanje i solidarnost u ovakvim prilikama, jer su u njemu duboko utkana iskustva iz ranijih seoba, počev od onih u 17. veku, pod Arsenijem Čarnojevićem, pa sve do današnjih dana.

Naravno, uvek ima i onih koji gledaju kako da tuđu nesreću iskoriste i unovče je na razne načine, ali je njih znatno manje.

Položili smo veliki test humanosti svi, počev od običnog naroda, naših humanitaraca, pa do državnih zvaničnika, za sve učinjeno i ono što činimo za izbeglice i migrante sa Bliskog istoka i severa Afrike, za razliku od mnogih drugih, nazovimo ih „evropskijih“ naroda i država.

***

Fotografija br. 1 preuzetea sa ove adrese.

Fotografije br. 2 i 3 – iz Amity arhive.

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić je magistar socijalne politike, po osnovnom obrazovanju socijalna radnica. Ima dugogodišnje iskustvo u socijalnoj zaštiti - skoro 25 godina je radila u državnom sektoru na institucionalnoj zaštiti starih ljudi, a od 1999.godine je u nevladinom sektoru, gde se bavi socijalnim politikama i zaštitom najisključenijih grupa građana sa posebnim naglaskom na stara lica. Rukovodilac je nevladine organizacije „Snaga prijateljstva“ – Amity koja predvodi klaster za stare u procesu socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?