VentilatorKada je vrućina – svima je vrućina. Međutim, ne podnose svi ljudi visoke temperature jednako, ni kada je opšta populacija, a ni kada su osobe sa invaliditetom u pitanju. I u tom segmentu smo različiti.

Moje povremeno podvlačenje različitosti se možda nekima čini nepotrebno, ali u današnje vreme, kada nas mediji zatrpavaju informacijama, ljudi su skloni da automatski prihvataju ono što im je servirano. Zato je važno iznova naglašavati da se ljudi razlikuju međusobno generalno, pa tako i unutar određenih grupa. Kada je konkretno u pitanju način na koji osobe sa invaliditetom provode leto, ima i onih koji putuju na more ili na neke druge destinacije, ali ima onih koji to ne mogu da čine, što, međutim, ne znači i da ne mogu ili ne treba povremeno da izađu iz svojih kuća/stanova. Mora se ponekad udahnuti i vazduh valjda.

Bez želje da zvučim patetično, svakako je najteže onima koji iz finansijskih, logističkih, zdravstvenih i ko zna kojih još razloga nemaju mogućnosti da otputuju godinama, pa i decenijama iz svog mesta, čak ni za vikend. I tako, tradicionalno letuju kod kuće. Mnogi žive i u zgradama bez lifta, tako da čak i svoje stanove retko napuštaju, a tu je i već spominjani problem prevoza adaptiranim kombi vozilima.

BazenPošto se uglavnom familija i prijatelji rastrče po morima, vikendicama, banjama, osobe sa invaliditetom koje i ovo leto provode u svojim stanovima/kućama moraju nekako pronalaziti načine da ispune svoje vreme na kreativan način. Beograd je grad koji pruža svojim sugrađanima i gostima razne zabavne i kulturne programe tokom leta. Neki od njih su pristupačni osobama sa invaliditetom. Za one kojima prija sunce i mogu da plivaju, između ostalih, pristupačni su Ada Ciganlija i bazen Olimp Zvezdara.

Šetališta pored reka na Dorćolu, Novom Beogradu i Zemunu su fino uređena, puna restorana, kafića, splavova. Ne može se ući u svaki, ali neki od njih, kao i sama šetališta, jesu pristupačna i pravi su spas u večernjim časovima, posle užarenog dana, naročito ako teško podnosite vrućinu. Ko više voli zelenilo od reke, tu su Kalemegdan, Tašmajdan, kao i Košutnjak, Topčider…

U različitim delovima grada Belef tokom letnjih meseci organizuje bogat muzički program, a u okviru festivala Filmstreet se, uglavnom na otvorenom, mogu pogledati odlični filmovi i predstave. Nekada su u pitanju nepristupačni, ali bude i pristupačnih prostora kao što su Knez Mihailova ulica, Kapetan Mišino zdanje, Miksalište, Studentski park, Tašmajdan…

Leto u užarenom Beogradu je daleko od idealnog i tako ga provode samo one osobe sa invaliditetom koje su iz nekog ozbiljnog razloga sprečene da otputuju, ali izbor je, verujem, ipak veći nego u manjim mestima. Za svakoga se može pronaći ponešto… u teoriji. U praksi tj. svakodnevnom životu problemi sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju tokom cele godine ostaju, a neki postaju još veći tokom leta. Jedan od najvećih, pored nepostojanja servisa personalnih asistenata, je zaista očajna situacija sa pristupačnim prevozom. Tokom radnih dana se možda povremeno i može dobiti vožnja adaptiranim kombi vozilom, ako uspeju da vas uglave u neki od malobrojnih slobodnih termina (s obzirom da je većina vozača na godišnjem odmoru), ali šta je sa ljudima koji iz zdravstvenih razloga ne smeju na sunce, ne podnose vrućinu ili jednostavno vole da izlaze uveče i tokom vikenda? Zar osobama sa invaliditetom koje ne mogu da putuju treba uskratiti i kretanje po gradu u kome žive? Zar nemaju jednako pravo kao i sva ljudska bića da, u okviru svojih mogućnosti, izaberu kada i gde će ići i to u prečniku od svega nekoliko kilometara?

Da, Beograd tokom leta pruža svojim sugrađanima i dragim gostima razna rekreativna, zabavna, kulturna i umetnička dešavanja, ali osobe sa invaliditetom često o njima mogu samo da se informišu iz medija pošto nemaju čime da se prevezu od tačke A do tačke B. I onako mali broj adaptiranih kombi vozila tokom leta je još manji, a u našem glavnom gradu, koji često s ponosom nazivamo metropolom, ne postoji nijedan taksi u koji možete ući ako ste osoba sa telesnim invaliditetom, a naročito korisnik kolica.

Za ovakav vid usluge nije potrebno čekanje da se “ispune uslovi za osnivanje specijalne službe/taksi udruženja”, već treba obezbediti po jedno ili nekoliko vozila u okviru svakog taksi udruženja koje zadovoljavaju sve standarde, uključujući i standarde pristupačnosti, a kojima se, ako u tom momentu nema putnika sa invaliditetom, mogu, naravno, voziti i ostali građani.

prevozPrema podacima iz maja 2015. godine, u Beogradu ima 6.300 registrovanih taksi vozila. Nijedno od njih nije pristupačno. Kao, recimo ni personalni asistenti ili pristupačnost, ni ovo nije pitanje humanosti, već pitanje ljudskih prava, ali i poslovne politike. Ako su vam pristupačni prodavnica ili restoran, vi širite krug svojih potrošača. Možete da izgubite zbog loše robe/hrane i usluge, ali sa većim brojem gostiju i kupaca možete jedino da profitirate. Isti je princip i sa pristupačnim taksi vozilima.

Istina, osobe sa invaliditetom spadaju u najsiromašnije slojeve stanovništva, ali među 200.000 osoba sa invaliditetom koliko živi samo u Beogradu sigurno ima i onih koji bi sebi mogli da priušte vožnju taksijem, ako ne svakodnevno, onda bar povremeno, baš kao i svako drugo ljudsko biće. U Australiji, na primer, ako ste osoba sa invaliditetom i zadovoljavate određene kriterijume, možete ostvariti popust na taksi usluge. Vozilo sigurno neće uzalud stajati na parkingu, kao što ne stoji ni u Berlinu, Vašingtonu, Briselu, Londonu, Barseloni, Štokholmu, Bernu i ostalim gradovima gde ovakva vozila u manjem ili većem broju funkcionišu. Pored toga, ako se lokalna samouprava potrudi da uredi ovu oblast i uvrsti i ovakva vozila u taksi udruženja, ne bi više moglo da bude proizvoljnih naplaćivanja privatnika koja umeju da iznose i po više hiljada dinara za svega nekoliko kilometra. Svi bi bili na dobitku.

Vreme koje provodimo kod kuće opet je na nama da ispunimo. Ko voli da čita, može da “putuje” kroz prostore i vekove uz knjige. U nekim bibliotekama, poput Biblioteke Grada Beograda, članarina za osobe sa invaliditetom, je uz određenu dokumentaciju, besplatna, a uvek je zanimljivo i povremeno se vraćati knjigama iz svoje kućne biblioteke.

Audio knjigeNažalost, izbor knjiga u audio formatu je prilično sužen i za strastvene čitaoce nikada dovoljan. Nejasno je zbog čega velike izdavačke kuće u Srbiji, koje se toliko hvale novim naslovima i najprodavanijim izdanjima, ne mogu da izdaju bar pojedine knjige i u audio formatu. Audio knjige ne slušaju samo slepe osobe. Istraživanja u svetu pokazuju da ljudi koji ranije nisu voleli da čitaju, sada uživaju slušajući knjige. Stvaraju se nove generacije čitalaca, a svetski izdavači prate trendove i sve više ulažu u audio knjige, koje se mogu, naravno, kupiti, ali i iznajmljivati u bibliotekama ili uz pretplatu skidati sa određenih veb sajtova.

Osim knjiga, televizija je još jedan način da se tokom letnjih žega zabavimo, informišemo i edukujemo. Novo vreme i način poslovanja čine svoje, pa je tako poslednjih godina praksa televizijskih kuća da obustave sve emisije “do početka nove sezone”, što često podrazumeva i period od po nekoliko meseci. Jasno je da i novinari imaju dušu i zaslužuju godišnji odmor, ali činjenica je i da je mnogo ljudi koji ne putuju, a nemaju mogućnosti ni da izlaze svakodnevno, među kojima su i osobe sa invaliditetom, televiziju gledaju i tokom leta. Ponekad zaista deluje da se tamo negde u nekoj prostoriji prepunoj tastera, zaglavio baš onaj na kome piše “repriza” i da niko ni ne pokušava da ga eventualno odglavi. Stiče se utisak i da je u Srbiju nekada davno stigao jedan kamion pun serija i filmova, koji se sada vozi od televizije do televizije, pa tako redovno gledamo jedne te iste “najveće filmske hitove” ili “omiljene serije” koje su dosadile i njihovim najvećim fanovima. Usput, izgleda da je osoba koja je pakovala filmove i serije u taj kamion, zaboravila da ubaci i poneku porodičnu ili ljubavnu dramu ili kostimirana ostvarenja. Srećom, danas i osnovni kablovski paketi sadrže brojne, raznovrsne programe, tako da, iako i na njima ima dosta repriza, ipak postoji izbor ne samo filmskog i serijskog programa, već i izuzetno zanimljivih emisija o najrazličitijim mogućim temama.

Neki bi sada rekli: “Ali sve to može da se skine, pa da se na miru gleda na kompjuteru”. Tačno, ali koliko god pojedinima delovalo nezamislivo, još uvek ima onih koji nemaju kompjuter. dovoljno brz Internet ili, pošto nemaju personalnog asistenta, nemaju koga da pošalju da im uplati Internet. Možda jednostavno vole televiziju i jedva su dočekali toliko najavljivanu digitalizaciju, pa žele da uživaju u blagodetima iste.

Picture2Iako ima različitih teorija o tome da li informacione tehnologije spajaju ili razdvajaju ljude, činjenica jeste da računar i Internet pružaju osobama sa invaliditetom spektar takvih mogućnosti sa kojima se nijedan drugi medij ne može porediti. Danas je čak i za one osobe sa invaliditetom koje skoro nijednu aktivnost ne mogu da urade samostalno u fizičkom smislu, kompjuter – carstvo samostalnosti.

Za osobe oštećenog vida postoji proizvod pod nazivom anReader, koji im omogućava da uz pomoć govornih tehnologija na maternjem jeziku samostalno koriste kompjuter. Za razliku od softvera koji pretvara tekst u govor na srpskom jeziku, sa softverom koji funkcioniše u obrnutom smeru, odnosno pretvara govor u tekst, a koji bi omogućio samostalnost korisnicima računara sa oštećenjem gornjih ekstremiteta, u Srbiji ide mnogo teže. Ovakvi proizvodi u svetu već odavno postoje (poput Dragon Speech Recognition softvera), ali, nažalost, ne i za srpski jezik, čime je ovim osobama znatno otežano korišćenje kompjutera.

Picture3Izgovori da u Srbiji za ovakav softver ili za nestandardne miševe i tastature, koji takođe u razvijenim zemljama već odavno funkcionišu, nema interesa su besmisleni kada se uzme u obzir da ovakve proizvode ne koriste samo osobe kojima su gornji ekstremiteti iz nekog razloga slabije funkcionalni, već i oni koji žele da im jedna ili obe ruke budu slobodne dok rade na računaru kako bi mogli da obavljaju više aktivnosti u isto vreme. Neisplativost kao argument se već izlizao. Kočnica je zapravo u neinformisanosti, niskoj svesti i teškom prihvatanju različitosti bilo koje vrste.

Gledaj me u oči

Na fotografiji, objavljenoj u okviru belgijske kampanje za koju je inspiracija bila već postojeća reklama za vonderbra, je atraktivna, plavokosa devojka u crnom brushalteru, ispod koje piše: “Gledaj me u oči… kažem – u oči”. Pažnju posmatrača prvo zaokuplja zanosni dekolte, a tek onda činjenica da model na fotografiji nema podlakticu. Cilj projekta je promeniti ugao iz koga javnost posmatra osobe sa invaliditetom i ukazati im na to da one imaju sve karakteristike koje imaju i ostala ljudska bića, a seksipil je samo jedna od njih.

Jelena Milošević

Jelena Milošević

Jelena Milošević je diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 2002. godine, a 2014. godine je završila i master studije komunikologije na Fakultetu političkih nauka. Radi od kuće kao honorarni prevodilac za različite kilijente, a takođe je i aktivista pokreta osoba sa invaliditetom. U okviru pokreta se, osim prevođenja, bavi odnosima s javnošću i piše za nekoliko časopisa koje izdaju udruženja u zemlji i inostranstvu. Njeni tekstovi su objavljivani i u sklopu “Jeleninog kutka” u okviru medijske kampanje "Bolji smo zajedno", u casopisu Yellow Cab, magazinu Original, elektronskom časopisu "Presstiž" i strucnim casopisima CM i Hereticus .



  1. fiki (Reply) on Monday 24, 2015

    Divan tekst. Sa zadovoljstvom sam ga citala, kod nas u Tuzli je jos i gore. Jako je bitno da se stalno o tome prica, ali mora konkretno i da se radi, da ne moze stalno novac da
    bude izgovor…To ne!