Sa putopisne večeri u Biblioteci grada Beograda

Sa putopisne večeri u Biblioteci grada Beograda

Tačno pre godinu dana izašla sam u grad na dogovoren sastanak sa Bebom Kuka, doktorkom političkih nauka koja godinama pri međunarodnim organizacijama radi na projektima smanjenja siromaštva i pomoći ugroženim grupama.

Ispričala mi je da će uskoro izaći iz štampe knjiga sa njenim putopisnim pričama, „Uzbrdo brza“. Prihod od prodaje knjige želela je da uloži u neki projekat smanjenja siromaštva i socijalne isključenosti starijih osoba. Njena je procena bila da se najteže novac obezbeđuje za tu ranjivu grupu i da baš zato želi njima da pomogne.

Brzo smo se složile oko toga da populacija starijih u Srbiji, pogotovo starijih od 60 godina jako retko putuje. Uzroci te vrste društvene ali i samo-izolacije su brojni i najčešće negativno utiču kako na fizičko i mentalno zdravlje starijih, na njihovu motivisanost i osećaj korisnosti tako i na kvalitet njihovog života i odnos koji imaju prema sebi samima ali i prema ostalima koji ih okružuju.

Njih malo ko sluša, kako unutar porodice tako i u društvu uopšte, i bilo bi predivno ukoliko bi ih neko ohrabrio da ispričaju svoje priče sa putovanja (nekih davnih ili skorašnjih), da opišu svoje reakcije na neke nove, kulturne i druge različitosti, da im da prostora da maštaju i da žele.

Tako smo došle na ideju koju smo potom sprovele u praksu, a to je da Amity organizuje Konkurs za najbolju putopisnu priču osoba starih 60 i više godina i to u četiri kategorije: 1) najbolja ženska priča, 2) najbolja muška priča, 3) priča o putovanju kroz Srbiju, 4) priča o putovanju u inostranstvo. Konkurs smo objavili početkom 2015. godine i u njemu smo obećali da će najbolje putopisne priče biti objavljene na Amity Internet stranici i u nekom od specijalizovanih časopisa za starije, a autori najboljih priča iz sve četiri kategorije bi bili nagrađeni kratkim putovanjem, sa dragom osobom, u neko mesto/banju u Srbiji.

Beba Kuka dodeljuje jednu od nagrada

Beba Kuka dodeljuje jednu od nagrada

Tada nismo baš imale ideju ni koliko će biti interesovanje za Konkurs, ni koliko će starijih učestvovati i kakvog kvaliteta će biti ti radovi. Odziv je bio odličan i za dva meseca, koliko je Konkurs bio otvoren, pristigli su radovi 56 autora iz 20 gradova/opština u Srbiji. Među autorima ima od onih koji su bili radnici pa do visokih intelektualaca, od onih koji žive u svojim kućama i stanovima od onih iz domova penzionera. Najmlađi autor bio je star 61, a najstariji 89 godina. Priče koje su poslali bile su veoma raznovrsne, i u stilu i u formi. Krasi ih blistav pripovedački jezik, sa izuzetno bogatim rečnikom. Jednostavno, možete da zamislite da ste tu, kraj autora, da putujete zajedno sa njim. Pojedine priče sa takvom ljubavlju i takvim žarom pripovedaju o lepotama i kvalitetima određenih predela, određenog kraja, da slobodno mogu da postide i najbolje turističke vodiče i priručnike.

One ne predstavljaju samo puki uvid u osećanja i doživljaje autora tokom samog putovanja, one prate tok autorovog razvojnog putovanja, vodeći nas tako nestvarnom stazom kroz slojeviti put u sećanja. Njihova svrha je višestruka, one su tu da nas zabave, da nas nauče. Prava su riznica prošlih dana – istorijska, kulturna i etnološka.

Autori priča nisu profesionalci koji su se pisanjem bavili celoga života, već su često počinjali da čine to nakon penzionisanja, i to pod veoma različitim okolnostima. Jedna gospođa nam je rekla da posle iznenadne smrti njenog mlađeg, rođenog brata, ona nije mogla da se sastavi od bola i tuge više od 40 dana, i da je onda sela i počela da piše (bilo je to pre četiri godine) i nastavila je to do današnjih dana. Ovo samo potvrđuje i terapeutsku vrednost ekspresivnog pisanja, čiju efikasnost su dokazala mnoga istraživanja svetskih naučnika. Pisanje pomaže kod anksioznosti, tragedije, tuge… Pokazalo se da ljudi koji se bave pisanjem potvrđuju da se osećaju srećnijim i da su manje negativni u odnosu na period pre početka pisanja. Poboljšava i unapređuje kognitivne funkcije i prisiljava da se misli organizuju u koherentnu strukturu, predstavljajući tako kreativni lek.

Publikacija "Mladost u starosti"

Publikacija “Mladost u starosti”

Petočlana komisija koja je imala zadatak da pročita sve priče, oceni ih, ne samo bodovno već i opisno, i izabere najbolje imala je težak zadatak. Ipak, na kraju su svi bili zadovoljni. Nagrađeni što su dobili nagrade, a ostali što su dobili izvode iz opisnih ocena svojih priča, koje su stimulativne i podstiču ih da i nadalje pišu. Komisija je ustanovila i petu kategoriju tokom isčitavanja pristiglih priča, a to je najbolja putopisna priča u stihu. Odlučili smo ne samo da nagradimo po jednog autora iz svake kategorije, već da dodelimo nagrade za autore koji su zauzeli prva tri mesta u svojoj kategoriji. Drugoplasirani su dobili večeru sa dragom osobom u restoranu u svom mestu, a trećeplasirani prigodne poklončiće. Takođe, naknadno smo odlučili i da odštampamo sve nagrađene priče, što smo i učinili objavivši ih u publikaciji „Mladost u starosti“. Štampana je u 300 primeraka koji su podeljeni autorima, kako bi ih oni imali za sebe i za svoje prijatelje. Sve pristigle radove na Konkurs objavio je i specijalizovani Portal Penzin koji se bavi temama starijih ljudi i penzionera.

Poželeli smo i da se lično susretnemo, ne samo sa prvonagrađenima koji su kasnije putovali na trodnevni izlet u Vrnjačku Banju, već i sa svim autorima pristiglih radova, pa smo tako upriličili književne večeri/popodneva na koje smo pozvali autore da dođu sa sebi dragim osobama i svojim prijateljima, da se lično predstave i da publiku upoznaju sa delovima iz svojih radova. Jedna od tih književnih večeri je bila u Beogradu, druga u Novom Sadu, treća u Kragujevcu, a četvrta u Vrnjačkoj Banji. Odazvali su se skoro svi učesnici Konkursa i sa sobom su na te skupove poveli članove svoje porodice i prijatelje. Više od 200 ljudi bilo je uključeno na neki način u ove događaje. Bili su to veoma dirljivi i uzbudljivi susreti i upoznavanja starijih ljudi kako sa organizatorima Konkursa, tako i sa svojim vršnjacima iz drugih mesta, ljudima drugih zanimanja i interesovanja, njihove razmene mišljenja, njihovi nastupi i čitanje radova, kao i načini na koji su se predstavljali pred svima nama, a posebno pred svojim ćerkama, sinovima i unucima. Uvek je bilo premalo vremena za događaj i oni bi ostajali i nastavljali druženje i posle oficijelnog dela. Sin jednog od prvonagrađenih autora nam je tom prilikom rekao: „Moj otac se više obradovao vašoj nagradi nego što se Ivo Andrić obradovao kada je primao Nobelovu nagradu“, a njegov otac je osamdesedvogodišnji ekonomista u penziji, bivši dugogodišnji direktor prodaje u novinskoj kući „Politika“.

Dodatno je bilo uzbudljivo na trodnevnom izletu prvonagrađenih autora koji su u Vrnjačku Banju poveli sa sobom još po jednu dragu osobu. Svi su bez izuzetka bili više nego oduševljeni programom koji smo zajedno sa njima osmislili i realizovali, počev od odlaska i posete manastiru Ljubostinja, obilasku Goča i branju majčine dušice, sve do zajedničke večere uz živu muziku.

Sa izleta pobednika u Vrnjačkoj Banji

Sa izleta pobednika u Vrnjačkoj Banji

Ovo nije bio kraj priče. Iako su sve aktivnosti u vezi sa Konkursom završene do 1. juna 2015. godine, interesovanje starijih ljudi putem javljanja telefonom, mejlom, ličnih dolazaka se nastavilo. Interesovalo ih je kada će biti novi konkurs, da li će moći da učestvuju i oni koji su učestvovali na prvom, a javljaju se i drugi ljudi koji žele da se uključe i da i sami budu učesnici aktivnosti. Žele da dobiju knjigu sa objavljenim pričama, a potom su nam se javljali i pričali da sada tu knjigu „na revers“ daju svojim prijateljima da je čitaju jer, kako rekoše, toliko je autentična, kvalitetna i njihovoj generaciji značajna.

S obzirom da se ovaj model angažovanja starijih ljudi pokazao kao veoma uspešan, odlučili smo da on postane redovna godišnja aktivnost Amity-a i da kroz saradnju sa Bebom Kuka početkom svake godine raspisujemo Konkurs kako bi uključili još veći broj starijih ljudi. Ustanovili smo da će se nagrada zvati „Draganova nagrada“, posvećena Bebinom ocu, koji više nije sa nama.

Smatramo da ovaj naš primer dobre prakse itekako može da bude inspirativan i motivišući i da slične aktivnosti pokrenu i realizuju udruženja penzionera i uprave domova penzionera i gerontoloških centara, klubovi za starija lica, kao i organizacije civilnog društva koje rade sa starijima/za starije. Ovo je odličan način za promovisanje koncepta aktivnog i dostojanstvenog starenja. Ovaj koncept promovisanja aktivnog starenja ne košta mnogo, a daje neizmernu pozutivnu energiju i rezultate.

Foto iz Amity arhive

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić je magistar socijalne politike, po osnovnom obrazovanju socijalna radnica. Ima dugogodišnje iskustvo u socijalnoj zaštiti - skoro 25 godina je radila u državnom sektoru na institucionalnoj zaštiti starih ljudi, a od 1999.godine je u nevladinom sektoru, gde se bavi socijalnim politikama i zaštitom najisključenijih grupa građana sa posebnim naglaskom na stara lica. Rukovodilac je nevladine organizacije „Snaga prijateljstva“ – Amity koja predvodi klaster za stare u procesu socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?