Dok gledam slike sa projekta “Srušimo zidove – Podrška deci bez roditeljskog staranja”, pitam se zašto ceo svet nije ovakav, da se svi zajedno igramo.

Srušimo zidove – Podrška deci bez roditeljskog staranja

U pitanju je projekat socijalnog uključivanja dece sa višestrukim smetnjama koja su smeštena u dom „Dragutin Filipović – Jusa“, a da bi zaista bilo socijalno uključivanje, a ne samo aktivnosti stimulacije i pomoći deci bez roditelja, uključena su i deca iz lokalnog vrtića „Sunčica“, roditelji dece iz vrtića, studenti pedagogije i psihologije. Projekat su realizovali Udruženje Prijatelji dece Srbije i Klub studenata pedagogije, a finansirao ga je Međunarodni klub žena – Beograd.

Srušimo zidove – Podrška deci bez roditeljskog staranja

Zvuči sve logično i jednostavno, ali iza toga stoji mnogo sati volonterskog rada velikog broja ljudi, emocije i posvećenost, a sve je to tako teško generisati i povezati u današnje vreme.

Srušimo zidove – Podrška deci bez roditeljskog staranja

Zvuči i lako, ali nekako, svi znamo kako da se uradi, šta bi trebalo, ali najmanje je onih koji zapravo to i urade i u tome je ovaj projekat remek delo humanosti.

Ovde su se uključili i mladi i dokazali da kad se radi s mladima kako treba, oni nikako nisu pasivni, “drogirani”, “glupi” – „neće ništa da rade“ itd. U stanju su da ponude puno sati volontiranja, volju za učenjem i posvećenost.

Srušimo zidove – Podrška deci bez roditeljskog staranja

Ovde prilažem par fotografija sa projekta i istraživanje o stavovima roditelja do kojih se došlo uz pomoć radionica i upitnika, s tim što su fotografije zamagljene zbog dece i zaštite njihovih prava. A one najlepše, koje se čuvaju u arhivi i nisu zamagljene, pokazuju prostoriju sa pedesetak dece iz vrtića, Male domske zajednice i prihvatne stanice i svi se lepo igraju.

Isprva su deca iz vrtića bila začuđena različitostima kod dece sa smetnjama, fizičkim i mentalnim, ali su se brzo navikli i lepo igrali. Sve u svemu, što se deca ranije pomešaju, manje su im čudne različitosti, lakše ih prihvataju, socijalno uključivanje je efektnije i kao odrasli neće imati osećaj šoka kad vide osobu u invalidskim kolicima ili sa Daunovim sindromom.

Deca iz doma “Juse”, deca sa invaliditetom, a bez roditeljskog staranja, i deca iz vrtića “Sunčice” imaju široku lepezu razlika: različiti po iskustvima, veštinama i znanjima, porodičnom statusu, zdravstvenom stanju, navikama, interesovanjima, razvoju govora i simboličkih funkcija. Ipak, zajednički imenitelj im je igra, emocija, potreba za razumevanjem i pripadanjem i to da su deca.

Na samom početku projekta roditelji su bili pozvani da daju svoje viđenje problema, koji su usko vezani za razumevanje, a kroz pitanja koja su obuhvatila:

  1. informisanost o položaju deteta u institucijama,
  2. procenu ostvarenosti prava deteta,
  3. znanja o deci iz ugla psihofizičkih smetnji i invaliditeta,
  4. razumevanje potreba dece i zaposlenih u institucijama za brigu o deci bez roditeljskog staranja,
  5. sagledavanje kapaciteta društva, institucija i pojedinaca za inkluziju.

Srušimo zidove – Podrška deci bez roditeljskog staranja

Izvod iz najinteresantnijih odgovora roditelja, sumarno

1. Na osnovu upitnika, intervjua i neformalnih razgovora, uočava se da roditelji uglavnom smatraju da je kvalitet zbrinjavanja i rada sa decom bez roditeljskog staranja u Srbiji u lošem stanju. Navode razloge kao što su: manjak prostora za rad, mali broj vaspitača/stručnjaka na veliki broj dece, kao i da je vidljivo da veliki broj dece svakodnevno živi i prosi/radi na ulicama. U odnosu na kvalitet zbrinjavanja i rad sa decom bez roditelja, stavovi roditelja su podeljeni i mogu se svrstati u nekoliko kategorija:

  • u institucijama je velika stigmatizacija dece, a njihovo zbrinjavanje u istim je guranje problema pod tepih
  • porodica (biološka, hraniteljska, usvojiteljska) je najbolje okruženje za decu
  • domovi zadovoljavaju uglavnom fizičke i fiziološke potrebe.

Srušimo zidove – Podrška deci bez roditeljskog staranja

2. Roditelji smatraju da su najvažnije i najveće potrebe dece bez roditeljskog staranja, bez obzira da li su sa ili bez invaliditeta, ljubav i prihvaćenost. Posebno je dragoceno, kako roditelji definišu i opisuju šta je prihvaćenost: Prihvaćenost svesne i otvorene sredine, u kojoj će komunicirati sa vršnjacima i osećati se jednako sa ostalima!

Srušimo zidove – Podrška deci bez roditeljskog staranja

Uvodni tekst, aranžman teksta, odabir fotografija i montaže: Dražen Zacero
Supervizijska podrška: Milana Lazić
Tekst o upitniku preuzet iz Vodič kako raditi sa decom iz ranjivih grupa,uz saglasnost izdavača (Prijatelji dece Srbije), a više o projektu na linku Video prezentacija projekta.
Fotografije: Srđan Antić

Srušimo zidove – Podrška deci bez roditeljskog staranja

 

Dražen Zacero

Dražen Zacero

Odrastao na selu, živi u gradu. Sa 12 godina odlučio je da bude aviomehaničar i pravnik, čudna kombinacija ali kada ste dete, sve može. Jedno se desilo, a drugo samo što nije, jer je apsolvent Pravnog fakulteta u Beogradu. U međuvremenu počeo da se bavi socijalnim inovacijama a naročito ih voli tamo gde ih nema tj. da menja naizgled nepromenjive sisteme i to na načine na koje nikome do sada nije palo na um. Interesovanja: transformativno liderstvo, istorija, pravne nauke, socijalna politika, socijalna zaštita, inovacije, prevencija nasilja, razvoj i upravljanje projektima, socijalni uticaj.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?