Miodrag Počuč“Forma” je, u najgrubljem značenju – “oblik”, a može se odnositi na bilo šta –predmete, objekte, prostor, pravilnik, ugovor, garderobu, umetnički izraz… “Funkcija” je svrha nekog predmeta, objekta, prostora, pravilnika, ugovora… Na primer, dobro funkcionisanje unutar nekog prostora, jeste osnovna svrha planiranja.

Poznata je i prihvaćena činjenica da “forma” zavisi od “funkcije”. Ali, važi i obrnuto pravilo, što je za naše društvo, očigledno – “viša matematika”. Ako korisnici nečega ne razmišljaju o funkciji toga što koriste, onda njegova forma neće biti odgovarajuća. Istovremeno, ako nemamo adekvatnu formu nečega onda to neće ni biti u funkciji. Dakle, nemoguće je govoriti o formi bez funkcije, kao ni o funkciji bez forme!

I koncept dizajn za sve u svojoj osnovi ima i formu i funkciju. Forma je umetnička i estetska komponenta dizajna, dok funkcija predstavlja njegovu praktičnu i upotrebnu vrednost. Razmišljajući o desetogodišnjem iskustvu koje imam u oblasti pristupačnosti i dizajna za sve, ne mogu a da ne zaključim da su kod nas ljudi, na neki način, “operisani” od “forme i funkcije” kao celine. Nažalost! Posledica toga jeste da u praksi imamo, uglavnom, ili formu bez funkcije ili obrnuto, to jest – “ništa”.

Naše društvo kao da neguje puko “zadovoljavanje forme”, bez ikakve funkcije. Primeri su mnogobrojni. U praksi, zapravo, to izgleda ovako – “Burazeru, daj da mi nekako izbunarimo tu upotrebnu dozvolu, mani me tih pravila i propisa, nemoj još na to da moram da mislim!?

Kada smo već kod propisa, nadležno ministarstvo je, takoreći, “preko noći” usvojilo novi Pravilnik o tehničkim standardima pristupačnosti. Najpre sam pomislio – konačno nešto što nam treba. Nedugo potom, samo posle nekoliko iščitanih stranica dugo očekivanog Pravilnika, nisam znao da li da se smejem ili da plačem. Pronašao sam oko 190 grešaka – različitih nelogičnosti, zamena teza, nedorečenosti, ponavljanje celih članova Pravilnika, i sve to uz “tako kreativno” korišćenje čuvene copy/paste nauke.

Zakonodavci, na žalost, nisu čak ni umeli pravilnik dobro da isprepisuju od drugih! Tek se nisu potrudili da nove standarde usaglase s postojećim propisima i regulativom. Odnosno, ili nisu ni znali šta su usvojili ili ne nameravaju da to primenjuju u praksi. Još jednom je “čista” forma nadvladala svrhu!

E sada, kakva je zaista primena tog pravilnika u praksi? Razgovarao sam skoro s jednim “investitorom”, koji gradi stambeno-poslovne zgrade u Novom Sadu. Projekat njegove nove zgrade nije imao pristupačan ulaz, odgovarajuće toalete, vrata koja je nameravao da postavi nisu bila odgovarajuće širine… Kada sam ga upozorio na te propuste i pojasnio mu da, primera radi, ako već ima stepenice na ulazu treba uz njih da ima i rampu, maksimalnog nagiba od 5%, da širina vrata treba da je minimalno 90 cm, on odbrusi –Ma kakvi propisi, koga briga za njih, …. neće tu ni živeti niko kome to treba! I opet forma bez funkcije… kao i investiranje bez upotrebne vrednosti.

U toku je i rekonstrukcija novosadskog Dunavskog parka. Prvi projektant je, zamislite, na jednom mestu predvideo nagib rampe od 37,7%! Kako li je samo dobio licencu za rad?! Pitao sam se zašto je i planirao da postavi takvu rampu ako je ne možemo svi samostalno koristiti.

Nedavno sam na ulazu u jednu novu zgradu, koja je tek dobila upotrebnu dozvolu, naišao na “rampu”, pre bih rekao betoniranu kosinu, nagiba, verovali ili ne, od 65%. Protivno svakoj logici, tek propisima koji kažu da maksimalan nagib može biti 5%! Neko je umašio, ništa manje, nego 13 puta… Ali je forma ipak zadovoljena, naravno.

Uz to, pomenuta zgrada nema ni odgovarajući gelender, interfon je previsoko postavljen, a vrata, “podrazumeva se”, preuska, otvaraju se na pogrešnu stranu… Šta bi se samo dogodilo u slučaju požara? Ni unutrašnjost stanova nije popravila utisak. Prostorije su toliko male da se u njih ne može postaviti komad nameštaja koji nije “po meri”. A da bi izašli na terasu morate savladati prag od skoro 20 cm, koji, u stvari, ničemu ne služi. Tragična slika naše moderne stanogradnje…

Viđao sam, doduše, to i ranije. Međutim, apsolutno poražava činjenica da su stvarne i najveće barijere, zapravo, u našim glavama, rezultat neznanju i neinformisanosti. U takvim situacijama ne pomažu ni najbolji pravilnici. Srbija, na primer, ima standarde pristupačnosti iz 1988. godine (nekadašnji JUS, a danas SRPS). Logično se nameće pitanje zašto ih onda za 24 godine nismo implementirali. Odgovor bi možda trebalo tražiti u činjenici da velika većina smatra da su to zapravo standardi za “njih”, a ne za “sve nas”.

Usvajanje odgovarajućih zakona, pravilnika i standarda je veoma važno i njihova dosledna primena je minimum onoga što treba da uradimo. Međutim, preduslov za njihovu primenu je postojanje “zdravog razuma”, kao najboljeg standarda, koji nikako da “probudimo” u nama.

Miodrag Počuč

Miodrag Počuč

Doktorant na Odseku za saobraćaj Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu. Magistrirao je 2010. godine u oblasti primene koncepta "Dizajn za sve” u planiranju saobraćaja. Autor je više objavljenih radova o pristupačnosti i dizajnu za sve. Desetogodišnje iskustvo u toj oblasti sticao je i kao aktivista u organizacijama civilnog društva. Osmislio je i koordinirao više desetina projekata koji se odnose na pristupačnost. Takođe je koordinator Tima za pristupačnost Grada Novog Sada i član Mreže evropskog koncepta pristupačnosti – EuCAN.



  1. Zoltan Mihok
    Zoltan Mihok (Reply) on Tuesday 8, 2012

    Citiram iz teksta: “Srbija, na primer, ima standarde pristupačnosti iz 1988. godine (nekadašnji JUS, a danas SRPS). Logično se nameće pitanje zašto ih onda za 24 godine nismo implementirali. Odgovor bi možda trebalo tražiti u činjenici da velika većina smatra da su to zapravo standardi za “njih”, a ne za “sve nas”.”

    U potrazi za pristupačnim prostorom za organizaciju jednog velikog događaja u Beogradu obišao sam veliki broj hotela. Najveće iznenađenje na koje sam naišao je bilo u kontaktu sa menadžerom novo otvorenog hotela koji je renoviran pre par meseci. Hotel je u potpunosti ne-pristupačan od samog ulaska gde ima nekoliko stepenica. Iako sam u prethodnom kontaktu Emailom i telefonom izričito tražio pristupačan hotel za korisnike kolica, g-din menadžer se nije udostojio da mi kaže da im je hotel nepristupačan, već me naveo da dođem do hotela u nadi da ćemo se nekako “dogovoriti” oko svega. Na moje pitanje kako su dobili upotrebnu dozvolu za objekat kada po pravilima moraju da imaju pristupačan ulaz i makar jednu sobu pristupačnu za osobe sa invaliditetom, dobio sam odgovor koji me potpuno porazio, a istovremeno mi ulio snage da nastavim da se bavim poslom kojim se bavim. Odgovor je bio: “Znate, ipak je ovo Srbija, i sve se da završiti” – Užasno, bolno i sramotno ! ! ! A zašto onda ako je ovo Srbija gde se sve da završiti, radije preskače pristupačnost i poštovanje pravila, već se uvek ide na kršenju pravila i ne brizi ka sugrađanima koji imaju otežano kretanje i / ili su korisnici kolica?

    Mene zanima ko je nadležan za nadzor primene pravilnika o pristupačnosti, i zašto to telo koje plaćamo od našeg poreza ne radi svoj posao? Ako država ne može da osigura primenu zakona i pravilnika, neka onda odredi nekog iz privatnog sektora (ovde uključujući i organizacije civilnog društva) za nadzor i pisanje prijava, u nadi da će se u jednom trenutku i sudski sistem transformisati, pa da onda stvarno budemo ponosna zemlja u kojoj se sve da završiti!

  2. Mirjana Žikić (Reply) on Tuesday 8, 2012

    Upornost, poznavanje propisa i bezobrazluk je potreban za ovakav rad
    U ovom ludiliu -imam para praviću i radiću šta hoću- profesionalnost minimalnu cenu ima jer parajlija crta, političar kroji a stručno lice ima makaze ali aminuje