samostalan životPre dvadesetak dana obeležen je Evropski dan samostalnog života osoba sa hendikepom. On je uspostavljen prošle godine, kao znak sećanja na masovne proteste osoba sa hendikepom sirom Evrope, sada već daleke 1990. godine.

Tim povodom, zapitah se koliko je u Srbiji jedna osoba koja se, recimo, kreće kolicima samostalna. Da se razumemo, samostalnost ne znači da baš svaku radnju moramo uraditi bez ičije pomoći ili udela. Na kraju krajeva, ni osobe bez hendikepa to ne mogu. Samostalnost znači da svako od nas ima pravo i mogućnost da odlučuje o svom životu, kao i šta će, kada i kako da uradi. Ipak, osobe sa hendikepom u Srbiji većinom ne mogu reći da imaju tu mogućnost, a neki od njih čak ni pravo da odlučuju ni o najintimnijim stvarima.

Činjenica da živim sama je mnogim ljudima veoma interesantna, s obzirom na to da se krećem pomoću kolica. Jedni se čude kako je to moguće, jer zaboga, to je nezamislivo, a drugi me čak sažaljevaju, jer misle da su me porodica i prijatelji odbacili. U svakom slučaju, većini ne ide u glavu da bi neko ko je u mojoj situaciji mogao da živi sam. Pre neki dan me je žena koja me ne poznaje pitala, onako odjednom, da li ja živim u nekom domu. Svakako, i meni je ponekad potrebna pomoć. Šta više, živele same ili sa nekim, osobe sa hendikepom u Srbiji gotovo u svakoj situaciji moraju da zatraže nečiju pomoć, i to često upravo onu vrstu pomoći koja ograničava samostalnost, tj. uskraćuje nam pravo da samostalno odlučujemo o našem životu. Samo iz razloga što su uslovi života koji se nameću takvi da vam ograničavaju mnogo toga, što se inače nekom ko nema hendikep podrazumeva.

Počnimo od stanovanja. Nemam svoj stambeni prostor, već moram da ga iznajmljujem. Reći ćete: pa polovina Beograđana živi u iznajmljenom stanu, šta je tu čudno i strašno? Pa strašno je to što ste, kao osoba sa hendikepom, u startu u nepovoljnoj poziciji, i to od same potrage za adekvatnim stanom. Pisala sam već na temu „osoba sa hendikepom kao podstanar“ i koliko je teško naći stan koji, pored svih standardnih zahteva, mora biti i u prizemlju, da bude pristupačan za kretanje po stanu, na ravnom, blizu prevoza i prodavnice, i još puno toga. Pored toga, stanodavci često imaju predrasude i ne žele da iznajme stan nekome ko ima hendikep. Sa druge strane, svesni su da je nekom ko ima hendikep teško pronaći adekvatan stan, pa padaju razne ucene vezane za cenu stanarine i druge uslova života u tom stanu.

Kad pomenuh prevoz, mislim da je transport jedna od stvari koja najviše ograničavaju našu samostalnost. Pre nekih mesec dana sam se, prvi put u životu, vozila u autobusu gradskog saobraćaja potpuno sama. Naravno morao mi je neko pomoći da uđem u autobus i izađem iz njega, jer iako je niskopodan, postojeće mehaničke rampe uglavnom ne funkcionišu, a stanice visinom nisu prilagođene takvim autobusima. Nakon te vožnje, moja sreća je bila zaista neizmerna, toliko sam bila ponosna na sebe. Po prvi, i za sada jedini put, bila sam u prilici da se nađem sama na ulici, ali da mogu da biram da li ću ići autobusom ili ću pozvati taksi. U svim ostalim takvim situacijama sam bila primorana da pozovem i platim taksi. Gradski prevoz je samo delić problema. Međugradski saobraćaj je priča za sebe, jer su vozovi i autobusi skoro potpuno nepristupačni. Sa domaćom aviokompanijom sam pred sudom vodila pravi mali rat, koji sam na sreću dobila. Nisam odustajala ni kada su gotovo svi izgubili nadu.

samostalan životDa bih obavljala svakodnevne zadatke, potrebno je pravo umeće dovijanja raznoraznim preprekama. Odlazak u prodavnicu u komšiluku je zaista nemoguća misija ako sam sama, pa ili moram plaćati taksi, ili kupujem kad idem sa posla ili sam u gradu, a obično su megamarketi u poslovnom delu grada dosta skuplji. Dobra opcija je i online kupovina, ali su sajtovi većinom užasno šturi i nepregledni. Dobro je to što je tom prilikom obezbeđena besplatna kućna dostava. Kućne poslove uglavnom obavljam sama, ali moram platiti bar jednom u dve nedelje nekog da mi pomogne oko mašine za veš i temeljnijeg čišćenja i spremanja stana. Sve ovo – i čišćenje, i nabavka, i pranje veša – bilo bi mnogo lakše i jednostavnije da nam funkcioniše servis personalnih asistenata, čija je uloga da pomažu osobama sa hendikepom u obavljanju svakodnevnih zadataka.

Sve što sam navela, a ima još puno segmenata života o kojima bi trebalo pričati – obrazovanje, zdravstvo, odlučivanje o sopstvenom intimnom životu, osnivanju porodice… – govori o tome koliko jedna osoba sa hendikepom u Srbiji nema slobodu odlučivanja o svom životu, a samim tim ni samostalnost. Zbog toga ću se, dok god budem mogla, boriti za dostojanstven život svih nas. Na kraju će se ili sve dovesti u red, ili će neko izvana nametnuti pravila, ali se mi opet nećemo snaći, pa će biti više medveđih nego pravih usluga.

Snježana

Snježana

Snježana Jolić je rođena u Kninu. Završila je Pravni fakultet u Beogradu. Ljudskim pravima se bavi već duži niz godina, a posebno osobama sa hendikepom. Govori engleski i švedski jezik. Voli da kuva, piše, čita, pliva, pleše i sve što donosi dobro raspoloženje.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?