pressure,,Da li nakon osnovnih studija da upišem master ili ne?”, zapitala me je jedna mlada liderka na panelu na konferenciji mladih lidera.

Kako lako odgovoriti na ovo tako lidersko pitanje? Jer u njemu se krije problematika čitavog našeg sistema obrazovanja, nakon kojeg čak i neko ko sebe smatra proaktivnim, spremnim za životne izazove i šta sve već treba da čini lidera, postavlja u osnovi isto pitanje kao i student koji je problejao studije. Svi oni polaze iz iste situacije – ne znam šta želim, ne znam šta da radim, valjda ne može da škodi da upišem master.

Moj odgovor tada je otrpilike bio sledeći: Pitanje ,,Da li upisati master ili ne” je pogrešno pitanje jer nameće binaran, da-ne odgovor. Bolje pitanje je ,,Šta da radim nakon studija?”.

Šta je onda master u tom kontekstu? Tvoj izbor da narednih godinu dana potrošiš 1000-1500 evra na kurs u okviru kojeg ćeš ići na predavanja iz neke oblasti, upoznati par profesora i određeni broj kolega, napisati jedan veliki rad i na kraju dobiti papir. Svaka od ovih varijabli, od profesora do papira, može a ne mora da ima vrednost za sebe, to jest za ono što dalje planiraš. 

S druge strane, šta bi se desilo da, recimo, narednih godinu dana izabereš da tih istih 1000-1500 evra uložiš u nešto drugo? Da skrojiš svoj lični master, uzmeš časove stranih jezika i upišeš kurs programiranja? Ili sve to zapravo naučiš besplatno preko brojnih sajtova širom neta i te pare uložiš u pokretanje svog prvog biznisa? Ili pokreneš nekoliko projekata koji rešavaju probleme u tvom komšiluku, što ubrzo može da preraste u organizaciju? Koliko ćeš tu steći znanja, upoznati ljudi itd?

Mogao bih još da pametujem da nisam nedavno shvatio da sam napravio istu grešku kao ona, samo koju godinu ranije: ,,Odlučio sam” da upišem fakultet.

Neki ljudi su me hvalili što sam hrabro izgurao svoju želju da upišem japanski jezik i književnost, ali nije tu bilo neke posebne hrabrosti. Jer, moj odgovor ,,Želim da upišem japanski” je polazio od pitanja ,,Koji fakultet da upišem?”, umesto od ,,Šta da radim nakon gimnazije?”. Tada bi bio daleko veći rizik, daleko veća rasprava sa roditeljima itd. da sam recimo došao i rekao ,,Odlučio sam, nakon gimnazije ću sesti da naučim programiranje i postaću freelancer. Za to mi ne treba fakultet.”.

Dakle, ne može se uopšte reći da sam svesno doneo odluku da upišem fakultet; to sam od starta podrazumevao, samo je bilo pitanje koji. Isto tako, ne sećam se da sam imao pojma šta ću raditi sa japanskim, samo znam da sam ga voleo i samim tim je to odlučilo moj izbor fakulteta. I zeznuo sam se.

Svako ima svoje horor priče sa predavanja i ispita, tako da neću dužiti o tome – ukratko, studije japanskog kao studije mi direktno nisu donele ništa. Izneću detaljnije svoj primer kasnije u tekstu, sad je bitnije da odgovorimo na sledeće:

Šta možeš da uradiš za 4 godine koliko bi inače najmanje proveo/la na fakultetu? Isto kao i sa primerom sa masterom, imaš različite opcije – pohađanje kurseva, pokretanje biznisa, volontiranje… Ali uzeću jedan primer koji mi deluje posebno zanimljivim – postani majstor u određenoj veštini.

U jednom trenutku se vrtela ideja da je 10000 sati vežbe dovoljno da postaneš svetski majstor u manje-više bilo čemu, popularizovana knjigom Outliers (Malcolm Gladwell). U međuvremenu se vodila polemika koliko je to zapravo tačno, ali to ne umanjuje sledeću činjenicu – intenzivno, fokusirano bavljenje određenom veštinom će te učiti baš, baš dobrim u tome, otvoriće ti put ka pravljenju/nalaženja posla u tome, povezati u međuvremenu sa mnogo ljudi i izgraditi te kao osobu. Kako sve to izgleda prevedeno na 4 godine?

10.000 sati podeljeno na 4 godine, pa na 52 nedelja je 48 sati nedeljno, iliti oko 10 sati dnevno uz slobodne vikende. Ako bi to nešto izučavao 5 umesto 4 godine, kvota bi se smanjila na 8 sati dnevno.

U osnovi, ako se nečemu svesno i fokusirano posvetiš 8 sati dnevno, kroz vežbu, praksu, istraživanje itd. za 4-5 godina ćeš postati ako ne svetski, onda svakako veliki stručnjak.  Pritom, već nakon godinu, dve tako intenzivnog bavljenja svojom veštinom ćeš dovoljno da vladaš njom da možeš i tada da smisliš nekakav posao, i u tom trenutku ti primaš platu da učiš i budeš još bolji u svojoj veštini.

Naravno, da bi sve ovo krenulo da se dešava, prvo treba nešto da izabereš da radiš, i tu dolazimo do izazova sa pitanjem ,,Šta da radim?”: Velika mogućnost izbora može malo da parališe. Međutim, ne moraš odmah da doneseš odluku čemu ćeš posvetiti narednih 4-5 godina, već probaj različite stvari na par meseci (ili na samo mesec dana!) – ako ti se nešto ne sviđa, možeš biti zahvalan lekciji da nisi za to i nastaviti dalje. Evo još malo pomoći u tom izboru.

Evo i jednog momka koji objašnjava kako da pristupiš učenju nove veštine i za prvih 20 sati vežbe napraviš veliki napredak, a evo i saveta od čoveka koji je prvi došao do te ideje o 10.000 sati vežbe.

U svakom slučaju, težnja ka majstorstvu je samo jedna od brojnih mogućnosti, kao i studiranje. Da bude jasno, ne tvrdim da generalno nema smisla studirati. Postoje fakulteti i smerovi koji drže do kvaliteta i na kojima zaista nešto i naučiš, razviješ se kao osoba itd. Samo me smara to podrazumevanje da se mora studirati, čak i ako znaš da tvoja diploma nema neku vrednost, ,,nego bre daj završi to da imaš taj papir, da budeš mirniji.”

Nećeš zbog tog papira biti mirniji, već zbog realnog znanja i veština koje si na nekom mestu – kursu, poslu, fakultetu – svojom odlukom i trudom usvojio. Znam dovoljno ljudi koji su završili fakultet, pokupili taj papir i samo postali još nemirniji – jer par godina je prošlo, a oni još uvek ne znaju šta žele i šta mogu. 

Zašto ovoliko drvim o fakultetu? Jer mislim da je fakultet trenutno jedan od najvećih primera nametnutog izbora hiljadama mladih u Srbiji. Ceo sistem je tako postavljen, od roditelja koji to podrazumevaju do profesora koji pričaju ,,Mislite da sad imate puno gradiva za odgovaranje? Na fakultetu ćete morati da učite stotine stranica!”. Ne sećam se niti jednog profesora koji je pričao o bilo kojoj opciji kao dobroj osim studiranja.

Podsvesnim praćenjem narativa kao što je ,,Mora se studirati” upadamo u sve tvrđi kalup i sve smo podložniji uticaju drugih loših narativa. Ovime nam slabi kapacitet da zaista napravimo svoj izbor, da hrabro odlučimo šta želimo, makar se to ne uklapalo u sliku drugih. Jer, zajedno sa ,,Treba da studiraš” ide i ,,Šta će ti to volontiranje, gubiš vreme”, ,,Mani se gitare, posveti vreme nečemu korisnom”, ,,Kasno je sada da učiš strani jezik, to treba dok si mlad” i slično.  (Primetio sam inače da i sam doprinosim ovom ,,naravno fakultet” narativu tako što bih maturante pitao ,,Koji faks planiraš nakon škole?”. Odlučio sam od sada da ih pitam ,,Šta planiraš da radiš posle škole?”. Fakultet je samo jedna opcija.)

U ovom kontekstu će biti i jasnije zašto sam toliko potencirao izbor da postaneš majstor – taj put daleko više zavisi od tvog izbora i ličnog truda, a manje od spoljnih faktora. Ne trebaju ti nikakve posebne okolnosti i uslovi, već odlučnost za prvi korak i istrajnost za naredne. Naravno da tu postoje različiti otpori i sumnje – evo jedan tekst koji ih odlično rešava.

U svakom slučaju, izbor je na tebi. Ako mogu da pomognem, pišite sa svojim nedoumicama na reljadereta AT gmail tačka com. Ja bih voleo da sam u vreme izbora fakulteta imao nekoga ko bi mi sve ovo ispričao. Najmanje što mogu da uradim je da ponudim takvu pomoć nekome kome možda može da znači.

Srećno!

dodatak – Koliko je inače meni direktno koristio fakultet?

Od svih poslova koje radim i koje sam radio (prevodilac za engleski, asistent u redakciji časopisa, trener omladinskog aktivizma, koordinator različitih projekata, instruktor argentinskog tanga, trener prezentacijskih veština…), niko mi nikad kao uslov nije tražio fakultet.

Sva znanja neophodna za te poslove sam stekao van fakulteta.  

Za sve knjige koje su mi pomogle da budem bolji u tim poslovima sam saznao i nabavljao van fakulteta.

Da ne nabrajam više – sve navedeno, kao i najdraža poznanstva, najveće životne lekcije itd. su nastale ili van fakulteta ili kao vrlo neplanirana, indirektna posledica istog: Na primer, učestvovanje u organizaciji studentskog protesta je sjajno iskustvo, ali to nije nešto što je planirano kurikulumom fakulteta, već naprotiv – desilo se upravo zato što fakultet nije dobro radio svoj posao. Isto tako, dragoceno iskustvo iz studentskog organizovanja i parlamenta jesam stekao na fakultetu, ali opet kao svoju vannastavnu aktivnost – tako nešto sam svakako želeo i našao bih ga drugde ako ne na faksu.

Uopšteno gledano, moj fakultet mi je prevashodno pokazao kako stvari ne treba da se rade, što priznajem jeste jako korisna životna lekcija, ali i nju sam mogao da steknem drugde. Draže bi mi bilo da nisam studirao, ali, da parafraziram Grant Alena, barem mi fakultet nije previše smetao u sticanju obrazovanja.

(Ilustracija je preuzeta sa ove adrese.)

Relja Dereta

Relja Dereta

Instruktor argentinskog tanga u Institutu Tango Natural, trener prezentacijskih veština i koordinator Škole aktivizma. Deset godina iskustva u radu sa hiljadama mladih i odraslih kroz najrazličitije projekte i akcije, od držanja seminara preko organizovanja studentskih protesta do pisanja priručnika za đačke parlamente. Veruje u širenje lepih ideja, imao privilegiju da individualno radi sa 50 TEDx govornika do sada na osmišljavanju njihovih nastupa. Uglavnom ne priča o sebi u trećem licu.



  1. komsinica (Reply) on Tuesday 9, 2015

    Jedina prednost mog faxa je ato sam zahvaljujuci njemu upoznala srodnu dusu. I to je nesto 🙂

  2. Nemo (Reply) on Tuesday 9, 2015

    Postoje zanimanja i kvazi-zanimanja. Glavna karekteristika ovih drugih je da strucnost nije merljiva.

  3. M.M. (Reply) on Tuesday 9, 2015

    Inspirisali ste me ovim tekstom! Hvala Vam na tome!

  4. Stela (Reply) on Tuesday 9, 2015

    Drago mi je da postoje ljudi u zemlji Srbiji koji razmisljaju van okvira. Istina je da je za odredjene profesije, plate potrebna diploma-koeficijent za obracun; ali mogu u potpunosti da se slozim sa tobom da mladez ne treba da bude kao stado koje samo ide gde mu se kaze.

  5. Jelena (Reply) on Tuesday 9, 2015

    А шта је са онима који немају 1000 – 1500 евра за улагање? Ја сам завршила факултет који ми ништа није донео, али сам макар стекла неку врсту образовања, постала академски грађанин и још увек имам наду да ћу можда некада нешто од тога имати. Једини разлог што сам га завршила јесте што сам као вуковац успела да добијем стипендију центра за младе таленте, студентски дом и буџет. Моја четворочлана породица живи од једне исподпросечне плате, тако да од наших пара нисам могла ни вишу да упишем, нити било какав курс – из малог сам града па бих за све горе поменуто морала да одем у неки већи. Даље, бесплатни курсеви преко интернета – лепа идеја, али опет, све зависи. За неке ствари постоје јако добри курсеви, за неке друге их је мало теже наћи, ако не и немогуће ако желимо за џ. Да уопште не помињемо многе позиве који се никако не могу изучити преко курса – шта да раде потенцијални доктори? А и још једна ситница – тешко се завршава курс ако имаш дајл-ап, који је наша генерација имала током студирања. Да сумирамо, да, моје студирање је било траћење времена ако гледамо материјалну корист, да, нико ми никада досад није тражио диплому ни на једном од послова које сам радила, али бојкот система није решење, сем за оне који имају пара и могућности за тако нешто. Када сада погледам тренутак у свом животу када сам уписала факултет, схаватам да и поред тога што сам се зајебала, ја никад нисам ни имала много избора. Могла сам евентуално да упишем нешто још бескорисније што више волим, за своју душу. Другим речима, нисмо се ми зајебали, него нас зајебава ова држава и ово уређење, и ретки су они који успеју да га победе. Свима желим више мудрости приликом избора животног пута, и више вештине и лукавства у остваривању тог избора. Јер цела прича се своди на то ко ће кога и ко ће коме. Јер размислите само о томе колико мудрости треба да има осамнаестогодишња особа која никад није крочила ван свог маленог града ураслог у коров и буђ (и реално и метафорички) да би, без динара у џепу и без могућности да заради исти, пронашла начин да генерише сва она искуства и познанства и знања која јој пружи ако не факултет онда сама чињеница да има прилику да живи и креће се у неком већем друштву отворенијих видика. Све ово није критика текста, јер он је тачан, али није потпун. Ово је критика нашег друштва у коме већина нема пуно избора. Али ако овај текст некоме помогне да изабере бољи пут, онда претпостављам да је послужио сврси.

  6. Ogi (Reply) on Tuesday 9, 2015

    Odličan tekst i mišljenje nam se poklapa po mnogo čemu. Međutim, mislim da si preskočio glavnu ulogu fakulteta, a to je da te nauči da učiš. Jeste, tebi kao i 99% ljudi kursevi na faxu nisu koristiil kasnije za konkretne stvari kojim se baviš, ali iako nisi svestan toga, naučili su te da učiš i savladavaš ostale kurseve koje si sam želeo i koji su ti bili potrebni za razvoj željene karijere.

  7. Gabriela Vasic (Reply) on Tuesday 9, 2015

    Odlican tekst ali kao sto kaze Jelena, malo je upotrebljiv za one koje nema ko da izdrzava u te 4 godine kada treba da uloze u sebe, a to je Relja ispustio iz vida, jer nije bio u takvoj situaciji. Ja organizujem programe neformalne edukacije za mlade umetnike i dizajner, sa ili bez fakulteta, i mogu da kazem da je polaznicima ili onima koji bi dosli a nisu u prilici, najveci problem to sto nema ko da im plati kurseve, pa cak i oni koji su krenuli i pohadjaju kurseve, nekad mora da rade posao koji im donosi novac u vreme kad su kursevi, npr, vikendom. Da je to sve tako kako Relja prica, moji kursevi bi bili puni polaznika, a ne bi ljudi odustajali zato sto nemaju novaca, i putem obuke koje sticu, zadataka, i strucne prakse koju imaju, mogli bi da ostvare svoje pravo i na zaposlenje kao umetnici i dizajneri, ali to uspeva samo onima koji imaju nekog novca da u sve to nesto i uloze. Mozda bi bilo odlicno da se Relja udruzi sa mnom, posto je vest u fundraising-u, pa da moji kursevi budu besplatni i da nesto dobro ucinimo zajedno za nase mlade talentovane ljude. Sto se umetnickih skola tice, i one cesto nemaju mnogo svrhe, jer su ljudi kad izadju sa njih, cesto pogubljeni i ne dobiju adekvatnu obuku za ono sto ih ceka nakon toga, umenicki ili preduzetnicki zivot, kao dizajnera. Sve to mogu da nauce na mojim kursevima, ali mnogima kojima bi to koristilo su nedostupni, iako su iznosi sufinasirani, jer je program podrzan od strane Sekretarijata za kulturu i sport i omladinu. Tako da, pozivam Relju da mi se pridruzi, i da me kontaktira, za dobrobit nasih mladih umetnika i dizajnera! Inace, upravo sam procitala knjigu koju je on naveo “Natprosecni”, i osim 10.000 sati ulozenih u struku ili vestinu, postoji jos niz faktora koji su odlucujuci za neciji uspeh, a jedna od stvari je upravo usmereno vaspitanje, kursevi i obuke koje si stekao kao dete, zatim povoljne okolonosti, generacijska ogranicenja, kao i kultura koja te na odredjeni nacin determinise. Da je sve to tako lako zbrojivo, mnogi genijalci bi danas bili vrlo uspesni, a ne bi prasinarili i bili bez ikakvog posla, prihoda i prilika za afirmaciju. Relja, javi se! Hvala na paznji! 😉