Mirko

Foto: Sara Ristić

Od Mirka sam godinama kupovala Liceulice ispred Filozofskog fakulteta, dok jednog dana samo nije nestao s ulice. Nedavno sam se i sama priključila kao volonterka timu Liceulice, pa sam ga sledeći put videla (dve godine kasnije) kada se u našoj kancelariji pojavio sa stidljivim osmehom na licu. U ruci je držao odštampanu pesmu Tošeta Proeskog na engleskom jeziku, koju nam je doneo na poklon. Taj mali znak pažnje u Mirkovom slučaju nije izuzetak nego nešto što njemu dolazi sasvim prirodno.

Kad smo se našli, prvo pitanje koje sam mu postavila ticalo se perioda između našeg poslednjeg susreta na Platou i ovog skorašnjeg u kancelariji. Nevoljan da ulazi u detalje, kao i uvek kada ono o čemu se priča nije prijatno, otkriva mi samo da je pošto je prestao da prodaje naš časopis počeo da prodaje čestitke – posao koji je razočaran napustio. Nakon toga je neko vreme radio u zemljama nekadašnje Jugoslavije da bi poslednje mesece pre povratka u Beograd proveo radeći na selu i pomažući svom ocu i mnogočlanoj porodici.

Po povratku mu nije trebalo dugo da potvrdi svoje mesto među našim najboljim prodavcima. Već prvog dana na poslu prodao je četrdeset brojeva, što je, iako izuzetno mnogo, tek malo više od njegovog dnevnog minimuma od trideset prodatih brojeva, bez koga ne ide kući. Kada ga pitam u čemu je njegova tajna, na licu mu se odmah širi osmeh. Skromno odgovara da samo treba biti kulturan i ljubazan prema ljudima, udeliti im kompliment ako se ukaže prilika, kao i da je važno da drugi osete tvoju dobru energiju. Ili, njegovim rečima ako si ti smoren, ne moraju i oni da znaju da si smoren.

Iako ih on ne spominje, ja znam još nekoliko njegovih osobina zaslužnih za njegov uspeh. To su neverovatna marljivost, savesnost i upornost. One su verovatno posledica toga što je od svoje dvanaeste godine Mirko bio prinuđen da prosi na Kalemegdanu, praveći se da je gluvonem. Time je omogućio nekima od svojih dvanaestoro braće i sestara da se školuju, a on je ostao na šest razreda osnovne škole. Čak i kada se priseća tog mračnog perioda trudi se da pažnju usmeri na dobra iskustva.  „Lepo mi je što su ljudi koji su mi davali pare na neki način i razumeli kroz šta sam prošao, i želeli da me nasmeju.“ Sa ulice je došao u Svratište, gde je upoznao prijatelje s kojima je i dalje u kontaktu i do kojih mu je toliko stalo da njihove fotografije uvek nosi u novčaniku.

Na nekoliko njih nalazi se momak krupnih očiju i neobične frizure, zbog koje ga ne možete ni sa kim pomešati. To je Emir, s kojim Mirko sada čini tandem od koga svakog dana na Platou ili Trgu republike možete kupiti naš magazin. Njih dvojica su se upoznali pre dosta godina, dok je Mirko još prosio na ulici, i to na istoj lokaciji na kojoj sada prodaju Liceulice. Emir ga je tada odbranio od momaka koji su pokušavali da mu otmu pare, a Mirko kaže da je već tada shvatio da Emir ima „čistu dušu“. To mišljenje je bilo samo učvršćeno kada je Emir zajedno sa svojom porodicom prihvatio Mirka nakon što su ga izbacili iz kuće. Sada Mirko želi da on pomogne njemu da, kako kaže, „ne skrene na pogrešan put“. To čini tako što ga, dok svakodnevno prodaju Liceulice na Platou, obučava da postane još bolji prodavac i bodri svaki put kada izgubi volju i snagu.

Njih dvojica ne čine samo poslovni dvojac, već odskoro i žive zajedno. Naći stan nikada nije lako, ali kada živite na margini to, kao i mnoge druge stvari, postaje gotovo nemoguća misija. Tokom tog teškog perioda Mirko je stekao dva nova prijatelja, braću Bojana i Gorana, koji drže hostel „Capital“. Oni su im omogućili da u hostelu bez nadoknade noće i jedu, a naši momci su im se odužili tako što su svakog dana pomagali u sređivanju hostela za drugim gostima. Za njih Mirko kaže da mu ulivaju nadu da nije nestalo humanosti i smatra da bi drugi ljudi trebalo da se ugledaju na njih.

Počinjemo da pričamo o onome što im je omogućilo da iznajme stan, prodaji magazina Liceulice. Mirko mi kaže: „Najviše volim to što ispred fakulteta imam dosta poznanika i prijatelja koji razumeju i ono što želim da im kažem a ne mogu da im kažem. Možda oni to primete. Najlepše mi je kad ljudi žele da zastanu i popričaju s tobom kada čuju da si dete koje je živelo i radilo na ulici. To mi je nesto najlepše što mi se događa svaki dan dok prodajem Liceulice.“ Najneprijatnija iskustva u prodaji i ono što mu najteže pada jeste kada je situacija suprotna, odnosno kada vidi da ga neko odbacuje ili osuđuje samo zbog toga što je živeo i radio na ulici. No, Mirko se ne zadržava na negativnim iskustvima nego nastavlja da mi priča o svemu onome što voli da radi.

Jedna od tih stvari je i kuvanje. Za svoje umeće zahvaljuje svojoj baki, koja ga je još odmalena učila da kuva i sprema, jer, kako kaže, ima dve sestre koje kuvanje nije zanimalo pa je ta uloga pripala njemu. S mnogo žara mi priča kako pravi svoj omiljeni domaći hleb s maslinama, pečen ispod crepa. S ništa manje entuzijazma ne priča ni o snikers torti, torti od kokosa, sarmama i, u suštini, svoj drugoj hrani.

Međutim, njegova najveća strast nije kuvanje, već fotografija. Pre dve godine je prošao fotografsku radionicu „Oko ulice“, koju su držali Dragan Kujundžić i Željko Šafar. Kada je krenuo na časove, nije ni znao da, kako kaže, „ima talenat da slika“. Prva dva dana mu se ništa nije dopadalo a onda je odjednom shvatio da gleda na grad na neobičan način, „drugim očima, kao pravi fotograf“. Shvatio je da ume da fotografiše nešto što mu je lepo tako da bude zanimljivo i drugima, i da ta slika „govori hiljadu reči“. Sada mu je san da završi osnovnu školu, te da onda upiše i fotografsku školu. „Srce bi mi bilo puno kad bih mogao da slikam za novine. Odvojio bih dan ili dva od posla i samo bih slikao“, priča mi Mirko, pun nevinog optimizma. Iako trenutno nema ni fotoaparat, Mirko mašta o tome da ponovo izlaže svoje fotografije, ovog puta  samostalno. Dok se to ne desi, njegove fotografije možete pogledati na fejsbuk stranici Mirko Ondrik Fotograf.

Za kraj ostavljam situaciju koja se odigrala nakon našeg razgovora. Na povratku s posla Mirko je u svom novom kraju pokraj kontejnera našao napušteno štene, koje je bez razmišljanja odneo kući i počeo da neguje zajedno s Emirom. To veče me je pozvao ljut na ljude koji su štene odbacili, ali i raznežen. Rekao mi je: „Nastavnice, mali pas hrče kao čovek“.

Anja Sinadinović, praktikantkinja u redakciji LICEULICE

liceulice

liceulice

Organizacija Liceulice od 2010. godine realizuje praktične programe direktne podrške marginalizovanim grupama, sa ciljem njihove veće ekonomske i socijalne uključenosti. Program se realizuje kroz više aktivnosti, a najvidljivija od njih je izdavanje magazina Liceulice i njegova distribucija kroz našu mrežu prodavaca (socijalno ugrožene i marginalizovane osobe), koji zarađuju 50 procenata od svakog prodatog primerka, dok se ostatak sredstava koristi za štampanje novih primeraka i realizaciju programa podrške za naše korisnike. U proteklom periodu uspeli smo da obezbedimo posao i zaradu, psiho-socijalnu i ekonomsku podršku za više od 400 pojedinaca. Distributivna mreža se konstantno širi, a trenutno broji oko 120 prodavaca, koji prodaju približno 10.000 primeraka magazina po broju, u Beogradu i Novom Sadu. Ljude suočene sa siromaštvom i socijalnom isključenošću, koji nemaju pristupa klasičnom tržištu rada, Liceulice uključuje u mrežu prodavaca nudeći im šansu da rade , da zarade i steknu korisna znanja, veštine i motivaciju za „nov početak“. Više informacija o radu ove organizacije možete saznati na www.liceulice.org, a na ovom mestu vam predstavljamo priče i iskustva naših heroina i heroja ulice.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?