moreProleće i leto su doba kada ljudi obično planiraju putovanja i letovanja. Međutim, ako ste osoba sa invaliditetom, to uopšte nije tako jednostavno isplanirati. Kao prvo, naše turističke agencije skoro da uopšte nemaju informacije o dostupnosti prevoza, smeštaja i okoline za osobe sa invaliditetom. Pre par godina sam vršila malo istraživanje i poslala sam pismo na e-mail par većih turističkih agencija sa pitanjem da li imaju u svojoj ponudi nešto što bi mi odgovaralo. Samo jedna od njih desetak mi je odgovorila na mail, i to sa izvinjenjem što oni uopšte nisu vodili računa da bi i neko ko se kreće uz pomoć invalidskih kolica hteo da ide na letovanje. Ove godine sam obišla delimično i Sajam turizma, i većina operatera na štandovima me je gledala čudno, maltene pogledom šta ona tu uopšte traži. Zaista, nikome u turističkim agencijama ne pada na pamet da kada prave aranžmane rezervišu sobe koje su pogodne za klijente koji imaju neki hendikep. Sve se pretvorilo u puko kupi–prodaj.

Možda bi bilo dobro kada bi neko osnovao turističku agenciju koja bi se bavila prevashodno ovim pitanjima. Slažem se da bi im bilo nerentabilno da se bave samo ovim delom populacije, ali kada bi u svom poslovanju stavili naglasak na promociju turizma za osobe s invaliditetom, mislim da bi imali i više ovakve klijentele.

Dugo sam analizirala zašto je to tako? Da li u ovoj zemlji stvarno vlada mišljenje da za nas ne treba da postoji odmor, rekreacija, izlasci i provod? Da li su same osobe sa hendikepom doprinele takvom mišljenju svojom predajom bez borbe, pa im se odlazak u neko odmaralište svede samo na domaće banje, i to u aranžmanu Centra za socijalni rad, ako i to dobiju?

Kad smo kod domaćeg turizma, na žalost i tu je situacija slična. Turistički autobusi su mahom nepristupačni, sem ako su dupli, kojima jeste pod spušten, ali je jako teško doći kolicima do svog sedišta. Ugostitelji na rekama i jezerima, čak i u banjama, ali i na planinama, mahom su potpuno zaboravili da bi mogli imati za posetioce nekoga ko se kreće, na primer, uz pomoć štaka ili kolica. O natpisima na Brajevom pismu ili zvučnoj signalizaciji je suvišno i pričati. Uglavnom, ako je nešto koliko-toliko i prilagođeno, podrazumeva se da osoba koja ima invaliditet neće doći sama, već sa nekim ko joj pomaže. Iako se trudim da sama putujem, često me, recimo na autobuskim stanicama, pitaju: „A ko putuje sa vama?“. Pobogu, zar stvarno nemam prava na svoj život, pa i na to da se ponekad osamim?

Možda bi rešenje, bar delimično, bilo i u tome da se osobe sa hendikepom malo više aktiviraju, da ne idu linijom manjeg otpora, već da i sudskim putem traže poštovanje ljudskih prava, svaki put kada su diskriminisani.

snjezana_letoU prilog tome govori i moja tužba zbog diskriminacije protiv sad već bivšeg JAT-a, koju sam nakon šest godina ipak dobila. Naime, i tada su tražili da imam pratnju tokom leta, iako sam i pre i posle toga letela potpuno samostalno i proputovala pola Evrope. Bilo je teško sve to emotivno prolaziti, ali nisam htela odustati. Ne samo zbog sebe, već zbog svih nas.

Ide leto, vreme je za planiranje putovanja u toplije morske krajeve. Naravno, neko će radije odabrati planinu ili neko selo, daleko od gradske vreve i užurbanosti. U svakom slučaju, nemojte unapred odbaciti svoje pravo na odmor, putovanje i uživanje, rečju – na život.

Ja sigurno neću.

Snježana

Snježana

Snježana Jolić je rođena u Kninu. Završila je Pravni fakultet u Beogradu. Ljudskim pravima se bavi već duži niz godina, a posebno osobama sa hendikepom. Govori engleski i švedski jezik. Voli da kuva, piše, čita, pliva, pleše i sve što donosi dobro raspoloženje.



  1. Jelena (Reply) on Wednesday 25, 2015

    U ovoj zemlji, po meni, osobe sa invaliditetom su najdiskriminisanije, i ovo je samo jedan od primera koliko vecinu bas briga za zivote ljudi sa hendikepom. Kao da su same krive sto su u takvoj situaciji… Plus, zbog svog invaliditeta nemaju mogucnost da rade gomilu stvari koje mogu drugi da rade… Tuga, ne mozes ni na more da odes, a da se propisno ne iscimas.
    Bravo, Snjeki!