Laura BridžmanLaura Bridžman rođena je u Novom Hempširu, u porodici farmera. Kada je imala dve godine dugo je bila bolesna od šarlaha. Kada je groznica prošla, izgubila je vid, sluh, čulo mirisa i čulo ukusa. Jedino što joj je ostalo bio je dodir, a svoj svet je gradila istraživajući svaki objekat i površinu na koju je naišla. Volela je da imitira svoju majku, pa su joj kućni poslovi išli od ruke, čak je naučila i da šije i štrika. Naučila je osnovni znakovni jezik, znala je da koristi znakove za hranu i osnovne potrebe i znakovima pokaže imena članova porodice.

Komunikacija između Laure i porodice bila je ograničena. Guranje i povlačenje su bili znaci da mora da ode ili da dođe. Odobravanje je označavalo lagano dodirivanje glave, a negodovanje lagan udarac u leđa. Kako je rasla sve češče je imala izlive besa, a kada je napunila sedam godina nisu je mogli smiriti, mogla je biti samo fizički savladana. Otac je bio jedini član porodice koga je slušala.

Laura je od svoje osme godine pohađala školu za slepe “Perkins”, prvu takve vrste u Americi. Niko do tada nije uspeo da obrazuje gluvoslepu osobu, pa je za nju morao biti napravljen poseban metod. Umesto da proširi njeno znanje znakovnog jezika, direktor škole počeo je da je uči engleski. Davao joj je poznate objekte, kao što je viljuška ili ključ, koji su na sebi imali nalepnice sa izdignutim slovima. Predmete i nalepnice bi zatim razdvojio, a ona bi ih spajala. Kasnije bi isekao pojedinačna slova, pokazao Lauri poznate reči, a zatim promešao slova. Lura bi ponovo složila reči i izgovarala ih. Savladala je jezik i pohađala slične časove kao ostali đaci. Uz pomoć profesora koji joj je spelovao na dlanu, pohađala je časove čitanja, pisanja, geografije, aritmetike, istorije, gramatike, algebre, geometrije, fizilogije i filosofije.

Laura BridžmanNakon objavljivanja rezultata ove metode rada sa gluvoslepom devojčicom, i njeni učitelji i ona postali su poznati. Jednom prilikom posetio ju je i Čarls Dikens i opisao ovu dvanaestogodišnju devojčicu kao „nevino, prelepo biće, oslobođeno iz svoje izolacije“. Ovo je samo dorinelo njenoj svetskoj popularnosti. Kada su roditelji Helen Keler pročitali Dikensovu belešku obratili su se školi “Perkins”, koja je poslala En Saliven da edukuje njihovu ćerku.

Po povratku iz škole u Nju Hempšir, sa dvadeset godina, Laura je prepuštena samoj sebi. Porodica, koja je bila zauzeta farmom, nije imala vremena za nju i njeno zdravlje počelo je da se pogoršava. Vratila se u školu gde je imala stalan boravak. Leto je provodila sa porodicom, ali je do kraja života živela u školi koju je zvala „Sunčani dom“.

U školi je vodila veoma aktivan život. Živela je u kolibi sa ostalim studentima i obavljala kućne poslove. U slobodno vreme dosta je čitala, naročito Bibliju. Svoje pletene radove je prodavala i tako kupovala poklone prijateljima i pomagala siromašnima. Volela je da piše pisma, a ponekad je putovala u posetu rodbini i prijateljima. Za ženu tog vremena živela je lagodan život. Sa 59 godina se razbolela i nakon nekoliko nedelja umrla.

Mesto za nas

Mesto za nas

Emisija o osobama sa invaliditetom "Mesto za nas" emituje se od aprila 2011. godine, svakog drugog četvrtka u 20h na RTS2. Sve emisije mogu se pogledati i na kanalu www.youtube.com/mestozanas. Emisija je kolažnog tipa, ima informativni, edukativni i angažovani karakter. Emisija ima i svoju Facebook stranicu. Kontakt: mestozanas@rts.rs.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?