Deca o socijalnom uključivanjuKako je i zašto nastao upitnik?

Na molbu Prijatelja dece Srbije,  sastavio sam kratak upitnik uz pomoć pedagoškinje Tatjane Matijaš, kako bismo ispitali mogućnosti učeničkih parlamenata u oblasti socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva. Upitnik sam koncipirao intuitivno, na način da većina pitanja bude otvorenog tipa, kako bih dobio što autentičnije misli dece. Pošto mi je bio prvenac, nisam bio siguran u akademsku i/ili istraživačku vrednost upitnika pa sam se prokonsultovao sa prijateljima sociolozima i istraživačima u komercijalnom sektoru koji su rekli da je upitnik vrlo dobar i interesantan jer je koncipran kao da neko zaista razgovara sa decom.

Uzorak od 38 učenika/ca nije veliki, ali je geografski i po socijalnoj slici veoma raznovrstan i reprezentativan. Negde oko 30% ispitanika/ca je sa nekom karakteristikom po kojoj bih ih svrstao u osobe sa smanjenim mogućnostima za uspeh u životu u odnosu na nekoga ko dolazi iz razvijene gradske sredine i porodice prosečnog i zadovoljavajućeg životnog standarda – neki su sa intelektualnim smetnjama, problemima sa ponašanjem, problemima sa koncentracijom, slepi/slabovidi, iz najsiromašnijih opština juga i jugoistoka Srbije, romske nacionalnosti, veoma složenim zdrvastvenim problemima i sl.

Šta sam zaključio iz odgovora dece?

– Ukoliko se skupi desetoro dece uzrasta od 14 do 18 godina, nema toga što će neki stručnjak/inja predložiti, a da neće biti na njihovoj listi predloga za socijalno uključivanje dece sa smanjenim mogućnostima. Zaključak je izveden iz činjenice da je 10 upitnika u svojim odgovorima sadržalo sve poznate strategije socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva, jezikom dece.

– Deca veoma prepoznaju značaj psihosocijalne podrške.

– Deca prepoznaju značaj očuvanja ljudskog dostojanstva prilikom pružanja pomoći i podrške kroz akcije solidarnosti koje najčešće predlažu. Naglašavaju da takve akcije treba da se izvedu tako da se vršnjak/inja ne oseti loše ili da se ne uvredi. Ovo nije slučaj u 100% uzorka, ali ako se skupi 10 ispitanika/ca, dobije se da će bar 3 upozoriti na ovaj momenat da treba da se pazi da se korisnik akcije solidarnosti ne oseti izloženo, isključeno, povređeno, uvređeno i sl.

– Deca prepoznaju uticaj vršnjačke grupe na to da se osoba oseti prihvaćeno. U 90% slučajeva, deca kao način na koji oni mogu da pomognu ističu da mogu da se druže sa detetom koje prepoznaju da ima neki problem/izazov u životu, finansijski ili da nema roditelje, da je u invalidskim kolicima i sl. Dodatni kvalitet čini to što ističu da ta deca ne treba ni po čemu da se izdvajaju ili osete drugačijim.

– Eufemizme koje koriste da bi opisali vršnjake koje percipiraju kao siromašne su:

  • loša finansijska situacija
  • nema sredstava
  • nema dovoljno sredstava
  • nestabilnog finansijskog stanja

– Na pitanje da li siromaštvo utiče na uspeh u školi nešto preko 50% odgovara sa ne. To je možda indikator da se proširio broj siromašne dece i da su odgovarajući na ovo pitanje imali zapravo sebe u vidu jer su odstupili od uobičajenog zaokruživanja DA kao kod ostalih pitanja. Deca o socijalnom uključivanjuDa ne bih sve samo prepričavao i sažimao, evo nekih od njihovih stavova vezanih za vršnjake koji su socijalno isključeni ili sa smanjenim mogućnostima, izraženih kao odgovor na pitanje kako se u vršnjačkoj grupi pominju ta deca i u kom kontekstu. „Podebljaću“ neke divne rečenice koje na najbolji način odslikavaju socijalno uključivanje:

  • O njima se govori kao o deci koja imaju određena ograničenja, prvenstveno se govore ružne stvari o njima, a voleo bih da se i njima kao i svima pruži šansa za sve
  • Nazivali bi ih pederima, invalidima…. volela bi da se govori s obzirom i kulturom.
  • Nažalost se o njima manje govori, ne pominje se njihova patnja i uvek ih nazivaju invalidima. Ali ja bih pre rekao da su oni hrabri, jer posle svega što im se dogodilo, imaju želju da budu kao i ostali.
  • Trudim se da budem što toleratniji, tako da osobe koje su u teškoj situaciji…volela bih da drugi budu tolerantniji tj. da ne ismevaju tuđe probleme.
  • Nazivamo ih invalidima, retardima. O njima treba da se govori kao o svim ostalim ljudima. S poštovanjem i na način na koji ni na jedan način nećemo preterano isticati njihove nedostatke.
  • Deca ih uglavnom ismevaju i nazivaju pogrdnim imenima, a ja bih volela da se o njima govori kao o bilo kom drugom detetu.
  • Često im se podsmevaju i ne žele da ulaze ni u kakve kontakte s njima. Volela bih da se govori i ponaša kao sa svakim detetom.
  • Opisujem ih kao drugarice i drugare i voleo bih da se baš tako o njima govori
  • Ne nazivam ih nikakvim pogrdnim imenima i volela bih da se o njima tako ne govori

Deca o socijalnom uključivanjuOno što je ostavilo najveći utisak na mene je da generalno u vezi sa inkluzivnim obrazovanjem i inkluzivnim odeljenjem najmanje problema vide deca. Nikad od dece nećete čuti da osoba u invalidskim kolicima ne može da sedi sa njima na časovima i bude deo odeljenja, takve stavove ćete često čuti na stručnim forumima prosvetnih radnika/ca koji se brinu kako da održe kvalitet nastave uprkos izazovu različitosti dece, da ne kažem činjenice da u odeljenju dobiju učenika koji ne vidi ili ne čuje ili je u invalidskim kolicima i sl. Po meni, obrazovanje je važno, ali i zajednica je važna. Sve i da kažemo da će inkluzija u obrazovanju usporiti učenje i nastavu, sve i da kažemo da nema kreativnih rešenja kako uključiti osobu u invalidskim kolicima u čas fizičkog, ja bih rekao, nema problema, važno je da smo svi zajedno i onda će zajednica da kompenzuje sve manjkavosti, tj. ja inkluziju prosto vidim kao timski rad. Iz istraživanja, deca bi rekla takođe da nema problema iz čiste empatije.

Istraživanje je rađeno 7.10.2014. sa decom koja su učestvovala na sednici predstavnika/ca učenickih parlamenata u okviru obeležavanja Dečje nedelje. Fotografije su napravljene na pomenutom događaju u Domu Narodne skupštine RS kao foto dokumentacija događaja.

Kliknite da preuzmete upitnik na koji su deca odgovarala u ovom istraživanju (.doc).

Dražen Zacero

Dražen Zacero

Odrastao na selu, živi u gradu. Sa 12 godina odlučio je da bude aviomehaničar i pravnik, čudna kombinacija ali kada ste dete, sve može. Jedno se desilo, a drugo samo što nije, jer je apsolvent Pravnog fakulteta u Beogradu. U međuvremenu počeo da se bavi socijalnim inovacijama a naročito ih voli tamo gde ih nema tj. da menja naizgled nepromenjive sisteme i to na načine na koje nikome do sada nije palo na um. Interesovanja: transformativno liderstvo, istorija, pravne nauke, socijalna politika, socijalna zaštita, inovacije, prevencija nasilja, razvoj i upravljanje projektima, socijalni uticaj.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?