Profesor Bata

Profesor Bata

Srela sam se pre neki dan sa mojim dragim i veoma poštovanim profesorom, Miloradom Batom Milovanovićem, od koga sam učila Metodiku socijalnog rada i kod koga sam je položila, danas već davne, 1974. godine. I danas imam isti odnos poštovanja prema profesoru Bati, ali sada mu se i divim, zbog svega onoga što on i te kako posvećeno i zdušno radi i nakon penzionisanja, pa i sada, u svojoj 85. godini.

On je jedini živi stručnjak koji je radio u socijalnoj zaštiti od daleke 1949. godine. Rekla bih da je on živa istorija socijalne zaštite Srbije, a verovatno i bivše Jugoslavije. Njegova iskustva iz vremena kada je bio vaspitač u VP Domu Kruševac, pa u Domu “Vasa Stajić”, pa u Prihvatilištu za decu i omladinu, pre nego što je počeo raditi na Višoj školi za socijalne radnike, toliko su značajna, a ne koristimo ih, nažalost, u dovoljnoj meri.

Od momenta penzionisanja (1991. godine), profesor je napisao i objavio 7 knjiga na temu socijalne zaštite i rada sa ranjivim grupama. Posebno se i danas bavi problematikom dece koja imaju probleme u ponašanju ili su u sukobu sa zakonom. Nažalost, za njega nije bilo mesta u radnim grupama ili savetima u procesima reforme ni socijalne zaštite, ni maloletničkog pravosuđa. Reforme sprovode neki novi kadrovi i neki novi stručnjaci, ponekad i bez dana praktičnog iskustva u vezi sa problematikom kojom se bave.

I onda ne čudi što je sistem nemoćan i praktično kapitulira pred dečacima uzrasta 10 i 11 godina, koji imaju 300 prijava za izvršena krivična dela i o kojima javnost bruji povodom napada na Rašu Popova.

Profesor mi je pre neki dan, kada smo o ovome diskutovali, rekao da su prevencija i rana intervencija najefikasniji i najodrživiji način borbe protiv socijalne isključenosti ove dece. Naglasio je da je prevencija – umesto da bude dar siromašnih društava, kakvo je i naše – kod nas negde u zapećku, o njoj se samo priča, a malo i praktično u radu primenjuje… Pričali smo i o praktičnim stvarima, šta i kako bi trebalo raditi i usmeravati i te mališane i mnogu drugu decu koja su u riziku ili već imaju probleme u ponašanju. Pokazivao mi je i Priručnik o primeni vaspitnih naloga kod maloletnih počinioca krivičnih dela, dokument čije pisanje upravo završava, ali nažalost, njega nema ko da objavi. Nadležni nisu zainteresovani…

Profesor je otišao, a ja sam ostala duboko zamišljena i zapitana zašto smo mi zapravo takvi kakvi jesmo? Zašto ne koristimo u većoj meri ljudske resurse koje imamo? Nama ne trebaju ni mladi koji su najobrazovaniji, a ni ostali, jer im ne pružamo prvu šansu da počnu da rade nakon završetka svog školovanja, izuzev ukoliko nisu članovi određenih političkih stranaka. Time one najkvalitetnije praktično teramo da odu u inostranstvo i da tamo neki drugi narodi koriste njihovo znanje, da oni tamo stvaraju porodice i podmlađuju neka druga društva, a mi ostajemo sa starijima i postajemo sve starije društvo.

Ne koristimo u dovoljnoj meri ni resurse radno sposobnih građana koji su ostali bez posla, pa se tako već godinama kod nas broj radnika starijih od 50 godina kreće oko 200 hiljada i male su šanse da će oni ikad više dobiti priliku da se zaposle i pošteno zarade penziju. Koliko li je samo različitih praktičnih znanja i sposobnosti kod tih radnika, koja bi i te kako mogla biti upotrebljena i koja bi mnogo mogla pomoći mladim radnicima, koji imaju brojne sposobnosti, ali nemaju praktična iskustva?

Kako onda očekivati da koristimo znanja, iskustva, mudrosti, koje imaju ljudi koji su već u penziji i koji su spremni da svoje znanje i iskustvo stave u službu razvoja ove države?

Produženje životnog veka i sve starija društva jesu veliki izazov za mnoge zemlje, ali povećani životni vek i poboljšano zdravstveno stanje starijih je u stvari velika imovina koju mnoga društva ne prepoznaju ili ne znaju dovoljno da koriste. Među one koji to ne prepoznaju ili ne vrednuju i/ili ne znaju da podstiču i koriste u dovoljnoj meri, spada i naše društvo.

Koliko je samo starijih zemljoradnika koji se i dalje bave poljoprivrednim aktivnostima, iako imaju više od 65 godina starosti, koji teško mogu da se uključe u neke programe subvencija od države, jer ne mogu da imaju proizvodnju obima kakav su imali ranije, pa se ne uklapaju u kriterijume za subvencije (na primer, subvenciju za mleko može da dobije onaj ko ima 5 krava, a ne i onaj ko predaje mleko, a ima samo 2 ili 3 krave)? Koliko je starijih žena i penzionerki koje svakodnevno čuvaju unuke, spremaju hranu i kuću svojim sinovima i snajama, dok oni rade na svojim poslovima? Koliko je samo penzionera koji daju ekonomski doprinos i van okvira formalnog zapošljavanja (popravke po kućama, rad i čuvanje vikendica…)? Koliko je starijih ljudi koji volonterskim angažmanom pomažu nekima drugima, pružajući različite vrste pomoći starijima od sebe ili mlađima, a nemoćnijima?

Očuvanje kulturne baštine

Očuvanje kulturne baštine

Koliko je starijih ljudi koji mogu da učestvuju u nizu aktivnosti kao što je očuvanje i zaštita kulturne baštine, dokumentovanje lokalne istorije, zastupanje zaštite životne sredine, promocija lokalnog razvoja…? Ali, niko ih ne angažuje, a oni i ako odu i ponude svoje znanje i iskustvo, njih malo ko ima vremena da čuje, a kamoli da nešto od njihovog znanja, iskustva i spremnosti da prenesu ta znaja i koristi.

Danas se uporno neguje samo kult mladosti, pa otuda i ne čudi što se za savetnike na mnogim važnim državničkim poslovima angažuju ne oni koji su najstariji i sa najviše znanja i iskustva, već oni koji su mladi, koji su na istoj političkoj liniji, kojima je prednost samo to što su brzi, okretni i poletni. Nekada im je mesto savetnika i prvo radno iskustvo u životu…

I onda se čudimo što nam je sve tako kako zapravo jeste.

Pitam se, po ko zna koji put, zašto mi u većoj meri ne koristimo ljudske resurse koje imamo? Ovo tim pre, jer naši najveći resursi koje imamo jesu zapravo ljudi i površina obradive zemlje po glavi stanovnika. Mi nemamo ni naftu, ni neke rude koje bi nam pomogle da izađemo iz siromaštva u kome jesmo, a ono što imamo ne znamo dovoljno da koristimo.

Foto: Arhiva Udruženja “Amity”

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić

Nadežda Satarić je magistar socijalne politike, po osnovnom obrazovanju socijalna radnica. Ima dugogodišnje iskustvo u socijalnoj zaštiti - skoro 25 godina je radila u državnom sektoru na institucionalnoj zaštiti starih ljudi, a od 1999.godine je u nevladinom sektoru, gde se bavi socijalnim politikama i zaštitom najisključenijih grupa građana sa posebnim naglaskom na stara lica. Rukovodilac je nevladine organizacije „Snaga prijateljstva“ – Amity koja predvodi klaster za stare u procesu socijalnog uključivanja i smanjenja siromaštva.



  1. Rade - Vrnjacka Banja (Reply) on Thursday 22, 2015

    Koristim priliku da javno zahvalim koleginici Nadi Sataric na pozivanju paznje dobronamernih, mislecih ljudi i kolega, o ovom vrlo izrazenom problemu u zemlji Srbiji !
    Cesto se, precesto cak, posipamo pepelom i odricemo resenja koja je srpska teorija i praksa uspesno razvijala i u vreme one velike i nekada uspesne zemlje. Podseticu samo da je u Srbiji, sada vec davne, 1956.godine osnovan prvi Centar za socijalni rad (Beograd – opstina Palilula), kao ustanova organizovane socijalne zastite i socijalnog rada. Vrlo brzo su se pokazale izuzetne prednosti ovoga koncepta. Narednih godina mnoge opstine u Srbiji su sledile taj pozitivan primer…I, nakon petogodisnjeg srpskog pilotiranja ovakvog modela organizacije, Slovenci kao vrlo pragmatican narod, koji je dobro sagledao vrednosti ovakvog modela osnivaju svoj prvi Centar za socijalni rad – Celje 1961.). I , od tada, oni taj koncept neprekidno razvijaju i u njega dodatno ulazu, prezentujuci na evropskim debatama originalnost i znacajno preimucstvo tog koncepta u odnosu na druga, evropska….
    ..A, mi u Srbiji polako, ali sigurno potkopavamo temelje tog dobrog modela, koga smo prvi razvili…
    Zato, jos jednom hvala Nadi sto je sve nas podsetila na velikog, a skromnog, profesora dr Milorada Batu Milovanovica, po mom misljenju najboljeg metodicara socijalnog rada na prostoru bivse Jugoslavije. Vrlo zasluznog za razvoj socijalnog rada u Srbiji i centara za socijalni rad.
    Saglasavam se sa svim iznetim u tekstu o njemu, uz napomenu da je njegovo teorijsko, ali i prakticno znanje enciklopedijsko i da me zato i ne cudi sto ga ,, strucnjaci reformatori,, – svesno nisu zeleli u tim !
    Taj i takav nas odnos prema domacem znanju i mocan, a prilicno ,,supalj prepisivacki lobi,, doveo nas je na najnizi nivo u gotovo svim oblastima drustvenog delovanja…
    Duzni smo da o ovome govorimo, nebismo li probudili kriticko promisljanje mladih generacija, a sve u cilju stvaranja istinski boljeg sveta, za nasu decu, unuke i buduce generacije !

    Nado, rado bih ovaj Vas tekst objavio u casopisu,koji je bio otvoren za ova pitanja, u vreme kada sam ga uredjivao.

    S postovanjem,
    Rade Ceperkovic

  2. Nadežda Satarić
    Nadežda Satarić (Reply) on Thursday 22, 2015

    Dragi Rade,

    Hvala na poslatom komentaru. Baš sam se pitala da li će se iko od kolega oglasiti. Naš profesor Bata zasigurno to zaslužuje. Na žalost, mnogi najobrazovaniji stariji ljudi kod nas su onemogućeni da svoje naučno, stručno i profesionalno iskustvo stave na raspolaganje društvenoj zajednici, bilo kroz volonterske ili profesionalne forme angažovanja.

    Puno pozdrava,
    Nada

  3. Mirjana Sokolović (Reply) on Thursday 22, 2015

    Kada ne bismo verovali u ispravnost onoga što radimo, onda ne bismo pisali o onima od kojih smo učili. Ako smo iole uspešni u onome što radimo o tome govori ono što iza nas ostaje. Iza našeg dragog profesora Bate ostali smo mi – mnogi dobri praktičari socijalnog rada o kojima se u javnosti malo govori i zna. Ali, mi ne radimo da bi se znalo, radimo iz uverenja da svet možemo učiniti boljim. I činimo ga boljim, makar jednome čoveku svakoga dana, a dana je u životu dovoljno, dovoljno da svoj život doživimo ispunjenim.
    Hvala Nadi što je podsetila čitaoce na izuzetnog stručnjaka – profesora Batu i što je jednom vrednom čoveku na ovaj način ulepšala dan, ali ne jedan dan – svaki njegov dan kojem je dao sebe da bi ostavio trag u nama. Kao što svoj trag kroz ovde zapisane reči i sve što su za socijalnu zaštitu Srbije učinili ostavljaju i Nada Satarić i Rade Čeperković.
    Možda to danas mnogima nije važvo, ali će kad-tad neko tražiti zapise iz vremena u kojiem su veliki teoretičari i praktičari socijalnog rada postavljali temelje i gradili zdanje ”Socijalne zaštite.”
    Uostalom, mi u Srbiji uvek tragamo za svojim korenima, nepogrešivom instiktom uverenja (koje nije daleko od istine) da sve što je vredno iz korena potiče.

    • Nadežda Satarić
      Nadežda Satarić (Reply) on Thursday 22, 2015

      Draga Miro,

      Hvala ti na divnim rečima, posebno onim koje se odnose na našeg dragog profesora. Sigurna sam da će ga obradovati tvoj komentar i podsećanje na “mnoge dobre praktičare socijalnog rada o kojima se u javnosti malo govori i zna”, a ima ih.

      To ne čudi u ovom danas, ipak urušenom sistemu vrednosti, u kome se neke drugačije ljudske osobine potenciraju i ljudi sa njima favorizuju. Na nama je, kako ti reče, da delujemo u skladu sa svojim “nepogrešivim instinktom uverenja” i tako doprinesemo da svakog dana “makar jednom čoveku” život učinimo snošljivijim. Valjda u tome i jeste čar pravog socijalnog rada i lepota, danas pomalo skrajnutog zanimanja socijalnog radnika.

      Nada Satarić