seksKada učenici krenu u sedmi razred, vidno su drugačiji, imaju neke nove crte lica kao posledicu novih životnih iskustava i saznanja. Novina je i to što se potrebe učenika menjaju. U većini slučajeva vršnjaci dobijaju glavnu ulogu u njihovom životu, a mi ‘veliki’ ispadamo iz priče. Često su u sukobu s autoritetima što otežava rad nas prosvetnih radnika. Učenicima je odjednom sve nezanimljivo, smor, blam, bezveze, glupo i otprilike leksika im se svodi na ove prideve. U tom uzrastu pružaju veći otpor prema učenju nego prethodnih godina. Nekad pomislim da su svi sedmaci zreli za jednu godinu individualnog obrazovnog plana. Osećaju da se dešavaju neke promene, sve je nekako zahtevnije oko njih, ali sami ne znaju kako da odgovore na nove izazove. Dakle, sedmi razred predstavlja prilagođavanje za sve na svim nivoima.

No, deca su deca, imala smetnje ili ne i  tim očima treba gledati svakog učenika.

Priča o seksu i razumevanje krize seksualnosti sopstvenog deteta oduvek je bila neprijatna tema za roditelje. Često od roditelja čujemo da je njima nezgodno da pričaju o toj temi i da bi najbolje bilo da škola preuzme i tu obrazovnu ulogu.  Međutim, seksualno vaspitanje u 21. veku ne sme biti tabu.  Postoji ideja da seksualno obrazovanje zaživi u školama kao izborni predmet ili kao niz predavanja koji će vršiti stručna lica kako bi omladina  učila o seksualnoj zaštiti, seksualno rizičnom ponašanju, polno prenosivim bolestima, ali i o tome kako da neguju prijateljski odnos, kada da stupe u seksualni odnos. Do sada ova inicijativa svela se na aktivnosti lokalne samouprave ili aktivnost zdravstvenih centara u okviru njihovog slobodnog odabira godišnjeg plana rada sa školama bez konsultacija škola o njihovim potrebama.

Predavanja su teorijski deo koji može imati svoju preventivnu i obrazovnu ulogu, ali praksa je nešto sasvim drugačije. U školi seksualnost se izražava na različite načine. Počeci su već u drugom polugodištu šestog razreda, a najintenzivniji su u osmom. S čime se sve susrećemo u praksi: hvatanje devojčica bez njihovog odobrenja, snimanje i fotografisanje na časovima fizičkog ili u svlačionici, deljenje i pokazivanje različitih snimaka sa interneta, glasno komentarisanje bujnosti ženskog tela… Ima još mnogo primera seksualnog uznemiravanja i nevaspitanja. Čest je i slučaj da roditelji muške dece podržavaju ovakvo ponašanje  ističući kako je to normalno da dečak hvata devojčice, a da one ne smeju da se izazovno ponašaju ili oblače jer to samo još više pobuđuje potrebu da budu pipane i da su tako same krive što dalaze u takvu situaciju. Dakle, sva odgovornost je spala na devojčice i njihove roditelje. Ovakav način razmišljanja roditelja je nazadan, opasan i vrlo zabrinjavajuć. Škola mora da pri prvim pojavama seksualnog uznemiravanja reaguje adekvatno.

card_3_monkeys_see_no_evil_hear_no_evil_see-ra33d04ad8edf4f008e5230ac381ec8b0_xvuak_8byvr_512Kada god sam u praksi nailazila na ovakve slučajeve započinjala sam intenzivne razgovore s roditeljima, započinjala pojačani vaspitni rad s učenicima u saradnji sa psihologom škole i roditeljima. Osmišljavali smo različite aktivnosti u dogovoru s roditeljima i u saradnji s psihologom (dečaci kao asistenti na časovima fizičkog vaspitanja za devojčice, radionice vršnjačkog tima koje je vodio psiholog, angažovanje za 8. mart) koje bi ih osvestile i naučile šta je prihvatljivo seksualno ponašanje. Dobre rezultate smo postigli samo kod onih učenika čiji su roditelji bili uključeni i podržavali rad škole s učenikom. Dakle, roditelji sami nisu dovoljno seksualno obrazovani i u nekoj obrazovnoj strategiji seksualnog vaspitanja u našoj zemlji treba prvo obrazovati roditelje pa učenike.

I u razvoju učenika s teškoćama u pubertetu se takođe primećuju nove emotivne i fizičke promene. Mogu se javiti jači izlivi emocija, pre svega besa , ali i povlačenje i depresija. Seksualnost neki učenici mogu da iskazuju nagonski kroz spontane/nevoljne erekcije, masturbaciju, češanjem o stvari i predmete. Kod nekih učenika s teškoćama ovakvo ponašanje može da se javi i u nižim razredima. Potreba da se dopadne društvu po svaku cenu dovodi neke učenike s teškoćama u situaciju da se javno ponižavaju. Prosto sve što vam padne na pamet moguće je da se desi. Ako se uoče bilo koje od ovih tipova ponašanja, važno je reagovati odmah.

Pravilna reakcija nije moralisanje već uvođenje novih pravila i započinjanje novog pojačanog vaspitnog rada s učenikom, pojačane saradnje sa roditeljima/starateljima, psiholozima, pedagozima, defektolozima, medicinskim i socijalnim radnicima. Zajedno s njima možemo pomoći učeniku da nauči kako da kontroliše svoje nagone, šta je društveno prihvatljivo ponašanje i kako da vodi brigu o sebi i svom zdravlju i možda najvažnije kako da se čuva i ne dozvoli da postane laka meta zlostavljača.

Često je slučaj, bar koliko sam razgovarala s kolegama iz različitih škola u Srbiji, da učenici iz razreda/škole mogu da podržavaju ovo specifično ponašanje učenika. Nije redak slučaj da ih oni teraju ili podržavaju eksplicitno pokazivanje nekog seksualnog ponašanja, snimaju, objavljuju na internetu. Duboko verujem da ovakvo devijantno ponašanje učenika ostavlja trajne posledice na vrednosni sistem koji će izgrađivati. Tu smo mi odrasli na zadatku kao čuvari reda, vrednosti i detinjstva. Svaki eksces u školi pročuje se vrlo brzo, a uz kamere postaje dostupan velikom broju ljudi preko interneta. Danas je jednoj informaciji na internetu potreban minut da obiđe ceo svet.

Ako je škola imala u nekoj generaciji izraženo nasilno ponašanje (seksualno, psihičko, fizičko), zadatak za sledeću godinu je prevencija takvog modela ponašanja (radionice s nastavnicima i učenicima, obuka nastavnika, stručna usavršavanja, nova pravila škole, kamere…) kako bi se stepen nasilja među učenicima smanjio.

Nema mesta zatvaranju očiju pred neprijatnim dešavanjima među učenicima. Lakše je rešavati problem, nego praviti se da on ne postoji i dozvoliti da preraste u događaje koji mogu imati tragične posledice po decu, školu, porodicu i društvo uopšte.

Dragana Malidžan Vinkić

Dragana Malidžan Vinkić

Dragana Malidžan Vinkić, profesor srpskog jezika i književnosti. Zaposlena u OŠ “Isidora Sekulić” (Pančevo) kao nastavnik srpskog jezika. Studije završila na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, grupa za srpski jezik i književnost. Iskustvo u okviru inkluzije: instruktaža, kreiranje IOP-a, kordinator, savetnik u izradi IOP-a, kreator primera dobre prakse u nastavi srpskog jezika u višim razredima, testova za završni ispit za učenike koji su radili po IOP-u, inkluzivnog pozorišta.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?