success-baby_blPublika nas je bledo gledala. Davali smo sve od sebe ali nije bilo nikakve reakcije.

“Jako je bitno da se aktivirate! Možete mnogo toga promeniti u svojoj školi! Postoje brojne mogućnosti! Ne smete odustati!”

Ništa.

Nakon par sati naše vike i njihovog ćutanja, dogovorili smo se da naredni sastanak održimo za koji dan… ali čemu? Dok su, naravno u tišini, srednjoškolci-polaznici seminara o aktivizmu izlazili iz prostorije, Filip i ja smo jedva uspevali da sakrijemo naš očaj.

Ostali smo u sali da razmenimo utiske, to jest da jadikujemo: “Ima li poente ovo da radimo? Bože koliko smo se trudili i ništa nisu reagovali!” Jer, nakon što smo se nas dvojica upoznali kroz đački parlament u gimnaziji, ohrabreni uspehom rada u parlamentu imali smo velike nade i planove da pokrenemo što veći broj mladih na akciju. Ovo nam je bio prvi seminar koji zajedno držimo i očekivanja su nam bila na najvišem nivou.

Ali, u tom trenutku nam je jedina slika bila tup pogled polaznica i polaznika seminara. Da li smo došli do pogrešnih učenika? Da li smo mi nešto pogrešno pričali? Nismo imali pojma, ali nam je bilo jasno da smo doživeli veliki neuspeh.

Na naredni sastanak su učenici došli sa… idejama. I planom akcije. I željom da rade.

Bili smo zbunjeni: “Čekajte, pa delovali ste potpuno smoreno na seminaru, odakle vam sad ovo?”

“A, pa nismo bili smoreni, baš je super bilo! Posle toga smo ispred u holu pola sata pričali koliko nam je značilo i smišljali ovaj plan što vam sada predstavljamo!”

Ovaj put smo Filip i ja bledo gledali: “Ali, ali, pa sedeli ste u tišini… i ono, niste uopšte reagovali…”

“Ma super je bilo bre!”

I eto. Dok smo mi nakon seminara u jednoj prostoriji kukali koliko život nema smisla, oni su se u isto vreme par metara dalje entuzijastično dogovarali kako da primene ono što smo im pričali.

Nažalost, imam takođe i poprilično obrnuta iskustava: održim seminar u kojima svima bude vidno super, napravimo brojne akcione planove, svi nasmejani, ocene na evaluaciji odlične, ja zadovoljan i… ništa. Ne desi se taj plan.

Ili se plan desi, ali uz toliko mog angažmana da mi se na kraju čini da je bilo bolje da sam sve uradio sâm. Učesnici kao da su samo pro forme bili na seminaru, bez da su išta poneli sa njega.

Ili je to opet samo moja percepcija da nisu nešto naučili? Jer, čovek često ne bude svestan na koje načine utiče na druge: nedavno mi je pisala jedna učesnica seminara od pre par godina u njenoj tadašnjoj gimnaziji… želela je da podeli ne samo da joj je značilo to što je učila, već joj je poseban utisak ostavilo moje ponašanje pri kraju seminara – završio bih tačno na vreme, spakovao svoj natrpani ranac i krenuo dalje. Kaže, meni je wow da ti sve nosiš u tom rancu, tačno u minut završiš i ideš dalje… i sad ona radi isto.

Znam da tada to nisam planski radio – daleko verovatnije je da sam se prikriveno nervirao što moram da žurim na sledeću obavezu umesto da posvetim vreme učesnicima. Posebno joj nisam spominjao koliko mi se inače smučilo vucaranje hiljadu stvari u rancu. Ali očigledno je njoj tada bilo potrebno da sve to vidi, i sada je u fazi kada ponosno sve nosi sa sobom.

Međutim, da li je u tom istom trenutku neko rekao “Bože, ovaj u minut završio i otišao, mogao je još malo da ostane da priča sa nama, zar mu nije stalo?” Isto tako, da li su oni učenici sa početka priče, koji su se nakon naizgled smorenog stava na seminaru aktivirali, nastavili da budu aktivni i nakon više godina?

Ovakvo gotovo paranoično preispitivanje dosadašnjeg rada mi se dosta vrti ovih dana po glavi. Svi ti primeri su mi podstrek da razmišljam o tome šta, kako, zašto i koliko radimo da bismo uticali na sebe i svoju okolinu. Koliko ono što radimo na seminaru/času/treningu/akciji, kao i reakcije učesnica i učesnika, imaju realne veze sa onime što oni ponesu odatle? Koliko naši susreti ostvaruju dugoročnu promenu u njima? I kakva je to zapravo promena? I šta znači dugoročno?

Sve ovo pričam zato što imam utisak da, u mom radu svakako, a verovatno i kod određenog broja koleginica i kolega, predugo tapkamo na jednom platou, na određenom nivou kvaliteta i koncepta aktivizma… Takoreći ponavljamo iste uspehe i neuspehe.

Više je razloga za to, a jedan od glavnih bi mogao da bude to koliko razne priče i slike, često oprečne, koje pričamo sebi i čujemo od drugih, utiču na nas i naš način rada.

Recimo, poprilično svaki motivacioni poster/govornik će vam reći da su greške i neuspeh sastavni deo učenja… ali na koliko ste konkursa do sada videli da vas donator u formularu pita Izlistajte neuspešne projekte, razloge neuspeha i da li ste nešto iz toga naučili? Isto tako, koliko organizacija navodi na svom sajtu svoje propale inicijative? Ili šeruje na Fejsbuku album sa neuspešnog projekta? Simpatično je još i koliko se podrazumeva da recimo u CVu stavite da ste timski igrač, lider, snalazite se u nepredvidivim okolnostima, ostvarili ste mnoge projekte i slično, a da li biste recimo mogli da napišete CV u kojem biste pored uspeha izlistali i svoje neuspehe?

U prevodu, ako vaši projekti nisu uspešni onda bi im bilo najbolje da budu neuspešni na zanimljiv način, a idealno da su dobar materijal za TED govor.

Mislim da se ovako oprečne slike kriju iza mnogih problema sa kojima se susretne svako ko želi nešto da uradi: Važno je biti aktivan, ali nemoj previše da talasaš. Super što si se aktivirala, ali tu realno nećeš ništa promeniti. Važno je imati fokus na svoj rad, ali treba reagovati i na što više problema koji se dešavaju oko nas. Rad sa ljudima je najlepša stvar, ljudi su stoka. Treba se fokusirati na ciljnu grupu, ali treba i postići efekat sa što većim brojem ljudi. Ne treba se plašiti neuspeha, ali daj da malko nakitimo taj izveštaj.

Ovakvo bombardovanje kontradiktornim slikama stvara zbunjenost, frustriranost, zamor, te mogu da odvedu i do odustajanja od aktivizma. Ili, što mi je možda i gore, vode u hiperaktivnost kojom se (pod)svesno maskira odsustvo realnih rezultata rada.

Ukoliko sami jasno ne definišemo šta, kako i zašto radimo, ove slike zapravo postaju naši udžbenici i vodilje u aktivizmu, uz sve dobro i loše što nose. Kada ovo uvidimo, možemo sesti i smisliti sebi nove udžbenike i vodilje. U narednom tekstu ću prikazati nekoliko ideja kako ću promeniti svoj pristup aktivizmu, nakon što sam sebi postavio sledeća pitanja – pozivam i vas da se zapitate isto:

Da li bih mogao/la da napišem CV u kojem ću paralelno izlistati uspehe i neuspehe?

Šta je za mene zapravo uspeh? A šta neuspeh? Kako ih merim? Kako reagujem kad se dese?

Koliko u svom aktivizmu ulažem vremena i energije u 1) rad, 2) merenje rada, te u unapređivanje 1) i 2)?

Kojem cilju i promeni težim?

Koje slike me prate u svemu ovome? Odakle sam dobio/la te slike?

Ovo nisu pitanja samo za razmišljanje. Nakon što razmislite, probajte da zapišete odgovore. Onda ih ostavite da prenoće, vratite im se par dana kasnije i pročitajte ih naglas. Zatim ceo proces ponovo. I javite šta ste smislili!

Relja Dereta

Relja Dereta

Instruktor argentinskog tanga u Institutu Tango Natural, trener prezentacijskih veština i koordinator Škole aktivizma. Deset godina iskustva u radu sa hiljadama mladih i odraslih kroz najrazličitije projekte i akcije, od držanja seminara preko organizovanja studentskih protesta do pisanja priručnika za đačke parlamente. Veruje u širenje lepih ideja, imao privilegiju da individualno radi sa 50 TEDx govornika do sada na osmišljavanju njihovih nastupa. Uglavnom ne priča o sebi u trećem licu.



  1. Suzana Kaplanovic (Reply) on Wednesday 7, 2015

    Postovani Relja,
    uzivala sam citajuci tekst. Hvala na izgovorenim dilemama i pitanjima koja sede u glavama mnogih od nas…. u mojoj sigurno.
    I sama sam i trener i aktivista i svasta nesto vec oko 20 godina i ta pitanja i dalje dolaze (ponekad i sa resenjima: ma batali sve to i idi cuvaj ovce negde u planini, Bog da te vidi Suzana!)
    Znam taj osecaj o kojem pricas vrlo dobro 🙂 No, i od samog “dana” trenera zavisi kakvu ce energiju da da i da vidi.
    Obrazovanje o civilnom drustvu i aktivizmu nije nesto sto se moze odmah izmeriti (dobili bismo revoluciju :))) No neprocenljivo je vazno da cuju i da znaju da postoji mogucnost, da mogu da nadju nacin, da ..da… da… Iz iskustva, (oko 7 000 mladih do sada koji su mi prosli “kroz ruke”) znam da se ucesca u tzv neformalnim radionicama, predavanjima, seminarima pamte i urezuju u svest uvek!
    Sa druge strane mi trebamo upravo da preispitamo nas aktivizam u odnosu na donatore. Prateci nvo scenu za ovih 20 godina, sudeci po izvestajima predatim donatorima mi zivimo u zemlji idealnijoj od bilo koje postojece na planeti. Svi projekti odradjeni bez greske, svi inovativni, svi sustainable – naravno ……. Da li nasim pristajanjem na to ustvari podrzavamo “masinu za pranje para i birokratizaciju civilnog drustva” i sluzimo kao amortizer?

    A da ja ipak kupim te dve ovce i odem u planinu Bog da me vidi?
    Srdacan pozdrav
    Suzana Kaplanovic

    • Relja Dereta
      Relja Dereta (Reply) on Wednesday 7, 2015

      Poštovana Suzana,

      Hvala na lepim rečima! Upravo ovo što kažete za našu NGO scenu je jedna od neverovatnih situacija-nerealnih slika: svi rade sve uspešno, kapaciteti se jačaju na sve strane, a na terenu neka druga realnost… Mogu da pretpostavim da je teško pojedinačnoj organizaciji da uradi kontra očekivanom i napiše šta su zaista postigli, a šta nisu, da bi bilo lakše ako bi zajedno sve organizacije nastupile i rekle ,,Ok, ajmo nešto da menjamo u pristupu”… ali mislim da dublji problem nastaje kada i sve te pojedinačne organizacije, koje imaju odgovornost za svoj rad, ipak rade projekte na taj isti način i još poveruju da je to dovoljno dobro… to jest uvere sebe da tako zaista postižu nešto dugoročno.

      Ok, možda to što rade ima neki efekat, ali kao što rekoh u tekstu, ako se ponavljaju isti uspesi i neuspesi, ako se ne ide korak dalje, a paralelno se stvara sve nerealnija slika, onda upadamo u problem. Neka stvaraju ako treba i sve nerealniju sliku, ako će paralelno uspeti da naprave realne pomake, to jest ako će razvijati kvalitet svog angažmana, ali ako tapkamo u mestu sa kvalitetom, u problemu smo. Jer, iako se to ne vidi jasno, ako se neguje jedan isti nivo (ne)kvaliteta, onda se stvara sve veći opportunity cost – koliko je moglo da se postigne da je ta ista sredstva iskoristio neko ko ume to bolje da radi.

      Voleo bih da delim to uverenje da se učešće sigurno urezuje. Možda je to bilo definitivnije pre, kada je malo ko posećivao treninge i samim tim svaki trening je dobijao daleko veću pažnju, ali mislim da u ovim novijim generacijama, gde postoji daleko veći broj treninga ,,na tržištu”, više nije dovoljno samo otići na trening… to jest stičem utisak da su npr. mnogi učenici već navikli da izostaju iz škole zbog raznih treninga, i samim tim imaju daleko više kriterijume – čak i kad se predavač pošteno trudi, može da ne postigne rezultat.

      U svakom slučaju, čuvanje ovaca ne isključuje držanje treninga, samo da se ne pobrkaju ovčice i učesnici 🙂

      Srdačno,
      Relja

  2. Milica (Reply) on Wednesday 7, 2015

    Dragi Relja,

    Cestitam Vam na iskrenosti i hrabrosti da javno postavite ova pitanja. Ovo je nesto sto se mnogi ljudi pitaju u tisini, ili barem oni ljudi koji koriste svu svoju energiju da naprave neku promenu u sebi. Ali su ovo i pitanja koja se retko cuju spolja, retko dolaze izvan nas samih.
    Komunikacija uvek stvara mnostvo, nijedna reakcija ako podstice na razmisljanje nije jednosmerna. Ako dobijem isti odgovor na pitanje koje sam postavila, znaci da manipulisem pitanjem, a to ne vodi nigde.
    Ne mogu da ne prokomentarisem da se ne slazem da se nasi neuspesi ne nalaze u biografijama koje saljemo. Mislim da su oni bili preduslov za svaku novu akciju, koja nas vodi u moguci uspeh. Svaki neuspeh je preduslov, nije zavrsna tacka akcije.
    Hvala Vam na tekstu, jedva cekam sledeci!

    • Relja Dereta
      Relja Dereta (Reply) on Wednesday 7, 2015

      Draga Milice,

      Hvala puno na lepim rečima! Mislim da će biti potrebna daleko veća hrabrost da odgovorim na ova pitanja nego da ih samo postavim, ali potrudiću se!

      Slažem se sa svim što ste napisali, samo moram da pojasnim šta sam mislio u vezi sa neuspehom u boiografijama. Kada sam konačno dešifrovao petostruku negaciju u Vašoj rečenici 🙂 rekao bih sledeće: neuspesi su naravno deo naših biografija, u nekom životnom smislu, i ako nisu jasno na papiru navedeni, svakako su sadržani ,,između redova” za one koji znaju da prepoznaju i postave prava pitanja… ali ja sam ovde upravo pričao o tom malo hrabrijem, eksplicitnijem navođenju neuspeha: u načelu ne znam za nekog ko je jasno naveo u CVu nešto u stilu: ,,Kao predsednik studentskog parlamenta, uspešno sam pokrenuo anketu i projekat studentske prakse, ali sam i nakon tri godine rada propustio priliku da animiramo studente na katedrama da budu više zainteresovani za rad parlamenta. Smatram da smo uspešno sproveli anketu zato što sam savladao veštinu jasne podele odgovornosti na projektu, a animacija studenata je bila neuspešna zato što nisam umeo jasno da formulišem šta je sve to parlament uradio.”

      Takva biografija bi bila pravi dašak svežeg vazduha, zar ne? 🙂 Kada budemo tako spremno pričali o svojim neuspesima, gde će nam biti kraj?

      Veliki pozdrav,
      Relja