osobe_s_invaliditetomMeđunarodni dan osoba sa hedikepom, 3. decembar, obeležava se od 1992. godine, kada je Generalna skupština UN usvojila rezoluciju kojom se sve zemlje pozivaju na obeležavanje tog dana s ciljem da se unapredi i omogući osobama sa hendikepom jednako uživanje ljudskih prava i ravnopravno učešće u društvu. Prema podacima UN u svakoj zemlji približno 15 odsto svetske populacije živi sa nekim oblikom hedikepa. Na prostorima Balkana, zbog čestih nemira i ratnih dejstava zadnjih decenija, taj broj je verovatno nešto veći.

U Srbiji se već tradicionalno ovaj dan obeležava raznim manifestacijama. Većina organizacija, ali i državnih institucija pokušava tog dana da javnosti skrene pažnju na probleme, predrasude, barijere ali i prava osoba sa hendikepom. Baš kao pred Novu Godinu, presabira se šta je urađeno, šta nije, a šta se planira.

Kako često ističem, mislim da su predrasude najveći problem sa kojim se ove osobe u Srbiji susreću, a iz kojih proističu i neki drugi problemi, kao što su, visoka stopa nezaposlenosti, nizak nivo obrazovanja, arhitektonske barijere i nemogućnost kretanja, ali i mnogi drugi.

Inkluzivno obrazovanje je relativno nov institut u našem zakonodavstvu. Još uvek su prisutni čak i početnički problemi u njegovom sprovođenju. Još uvek su mnoga deca sa hendikepom odvojena u specijalne škole i na neki način getoizovana. Mislim da je suvišno upoređivati metode za obrazovanje dece sa hendikepom u EU i u Srbiji. Na zapadu već odavno se škola prilagođava deci, a ne deca školi, kako je jos uvek nažalost praksa kod nas. Zbog takvog sistema teško je razviti program koji deca sa hendikepom mogu ravnopravno da prate.

Mislim da se, i pored zakona koji regulišu zapošljavanje osoba sa hendikepom, još uvek ovakve osobe pre tretiraju kao socijalni problem nego kao društveni potencijal. Koliko god pokušavali pokrenuti sa mrtve tačke ovo pitanje, dobar deo poslodavaca je spreman da plati penale državi umesto da zaposli osobu sa hendikepom, penale koji su zakonski određeni ukoliko nemaju zaposlenu osobu sa hendikepom na određen broj svih zaposlenih. Iako im zakon nudi čak i finansijsku podršku da radno mesto prilagode ovakvom zaposlenom.

Jedna od stvari koje me najvise pogađaju je ignorisanje. Čini mi se da nije tog 3. decembra, da se u nasem društvu, a i medijima, osobe sa hendikepom ne bi ni pomenule, sem ukoliko je neka preteška i pretužna priča u pitanju. Naime, da bi se promenila svest našeg društva, potrebno je da osobe sa hendikepom postanu vidljive. Međutim, ne vidljive samo fizički, što je naravno vrlo značajno, već i u sferama socijalne slike društva i društvenog života generalno. Ni same osobe sa hendikepom često nemaju želju da se postave kao ravnopravni članovi društva, iz straha od odbacivanja ali i ignorisanja. Kao da je većini lakše da se pravi da osobe sa hendikepom ne postoje, nego da pokuša rešiti probleme, kako bi svi imali jednake šanse. Predrasude ma koliko bile deo naše kulturološke tradicije, i ma koliko bile jake, mogu se jedino ukloniti kada počnemo pričati o problemima, a onda ćemo ih i rešavati. Kada svako od nas počne da razmišlja šta je to u čemu može dati doprinos da bi svi zajedno živeli lepše i kvalitetnije, tek onda ćemo moći graditi društvo bez barijera.

Ignorišu se i već donete zakonske odredbe i pravni instituti kao što je sistem personalne asistencije. Od kad je postao deo pravne regulative, ovaj pravni institut se samo par puta bledo pojavio u vidu eksperimenta. Lokalne vlasti, na kojima treba biti teret realizacije, uglavnom su samo donele odluke kojima se formalno izjašnjavaju. Ma koliko bili samostalni kao pojedinci, većina osoba sa hendikepom da bi živela normalan i samostalan život treba asistenciju nekog drugog. Oduvek sam tvrdila da, kada bi se samohranim roditeljima dala mogućnost da se obuče i osposobe za personalne asistente osobama sa hendikepom, država bi imala dvostruku korist. Ponajpre ekonomsku. Međutim, izgleda da niko nije, ili ne želi, prepoznati tu mogućnost.

Veliku ulogu u tome igraju i politika i političari. Koliko je dobra vlast jedne države, ogleda se u tome, koliko ona brine o svojim najobespravljenijim građanima. Na žalost, u našoj državi se političari sete ovog dela populacije uglavnom pred izbore, da bi ubrali koji politički poen više. Daju razna obećanja i slikaju se, možda reše neki sitniji problem, ali u suštinu niko od njih ne zalazi. Niko se ne usudi zagrebati ispod površine. Jedino kad se još oglase, to je upravo ovaj dan. Uglavnom žale zbog trenutne situacije i obećavaju više u narednom periodu, ali sve ostaje na rečima.

Dobrim delom tome doprinose i same osobe sa hendikepom. Malo se ovih osoba usudi podići glas za svoja prava. Tek poneko se politički angažuje ili pokrene parnicu protiv diskriminacije. Strah od toga da ne izgube i ono malo, što je gotovo ništa, sprečava ih da traže više. Naravno, drugi ih stalno ubeđuju kako to i nije trenutak za bunu, jer je uvek nešto preče a novca gotovo nikad nema.

U svakom slučaju, ovaj, kao i predhodni Međunarodni dan osoba sa hendikepom, u našoj zemlji će verovatno proteći u par sitnih dešavanja i kulturnih programa, uz nezaobilazne prazne govore i obećanja aktuelne vlasti. Ali baš kao što i oni kažu svaki put, nadam se da će se do sledećeg 3. decembra stvari popraviti i da ćemo bar malo živeti bolje.

Snježana

Snježana

Snježana Jolić je rođena u Kninu. Završila je Pravni fakultet u Beogradu. Ljudskim pravima se bavi već duži niz godina, a posebno osobama sa hendikepom. Govori engleski i švedski jezik. Voli da kuva, piše, čita, pliva, pleše i sve što donosi dobro raspoloženje.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?