Milorad Vlačić MiškoMiško je bio čovek koji je mnogo i nesebično pomagao ljudima koji su živeli na ulici. Njihove probleme i potrebe razumeo je verovatno bolje nego bilo ko drugi. Razlog delimično leži u tome što je i sam bio jedan od njih. Miško je, naime, bio beskućnik i jedan od najvažnijih saradnika magazina Liceulice.

Sretali smo se često, na akcijama sakupljanja i deljenja pomoći, ali i čuli telefonom kada bi se desilo da nas neko zove jer mu je ostalo hrane na nekom dešavanju koju ne bi hteo da baci. Kao neko ko je toliko dugo bio na ulici, Miško je uvek znao gde i kome je u tom trenutku najbolje odneti preostali ketering. Svi su ga poznavali. U svakom skvotu, skrovištu, u čitavom gradu. I svi su imali poverenja u njega i poštovali ga.

Nikada mu nije bilo teško da radi sa mladim ljudima (od kojih je većina odrastala na ulici), da ih uči da čitaju i pišu, da satima prolazi sa njima kroz (alternativne) udžbenike, kao nekada dok je bio profesor istorije. Za svoje starije prijatelje je uvek organizovao alternativna skloništa, nalazio im poslove i kad su zaslužili i kad nisu. A kada njega pitaš šta mu treba, tražio je samo da mu donosimo nove knjige.

Organizovali smo zajedno akcije prikupljanja pomoći za one kojima je najpotrebnija, pisao je ponekad tekstove za Liceulice, učestvovao na tribini u parku na kojoj je pričao o svojim iskustvima sa ulice, kuvao svoj specijalni pasulj na otvaranju ovogodišnje Vreve, organizovao sa nama prvu alternativnu turističku šetnju po „drugoj strani Savamale“, inicirao akciju sa nekoliko poznatih restorana da zajedno distribuiramo hranu koja im preostane svakog dana onima kojima je potrebno, retko kad ga je mrzelo da priča sa novinarima o problemu beskućništva u Srbiji, želeo je da to prestane da bude tabu, da skrene pažnju svima na taj rastući problem.

Nikada se nije žalio ni na šta. Pa ni kada se teško razboleo. Ni tada nije zahtevao ništa što bi odudaralo od skromnog načina života kakav je inače i vodio. Do samog kraja je bio posvećen tome da pomaže drugima, iako je njemu pomoć možda bila i potrebnija. Upravo tako želimo i da ga se sećamo.

Poslušajte priču snimljenu tokom šetnje “Beograd bez kuće”, koju je Zvučna mapa Beograda organizovala zajedno sa Miškom na poslednjem Vreva festivalu.

https://soundcloud.com/zvucnamapabeograda/zivot-u-beton-hali

Redakcija LICEULICE

liceulice

liceulice

Organizacija Liceulice od 2010. godine realizuje praktične programe direktne podrške marginalizovanim grupama, sa ciljem njihove veće ekonomske i socijalne uključenosti. Program se realizuje kroz više aktivnosti, a najvidljivija od njih je izdavanje magazina Liceulice i njegova distribucija kroz našu mrežu prodavaca (socijalno ugrožene i marginalizovane osobe), koji zarađuju 50 procenata od svakog prodatog primerka, dok se ostatak sredstava koristi za štampanje novih primeraka i realizaciju programa podrške za naše korisnike. U proteklom periodu uspeli smo da obezbedimo posao i zaradu, psiho-socijalnu i ekonomsku podršku za više od 400 pojedinaca. Distributivna mreža se konstantno širi, a trenutno broji oko 120 prodavaca, koji prodaju približno 10.000 primeraka magazina po broju, u Beogradu i Novom Sadu. Ljude suočene sa siromaštvom i socijalnom isključenošću, koji nemaju pristupa klasičnom tržištu rada, Liceulice uključuje u mrežu prodavaca nudeći im šansu da rade , da zarade i steknu korisna znanja, veštine i motivaciju za „nov početak“. Više informacija o radu ove organizacije možete saznati na www.liceulice.org, a na ovom mestu vam predstavljamo priče i iskustva naših heroina i heroja ulice.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?