hands_just_meSvi se zapitamo ponekad da li imamo predrasude. U prvom trenutku verovatno pomislimo „Ma ne, ja sam dobra ossoba, prihvatam sve ljude…“. Međutim, verovatno je svako od nas video na ulici ljude koji prose. Prva mi je tada prva pomisao „Jao Bože, opet će da dosađuju i kruže; pa što ne rade; kako mogu?“, a onda shvatim, da ja te ljude i ne poznajem, i da me po malo plaše.

Pitam se, zašto je to tako? Zašto, makar i podsvesno osetimo strah? Zašto unapred sudimo o ljudima koje ne poznajemo? Čak i stvaramo o njima stav, gradimo svoje mišljenje za koje skoro tvrdimo da je tačno i ispravno. Na neki način, razmišljamo po šablonu.

Jednom prilikom, dok sam šetala po Knez Mihailovoj ulici i lagano razgledala izloge zadubljena u neke svoje misli, prišao mi je dečak od nekih 6-7 godina, i upitao me je imam li sitnog novca da mu dam. Onako, na brzinu sam skoro odbrusila „Nemam“ i okrenula se na drugu stranu. Pogledala sam ga, a on je seo u ćošak, i onako dečije tužno uzdahnuo. Bilo mi ga je žao kad sam ga videla onako tužnog. Prišla sam mu, predstavila se i upitala ga kako se on zove. Pozvala sam ga na sladoled, na šta je on razvukao lice u veliki i lep osmeh. Pogledao me je sa nevericom. Prodavačica nas je pogledala sa pomalo sažaljenja, malo gađenja i malo čuđenja. Ko zna šta joj je prošlo kroz glavu kad nas je videla zajedno, ja u kolicima i dete koje tu svakodnevno prosi. Nasmešila sam se i samo joj rekla „Nedajte da vas izgled prevari“. Pojeli smo sladoled, a onda smo otišli do obližnje prodavnice gde sam mu kupila nešto hrane i najnužnije stvari.

Shvatila sam tada da, iako se ceo život, i na razne načine, borim protiv predrasuda, i iako sam mislila suprotno o sebi, u stvari imam puno predrasuda. Kao osobi sa hendikepom, već mi je postaolo uobičajeno da ljudi, baš kao i žena koja je prodavala sladoled, gledaju u mene sa puno predubeđenja o mom životu, i sa još više predrasuda. Ja sam se ceo život susretala sa preprekama i predrasudama. Ali, kao što vidimo, niko na njih nije imun. Malo mesto kao sto je Knin, u kome sam odrastala, obicno živi nekim svojim zatvorenim životom, ispunjen mnogim predrasudama, a predrasude su po meni najveća barijera koju u životu treba preći.

Da li se sada preispitujete kako vi doživljavate druge ljude? Da li shvatate koliko smo spremni da unapred sudimo o ljudima o kojima tako malo znamo? Da u stvari još puno treba da učimo?

Sa predrasudama se osoba sa hendikepom suočava na svim poljima. Većina vas posmatra sa stanovišta šta ne možete, a ne kolike su vam mogućnosti, koliko želite i šta sve znate. Kad krene u školu, druga deca i nastavnici već imaju neko svoje viđenje ko ste i koliko možete iako još ni sami niste upoznali svet. Kad želite da radite, opet dobar deo poslodavaca misli da u takvog radnika ne vredi ulagati i da će mu zbog hendikepa doneti samo više troškova nego dobiti, i da verovatno i nisu dovoljno edukovani za obavljanje posla za koji konkurišu. Naravno, to nikad neće priznati, ali je zato široka paleta sitnih izgovora uvek na raspolaganju.

U našem društvu uglavnom vlada mišljenje da su ljudi sa hendikepom aseksualni. Da im ne treba niti žele seks, ljubav, brak, porodica i sve što ide sa tim. Većina osoba sa hendikepom i sama se povinuje ovim predrasudama i stereotipima i prosto skoro nista i ne čini da pokaže kako su i oni društvena bića sa svim društvenim potrebama kao i oni koji gaje predrasude. Žive u svom svetu večno u sebi pateći i naravno, kao posledica te patnje, puni frustracija što ne mogu ostvariti veze i seksualne odnose. Ipak, deo ljudi sa hendikepom se svim silama bori da živi jedan normalan život. Neki imaju više, neki manje uspeha. Puno je prepreka, neuspelih pokušaja, osuđivanja njihovih partnera/kaod strane okoline, ismevanja, javnog izrugivanja… i slično.

Putujući po svetu, imala sam priliku da sagledam kako je to negde drugde. Da li i u Evropi imaju iste probleme kao mi sa ovih prostora? Naravno, nigde nije sjajno, ali mi se čini da su u razvijenom svetu ipak prevazišli puno od onoga što muči nas u Srbiji.

Neznanje stvara strah (od nepoznatog). Iz straha se rađaju predrasude. Predrasude nas opet plaše i na neki način nas blokiraju da priđemo nepoznatom i bar malo bolje ga upoznamo. Meni često prijatelji sa kojima se družim malo duže kažu da moj hendikep na neki način ni ne primete, to jeste, prihvataju ga kao deo mene i bila bi im verovatno neobična da se odjednom pojavim visoka i da hodam. Međutim, često mi se dešava da ljudi koji me ne poznaju, čim me vide počnu da zaziru i na neki način me izbegavaju jer prvo što uoče je upravo to, moja visina, i moja kolica. Naravno, moj hendikep sigurno jeste nešto sto se prvo uoči, ali to nisam ja, to je samo jedan deo mene, baš kao i boja moje kose ili očiju, kao moje obrazovanje, kao to što sam nečija ćerka, sestra, tetka… i još puno toga.

Zato, sledeći put kada vidite ljude koji imaju hendikep, koji prose, koji imaju drugačiju boju kože, ili se, po bilo čemu, vidno razlikuju od većine, pokušajte da im ne sudite pre nego o nima nešto saznate. Možda otkrijete da nisu puno drugačiji od vas, i da smo negde svi drugačiji na svoj način.

Snježana

Snježana

Snježana Jolić je rođena u Kninu. Završila je Pravni fakultet u Beogradu. Ljudskim pravima se bavi već duži niz godina, a posebno osobama sa hendikepom. Govori engleski i švedski jezik. Voli da kuva, piše, čita, pliva, pleše i sve što donosi dobro raspoloženje.



  1. Za sada nema komentara - zašto ne biste bili prvi?